Ana, Novak i Deki donirali su određena finansijska sredstva za pomoć Srbiji, svojim sugrađanima, u borbi protiv virusa.
Da, donirali su. Dali su poznate sume i nije uopšte bitno ko koliko. Neko 50.000, 100.000 evra, neko 250.000, neko milion. Dali su.
Neko za dva, neko za 22 respiratora i za nabavku neophodne medicinske pomoći.
Dakle, deo nečega što su stekli (napravili) svojim radom, trudom i znanjem, dali su kako bi pomogli onima kojima je trenutno najpotrebnije.
I ne samo oni, Ana Ivanović, Novak Đoković i Dejan Stanković, već i fudbaleri Crvene zvezde i Partizana, i članovi FSS, verujemo i brojni drugi sportisti i sportski radnici koji to ne vole javno da ističu. I razumljivo je, ali opet nekada treba, jer time dodatno motiviše slične njima i sve ostale da pomognu.
PROČITAJTE JOŠ
Ana Ivanović je osvojila Rolan Garos, dakle bila je grend slem šampionka.
Dejan Stanković je dao onaj gol Kajzerslauternu, koji zvezdaši posebno pamte, osvojio Skudeto i Ligu šampiona, učio trenerski zanat od Murinja.
Novak Đoković je uradio šta je sve uradio, promenio tenis kao igru, pomerao granice… Pisao je istoriju reketom, tom žutom lopticom i onim svojim špagama prilikom proklizavanja na betonu.
Večiti sa Topčiderskog brda umeli su toliko puta da nateraju suze radosnice (i one druge) onima koji ih nose u srcu.
I pamtićemo ih i pamtiće ih svi zbog toga šta su uradili na terenu, koliko su trofeja osvojili. Kakve su golove ili koševe postigli, ili onaj čuveni forhend „iz besa“ na 2:2 u setovima, 5:3, 40:15 i 40:15 (polufinale US Opena 2011) za Federera posle čega se sve promenilo u belom sportu.
Pamtimo ih i mi po tome, kao svedoci njihovih uspeha i arhivatori na neki način, ali ćemo ih mnogo više pamtiti po onome što su učinili van terena. Sigurno. Jer, to se ne meri poenima, golovima, rekordima, titulama… Čak ni novcem. Meri se pobedama, onim van terena, jer šampion nije šampion „samo“ na terenu, nekada je daleko važnije kada je to van njega.
PROČITAJTE JOŠ
Na nekom mnogo „klizavijem“ terenu, posle čega će neko reći: ‘Pa dobro, šta je to za njih?’. Šta god daje, njihovo je i dali su jer žele i, prevashodno, mogu da pomognu onima koji su najugroženiji.
I nije ovo priča o sportu i novcu, o humanitarnom gestu, donacijama, koronavirusu… Ovo je priča kako su naši šampioni dobili prvi set protiv najtežeg rivala, kako su ga bacili u nokdaun, kako su ga zakucali kao Danilović preko Sabonisa. Sada su se oni koji su nas toliko puta obradovali, popeli na neki drugi, imaginarni balkon Skupštine grada.
Zato, veliko bravo za Novaka, Anu, Dekija, Zvezdu, Partizan, FSS, i sve one koji ređaju pobede i van terena. Možda ova izolacija, ili karantin, i nisu tako „loši“, možda pomognu da „ozdrave“ i oni koji ne boluju od virusa.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
