Malo je ljudi u Srbiji uopšte znalo da srpski rukometaši igraju u Zrenjaninu protiv Francuza, a još manje njih je verovalo da mogu da pobede.
Zato je utoliko jače u utorak petog januara odjeknuo na svim telefonima naslov „Kakav podvig, Srbija srušila Francusku“. Još kad je posle 27:24, u revanšu u Kreteju bilo 26:26, oči su mnogima bile širom otvorene u neverici.
PROČITAJTE JOŠ:
Pitanje zašto je stanje u srpskom rukometu takvo da je on delovao kao zaboravljen u nekakvoj šupi, zahteva podrobniju analizu i mnogo vremena, dok je dvomeč protiv Francuza pokazao da Srbija ipak voli taj sport.
Samo, neki bolji rukomet od onog koji smo godinama gledali.
E baš takav je i pokazala u meču protiv olimpijskih vicešampiona i dala nam povod da popričamo sa čovekom za koga mnogi, prilično rano, tvrde da je „vaskrsnuo“ srpsku reprezentaciju.
Selektor „orlova“ je za Nova.rs otkrio ponešto o sebi, ali i o idejama za tim koji predugo nosi etiketu gubitnika. Za početak, rekao nam je kako doživljava osobu pod imenom – Toni Đerona.
„Mislim da je on jedan strastveni tip koji uživa svakog dana u svom poslu. Rekao bih to tako. Uživam u stvarima koje radim. Za mene je san što imam tu mogućnost da budem trener profesionalaca i samo pokušavam da uživam u tome. Kad se probudim svakog dana imam moto ‘šta mogu da uradim danas da pomognem svom timu’. To je ideja koju pokušavam da objasnim igračima, da im usadim naviku da se zapitaju isto. To je najvažnija stvar“, rekao je Đerona za Nova.rs.
On je na mesto selektora stigao sredinom maja prošle godine i to je izazvalo pažnju koja je trajala tek nekoliko dana, jer su i Srbija i svet već uveliko bili u koštacu sa koronavirusom. Otkrio nam je i šta mu je bilo u glavi kada je osvanuo prvog jutra kao selektor nacionalnog tima, zemlje kojoj po rođenju ne pripada.
„Prva stvar koju sam pomislio kad sam se probudio prvog dana kao selektor Srbije bila je kako da okupim igrače, upoznam ih i pružim im svoju zamisao nacionalnog tima. To je suština, bilo da ste stari ili mladi, ako ste potrebni timu, morate da budete spremni da pomognete. Zato je prvo što sam uradio bilo da pozovem 45 igrača telefonom i posle da pričam sa svojim štabom, da saznamo nešto više o rukometašima koje nisam ranije video na evropskim takmičenjima i u reprezentaciji. Namera je bila da se upoznam sa njima i počnem da ih pratim“, kaže Đerona.
Kada godinama vezujete neuspeh za neuspehom, a generacije posle 2012. i srebrne medalje na Evropskom prvenstvu u Beogradu, po običaju dožive fijasko, onda javnost vidi malo toga pozitivnog.
Đerona kaže da je gledao sve iz drugačijeg, svakodnevnog ugla, ne obraćajući pažnju na kikseve sa pređašnjih turnira. Zato je video da talenat nije tek tako presahnuo.
„Video sam da ima mladih igrača sa ogromnim potencijalom, ali i nekih koji možda ranije nisu igrali u nacionalnom timu, ali sada u klubovima imaju drugačiju ulogu i igraju dobro. Sa svim tim, napravili smo listu ‘pikova’ svedenu na 35 imena, na kraju poslatu EHF-u, mada u našim glavama i svom kompjuteru imam listu od bar 50, 55 igrača koje pokušavamo da pratimo. Teško je da to radimo iz nedelje u nedelju, ali zato delimo zadatke u stručnom štabu. Želim da znam što više o njima jer želim da izaberem što bolje kako bismo, kada oni dođu ovde, mi uspešno završili posao koji smo počeli“.
Srbija je bila deveta 2012. u Londonu, nije otišla na Olimpijske igre u Riju i ima dva deseta i 18. mesto na Svetskim prvenstvima 2011, 2013. i 2019. godine, a nije se plasirala na isto takmičenje 2015. i 2017.
Evropska prvenstva? Još gore! Posle finala sa Danskom 2012, zaređali smo 13, 15, 12. i 20. mesto. Najgori od spomenutih plasmana desio se baš prošle godine, pa nije čudo što se javnost rukometom bavila uglavnom kroz sukobe na kraju takmičenja i analize neuspeha, ali i što je reprezentacija označena kao gubitnička. Đerona smatra da to nije pravedno.
„To je možda dobro za mene jer ne razumem srpski i ne mogu da pročitam ništa od toga, pa se onda fokusiram samo na rukometaše. Kad vidim potencijal i koliko dobrih igrača mi je na raspolaganju, a onda čujem da važe za ‘tim gubitnika’, to mi zvuči potpuno nepravedno. To je prva stvar koju moram da kažem. Ima mnogo, mnogo, mnogo srpskih igrača koji su osvojili skoro sve u karijerama“, objašnjava Đerona.
Selektor Srbije u dahu nastavlja i dodaje da imidž koji srpski rukometaši gaje u inostranstvu nije ni blizu onome što mi vidimo u Srbiji. Jer, ovde se gledaju rezultati reprezentacije, dok se razvijenija Evropa zanima i za klupski rukomet gde su godinama mnogi sportisti odavde izgarali.
„To nije imidž koji Srbija ima van vaše zemlje. Ovde ima mnogo dobrih rukometaša i kad sam postao selektor Srbije, mnoge kolege u Španiji su mi rekle ‘videćeš, uživaćeš’. I sam sam upoznao mnoge dobre srpske igrače tokom trenerske karijere i stvarno je uvek bilo zadovoljstvo raditi sa njima. Ono što sam video za dve nedelje je identično iskustvo“, kategoričan je 47-godišnji Španac.
Posle svih pobrojanih rezultata Srbija je zaigrala kao jedna potpuno drugačija ekipa. Kao da ne oseća breme tih godina za nama, niti imena protivnika.
Istina je da jedna lasta ne čini proleće, ali barem može da ga nagovesti, a nada je u ovoj situaciji dovoljno dobra uteha. Viđeno protiv Francuza je posledica onoga što srpski selektor opisuje kao „jak karakter“.
„Pre sam isto bio i u Tunisu i kad su čuli da prelazim u Srbiju, rekli su mi ‘ok, prelaziš iz jedne teške sredine u drugu, svi znaju za narav srpskih igrača’. Ali, odgovarao sam da sam uvek više voleo ljude sa jakim karakterom kog ponekad moram da smirujem ili zaustavljam, nego nekoga beze karaktera koga bih morao svakog dana da guram i teram. Mislim da su igrači baš protiv Francuske pokazali ovo prvo. Od starta gradimo ovde kulturu tima koji bi trebalo da svakog dana pokaže nešto dobro“, uveren je Toni.
Priznaje da je naš tim imao i malo sreće protiv Francuske, a suštinu vidi u činjenici da svi koji rade na sebi, ne mogu da omanu.
„Više se fokusiramo na svoj nastup, na način kako dotle želimo da stignemo i na kraju će rezultati sigurno doći. Imali smo malo sreće, ali smo i zaslužili dva dobra rezultata protiv Francuske. Ovo je dugoročni plan, jedan ili dva dana ne mogu da promene mnogo toga. Dobar je početak, mora da pomogne i okuraži sve igrače. I one koji su ovde i one koji nisu, da ojačaju tu želju i postanu svesni da, ukoliko rade naporno i jako, rezultati ne mogu da izostanu. Možda ću jednog dana biti deo takve porodice“, kaže Đerona.
Utoliko više ga čudi gorepomenuti epitet „luzera“, jer je tokom godina susretao mnoge Srbe i kod njih video jednu osobinu kao predominantnu.
„Kao što rekoh, tokom karijere sam radio sa Peruničićem, Perićem, Stanićem, Škrbićem, Nenadićem kad je bio mlađi, Zoran Đorđić mi je bio pomoćni trener dugo vremena, tu su bili i drugi balkanski igrači i nešto sam naučio od svih njih: ta strast sa kojom igraju i mentalitet pobednika. Zbog ovoga mi je neverovatno kad neko kaže da je ovo bio ‘tim gubitnika’. Što se mene tiče, ja sam kod Srba primetio samo pobednički mentalitet i mislio sam da sam zbog toga srećan što mogu da radim sa njima. A sad kad sam postao selektor nekim novim srpskim igračima, svakog dana mi daju samo više razloga da učvrstim ono što sam već mislio o njima i budem srećan što sam preuzeo ovu ulogu“.
Đerona se nije tek tako prihvatio posla u nacionalnom timu Srbije. Odgledao je neke od mečeva, ali ih nije uzeo zdravo za gotovo. Naprotiv. Iako možda neće koristiti isti sistem igre, konsultuje se i sa Nenadom Peruničićem.
„Naravno, gledao sam mečeve na Svetskom prvenstvu, one sa Evropskog i neke iz kvalifikacija, da bih malo stekao sliku o timu. Ali, nisam bio ovde na treninzima, da bih znao zašto se dešavalo šta se dešavalo i otkud takvi rezultati. Gajim veliko poštovanje prema Dejanu Periću i Nenadu Peruničiću i gledam ih kao prijatelje. I moram da kažem da se od prvog dana kad sam postao selektor konsultujem sa njima. U kontaktu smo i kad smo pobedilii, poslali su mi poruke podrške. Drago mi je što sam video jedan tim koji se trudi i bori. Kad pripremate ekipu za takmičenje, nije uvek lako, nekad ima malo i odluka sudija koje mogu da promene tok meča, ali ok, srećan sam što mogu da kažem da su dvojica velikih trenera tu uz nas i što su srećni zbog naših rezultata“, ističe Đerona.
Prethodna dva meča pokazala su koliko pivot može da se eksploatiše, Mijajlo Marsenić je zaigrao kao kapiten, a Đerona kaže da je taktički želja da sve igrače učini važnim kroz svoju trenersku formulu.
„Morate da se setite da je srpski nacionalni tim, pa i jugoslovenski pre toga imao Dragana Škrbića, Ratka Nikolića, a bilo je tu još strašnih igrača i na pivotu i na krilu. Samo dobar rad. Nekad imate dobre te momke na bekovima kao što je bio Peruničić, igrače koji mogu da šutiraju sa velike distance, ali svaki trener ima svoju formulu. Moja je igramo tako da svi igrači moraju da se osete važnim. Stručni štab želi da svi daju golove, hoćemo da bekovi šutiraju, jer ako bekovi to rade, biće više mesta i za pivote. Kad pivoti pogađaju, odbrana će se skupljati na šest metara, a onda se opet bekovima i krilima otvara prostor. Ako igramo tako sa više kontinuiteta, onda ćemo biti teži protivnik. Meni nije bitno koji igrač daje gol ili ko igra 50 minuta, ko igra sekund sa loptom ili ko je drži pet minuta. Svi moraju da dišu i misle kao jedan i tu nema rasprave“.
My IHF World Championship 2021 predictions:
Top 4:
???
???
???
4️⃣??
Top scorer: Yahia Khaled??
MVP: Sander Sagosen??
Surprise: ??
Dissappointment: ??
Best Young Player (under 22 years): Kosorotov??What’s your predictions?#handball #Egypt2021
— Rasmus Boysen (@RasmusBoysen92) January 11, 2021
Hrvatska, za razliku od našeg nacionalnog tima već godinama igra na vrhunskom nivou. Đerona misli da je razlog za to naizgled vrlo jednostavan.
„Hrvati igraju kao tim. Od početka. Kad gledate Hrvatsku jednog dana će Duvnjak da pogađa sve živo, drugog će Karačić, trećeg Cindrić. Nikad se ne zna koji će golman bolje braniti ili koje će krilo iskočiti. Znate, dobri rezultati su, po mom mišljenju, posledica toga što igraju kao tim, porodica. To pokušavamo da postignemo i ovde. Neverovatno mi je kako to moji igrači rade sada i kako žive u ove dve nedelje. Lep početak da se borimo za nešto u budućnosti. Nije nešto što možemo da promenimo odmah, treba nam više vremena“.
Neuspehe reprezentacije godinama su pratili i oni u srpskom klupskom rukometu. Danas se samo starije generacije sećaju šta je nekad radila Metaloplastika, sredinom osamdesetih, a jasno je da će jedna stvar morati da povuče drugu.
U konkretnom slučaju, lakše je da neki uspeh nacionalnog tima bude zamajac za nove klince koji bi se upisali na rukomet po klubovima, pošto je teško da će neki od njih dobiti više novca dok se nešto ne pokaže rezultatski isplativim, ako već ne i finansijski.
„Važno, veoma važno je i kako klubovi žive ovde u Srbiji i kako igrači rade u njima. Ne smemo da zaboravimo da oni 90, 95 posto vremena provode u klubu. Onda moramo da budemo sigurni da klubovi idu u pravom smeru. A sa ovim rezultatima nacionalnog tima ćemo moći da radimo zajedno zbog potencijala nekih od mladih igrača ovde u Srbiji. Pojedini mladi već igraju u inostranstvu, poput Stefana Dodića, mnogo ih je van. Želim da oni shvate i požele da u budućnosti postanu deo ove porodice i da zaslužuju da budu deo jedinice, tima“, podseća Đerona.
Vratio se za trenutak i na 2012. godinu ističući da je tada u beogradskoj Areni video punu halu ljudi koji su veoma energično pratili i bodrili Srbiju, a smatra da ima ideju kako do toga može da se dođe opet.
„Naravno, sećam se cele hale navijača, sećam se tih emocija i energije koju je tim pokazao. Bilo mi je drago što sam posle toga sarađivao sa Darkom Stanićem u Kataru kad sam tamo bio trener. Neverovatno kako je ekipa igrala. Uzdam se da sad možemo da iskoristimo ovaj dobar rezultat, iako je to i dalje ništa, da ohrabrimo klubove i da ćemo pomoći klubovima da dobiju više novca i resursa kako bi stvorili više profesionalaca, trenera. Potrebne su nam ‘tone’ sati treninga sa mladima i onda korak po korak, korak po korak… Kao što rekoh, ovo je srednjeročni ili dugoročni plan da bi Srbija za nekoliko godina mogla da bude opet velika“, priča Đerona.
Staru slavu je teško povratiti, a posebno zamisliti neka nova olimpijska zlata poput onih iz Minhena, Los Anđelesa, bronzu iz Seula ili prvo mesto na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj. Sve to je ostalo daleko iza nas, ali put do povratka bar do prvih pet ili deset reprezentacija je, kako Toni kaže, uvek u sledećoj utakmici.
„Za početak, nama je najbitnije sada da pobedimo Grčku. Onda bismo imali pet bodova i sa još nekoliko mečeva bili bismo skoro sigurni učesnici Evropskog prvenstva. Kad se to uradi, pripremili bismo se koliko god možemo za prvo veliko takmičenje, ali o tome ne želim da pričam pre nego se kvalifikujemo. Zato moramo da završimo naš posao sada i pripremimo se za svoje sledeće aktivnosti“.
„Važno je završiti prvi u grupi, jer ako to uradite, malo je lakši žreb. Nema na Evropskom laganih rivala, ali možete bar malo više šanse da imate za kasnije. Zbog toga su bitna ova tri boda protiv Francuza, jer sad ako dobijemo dva meča protiv Grčke i bar jedan protiv Belgije, možemo da budemo prvi. To bi bilo stvarno dobro za nas“.
Selektor Srbije, evocirajući uspomenu na emocije iz Arene od pre devet godina, u optimističnom tonu na kraju našeg razgovora poručuje da bi voleo da tako nešto vidi i uživo.
„Nadam se da ćemo jednog dana da ostavimo celu ovu kovid situaciju iza sebe i da ćemo moći da okupimo navijače, kako bismo odigrali opet kao protiv Francuske u Zrenjaninu prošlog utorka. Ako bismo imali šansu da igramo takav meč pred punom halom, to bi bilo odlično za naš sport“.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar