Srpski sport u poslednje vreme prolazi kroz svojevrsnu renesansu, a glavna zasluga ide na račun petorice trenera koji su odlučili da postupe po onoj staroj narodnoj izreci - svugde pođi, kući dođi.
Poslednji u nizu velikih povrataka je možda i najbombastičniji, pošto se u Partizan nakon skoro tri decenije vratio Željko Obradović. Nakon titule prvaka Evrope sa Partizanom, Obradović je osvojio po jednu sa Huventudom i Real Madridom, zatim pet sa Panatinaikosom, te jednu sa Fenerbahčeom pre nego što je po završetku sezone 2019/2020 odlučio da napusti redove turskog velikana.
Usledio je period neizvesnosti koji je i sam Obradović povremeno „podgrevao“ svojim izjavama.
„Partizan je klub koji volim, gde sam počeo, tu sam proveo najlepše godine“, rekao je Obradović početkom juna, da bi krajem istog meseca navijači crno-belih u ekstazi ponavljali stihove iz jedne od Obradovićevih omiljenih pesama – „Sve za ljubav, sve za Partizan“.
Usledila je promocija, Žocove reči:
„Svi želimo da vratimo Partizan tamo gde pripada. Istorija ovog kluba je neverovatna, ne postoji klub koji je dao toliko igrača i koji su osvojili toliko trofeja. Nikada to niko nije imao u Evropi, jedini blizu Partizana je Real Madrid“, i potvrda namere da se napadne sam vrh i ABA lige i Evrokupa dovođenjem najboljeg igrača učesnika završnog turnira Evrolige, ekipe Olimpije iz Milana. Nekadašnji košarkaš Crvene zvezde Kevin Panter imao je na stolu ponudu da ostane u prestonici mode, umesto toga odlučio je da se vrati u Beograd, samo će umesto crveno-belog nositi crno-beli dres, a prema pisanju specijalizovanog portala Eurohups, za dve godine vernosti Partizanu će dobiti oko tri miliona dolara.
Takođe, crno-beli su se rastali sa velikim brojem nosilaca igre, pa su tako klub napustili Ognjen Jaramaz, Rašon Tomas, Nikola Janković, Džoš Perkins, Erik Mika, pa bi trebalo očekivati da će u bliskoj budućnosti u Humsku doći veliki broj košarkaša makar približnog renomea kakav ima Panter.
Podjednaku euforiju, samo na drugoj strani Topčiderskog brda, izazvao je povratak Dejana Stankovića. Nekadašnji kapiten Zvezde stigao je na Marakanu kako bi zamenio Vladana Milojevića, i činilo se u početku da to neće ići baš kako je zamišljeno, jer je Stanković, uprkos osvojenoj tituli, izgubio Kup Srbije porazom od Partizana u finalu, dok je u duelima sa večitim rivalom njegova ekipa ostavila veoma bled utisak.
Usledio je i neuspeh u kvalifikacijama za Ligu šampiona, pa je Zvezda morala da se zadovolji nastupom u Ligi Evrope. No, tokom jeseni stvari su počele da dolaze na svoje mesto, Stanković je uspeo da iz letargije probudi Mirka Ivanića, da „zategne“ odbranu i od crveno-belih stvori pravu fudbalsku mašinu koja je mlela sve pred sobom. Drugo mesto u grupi iza Hofenhajma uz blistavu partiju protiv Slovana iz Libereca uobličenu u pet golova i duplu pobedu protiv Genta značilo je da će crveno-beli na megdan Milanu.
PROČITAJTE JOŠ...
„Rosoneri“ su u dvomeč ušli kao veliki favoriti, na kraju su na čuvenom San Siru spašavali živu glavu, i pukom srećom izbegli da takmičenje završe već u prvom kolu nokaut faze. Prošli su zahvaljujući pravilu koje je UEFA samo par meseci kasnije ukinula, a tih 3:3 iz dvomeča sa italijanskim gigantom samo su učvrstili Stankovićevu poziciju. Titula i Kup Srbije došli su kao „šlag na torti“, ali pravi izazov tek sledi. Stanković je više puta istakao da je cilj da se Zvezda nakon godine odsustva vrati u Ligu šampiona, pa nema dileme da će u Ljutice Bogdana biti vrelo leto, i to zahvaljujući želji nekadašnjeg kapitena Lacija i Intera da crveno-bele konstantno gura gore i napred.
Krenulo je nabolje i reprezentativnom fudbalu, a centralna figura je Dragan Stojković. Teško izvojevana pobeda protiv Republike Irske u Beogradu od 3:2, zatim remi sa Portugalom koji je imao vođstvo od 2:0, i na kraju pobeda nad Azerbejdžanom u Bakuu od 2:1 bili su dovoljni za deobu prvog mesta sa Portugalcima (obe ekipe nakon tri kola imaju po sedam bodova).
No, mnogo bitnije od tri vezane utakmice sa pozitivnim rezultatom i činjenice da Srbija ima poprilično otvoren put najmanje ka mestu u plej-ofu za odlazak u Katar 2022. godine jeste to što je Stojković uspeo da za veoma kratak vremenski period probudi interesovanje ljubitelja fudbala za nacionalnu selekciju. Piksi je pre svega uspeo da probudi Aleksandra Mitrovića, koji je na tri utakmice u dresu reprezentacije od dolaska Stojkovića na klupu postigao pet golova i postao najbolji strelac u istoriji reprezentacije sa 41 pogotkom.
Reprezentaciju očekuje još pet susreta u grupi A, od čega će najteži biti onaj protiv Portugala, mada ne bi trebalo olako shvatiti ni gostovanje Ircima. No, ako Stojković nastavi sa trendom dizanja reprezentativnog duha, čini se da je za selekciju u kojoj nastupaju igrači poput spomenutog Mitrovića, Dušana Tadića, Filipa Kostića i ostalih momaka granica postavljena dosta visoko, ali i da postoji i volja i ideja kako da ta granica bude dostignuta, a potom, u slučaju odlaska na smotru najboljih fudbalskih reprezentacija sveta, i prestignuta.
Četvrto ime koje je pomerilo stvari na bolje u srpskom sportu je povratak Dejana Radonjića u Crvenu zvezdu. Najuspešniji trener u istoriji tima sa Malog Kalemegdana je, posle epizode u minhenskom Bajernu, odlučio da se vrati na Mali Kalemegdan. Za razliku od prvog puta kada 2013. godine je došao, i imao dovoljno vremena da napravi tim kadar da zabeleži rezultate, sedam godina kasnije, tačnije u decembru 2020. u Zvezdu se vratio nakon što su crveno-beli bili ne samo u rezultatskoj krizi, već mnogo toga u ekipi nije štimalo. Rane od razlaza sa Sašom Obradovićem još su bile sveže, ali je Radonjić uspeo da konsoliduje tim dovoljno da u februaru osvoji Kup Radivoja Koraća, a potom i titule u ABA ligi, odnosno Superligi Srbije.
Ostao je žal među navijačima jer Zvezda nije igrala značajniju ulogu u Evroligi, ali bi i to moglo da se promeni, s obzirom na to da će Radonjić imati mogućnost da kreira tim po sopstvenoj želji i na Mali Kalemegdan dovede igrače koji će moći da ispune sve njegove zamisli. To je počelo da se ostvaruje u vidu dolazaka Nikole Ivanovića, Luke Mitrovića, Arona Vajta i Stefana Lazarevića, momaka koji se uklapaju u Radonjićev sistem jake odbrane i pametnog napada, a crveno-beli tek očekuju dolaske igrača koji će biti nosioci igre. Uz Radonjićevu dirigentsku palicu, nema dileme da će crveno-beli u Evroligi igrati znatno ozbiljniju ulogu nego u tek okončanoj sezoni.
I za kraj, nemoguće je ne osvrnuti se i na čoveka koji je doneo preporod fudbalskom klubu Partizan. Aleksandar Stanojević je u Humskoj zamenio Sava Miloševića nakon poraza crno-belih od Vojvodine od 3:2, a pravi zalet tim iz Humske je uhvatio krajem oktobra, kada je vezao 17 pobeda pre nego što je Crvena zvezda slavila u 164. večitom derbiju. Nakon toga Partizan je zabeležio još sedam trijumfa u domaćem prvenstvu.
Iako su crno-beli sezonu završili bez trofeja, među navijačima vlada optimizam da bi u 2021/2022. mogli da ipak budu bolji i ispred crveno-belih, uzevši u obzir seriju u kojoj su se nalazili, kao i kvalitet igara koje su igrači Partizana pružali.
Nova sezona u fudbalu je maltene odmah iza ćoška, ni košarkaška nije nešto preterano udaljena, a uskoro će i reprezentativne akcije u borbi za odlazak na Svetsko prvenstvo.
PROČITAJTE JOŠ...
Ko će se radovati na kraju sezone nije moguće reći, ali ono što je više nego sigurno je to da će ljubitelji sporta imati mogućnost da uživaju u zaista kvalitetnim utakmicama i duelima o kojima će gotovo sigurno još dugo biti priče. A sve to zbog odluke pet stratega da umesto „pečalbe“ odaberu povratak kući i srpski sport dignu na veći i do ovog leta nezamislivo visok nivo.
No, nisu samo treneri zaslužni. U srpski sport vratio se i veliki broj igrača, pa su tako lideri Crvene zvezde Miloš Degenek, Aleksandar Katai i Mirko Ivanić, u Partizanu su među glavnim igračima Lazar Marković i Ivan Obradović…
Ipak, najevidentniji pomak kada su u pitanju igrači koji su nastupali u inostranstvu i tamo izgradili karijeru, a potom se vratili u Srbiju u najboljim igračkim godinama napravili su vaterpolisti.
Nogu je „povukao“ Stefan Mitrović, koji se vratio u Partizan, Miloš Ćuk je igrao u Novom Beogradu, u kom će naredne sezone igrati Nikola Jakšić,, Duško i Gojko Pijetlović, Strahinja i Viktor Rašović, ali i najbolji igrač završnog turnira Lige šampiona za vaterpoliste, sjajni levoruki „bombarder“ Dušan Mandić. Dovoljno da srpski sport u sezoni 2021/2022 sa punim pravom može da se pohvali najjačom profesionalnom ligom na svetu.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
