Postoje neke stvari u životu koje, ma koliko se trudili, gotovo izvesno nećete uspeti da objasnite logikom. Pod njih slobodno možemo da podvedemo i srpski vaterpolo, s obzirom na ogroman broj uspeha koje je Srbija postigla od razlaza sa Crnom Gorom.
Zahvaljujući Radničkom iz Kragujevca i Crvenoj zvezdi, sprski vaterpolo je ponovo u centru pažnje gotovo čitavog sveta. Kako slede Olimpijske igre, pravi je trenutak da se podsetimo nekih od najvećih uspeha koje su reprezentacija i klubovi postigli otkako nastupaju pod zastavom Srbije.
Radnički je pobedom nad Jugom po prvi put došao do titule najboljeg sastava u Regionalnoj ligi, dok je Crvena zvezda na putu ka polufinalu Evrokupa savladala Dinamo iz Moskve, a u prvom meču polufinala doživela ubedljiv poraz od Solnoka iz Mađarske sa 20:12. Ipak, i plasman među četiri najbolje ekipe je veliki uspeh i rezultat koji je poprilično nadmašio očekivanja koja su pre početka sezone imali u crveno-belom taboru.
To je tek jedan u nizu velikih uspeha koje su srpski vaterpolisti napravili, a u ovom tekstu ćemo proći kroz sve najveće uspehe i pobede domaćih ekipa za 15 godina samostalnosti Srbije.
PROČITAJTE JOŠ...
Prvu medalju od razlaza sa Crnom Gorom Srbija je osvojila 2006. godine na Evropskom prvenstvu koje je odigrano u Beogradu. Predvođena Aleksandrom Šapićem i Denisom Šefikom, grupnu fazu je završila ispred Španije, Rumunije, Rusije, Holandije i Slovačke uz gol razliku od 78:34. Posebno ubedljiva bila je pobeda nad Slovacima, 19:2.
U polufinalu Srbija je pregazila Rumune 13:6, uz perfektnu prvu četvrtinu (4:0), da bi u finalnom meču na pleća bili bačeni Mađari sa 9:8.
Iako je tokom turnira briljirao Šapić, u finalu je komandantsku palicu preuzeo Vladimir Vujasinović i doneo titulu uz tri gola.
Do narednog velikog uspeha Srbija je čekala tri godine, kada je na programu bilo Svetsko prvenstvo u Rimu. Nije turnir započeo kako su priželjkivali reprezentativci Srbije, pošto je Španija u prvom kolu slavila 11:9, potom je nejaki Kazahstan razbijen sa 20:3, a u trećoj rundi Srbija je protiv Australije odigrala mršavih 8:8.
Put ka borbi za titulu vodio je preko četvrtfinala, gde je „preskočen“ domaćin Italija sa 7:5, potom su na „pleća“ bačeni olimpijski šampioni Mađari sa 10:9, u polufinalu je preskočena Hrvatska (12:11), inače u tom momentu branilac titule, a u finalu je naša selekcija dobila priliku da se revanšira Špancima. I tu priliku je na za Špance najbolniji mogući način iskoristila.
Nakon ujednačene borbe tokom koje je Srbija većim delom meča vodila, a Španija na 11 sekundi pre kraja meča uspela da izbori produžetak u kom su poveli golom Moline, propustili i jednu šansu za definitivnu pobedu, pa je Rađen na asistenciju Filipovića izborio peterce. Briljirao je u tom finalu Vanja Udovičić sa pet golova.
Odlučujuća je bila deveta serija, kada je Soro uspeo da zaustavi šut Martina, a Aleksić postigne gol i donese zlato reprezentaciji Srbije.
Još tri godine su prošle do narednog zlatnog odličja. Evropsko prvenstvo u Ajndhovenu Srbiju je smestilo u grupu sa Crnom Gorom, Nemačkom, Hrvatskom, Španijom i Rumunijom. Nakon pobeda nad Špancima, Nemcima, Hrvatskom i Rumunijom u poslednjem kolu Srbija je odmerila snage sa Crnom Gorom i doživela ubedljiv poraz, 11:7.
Prvo mesto nije bilo ugroženo ali je šamar otrežnjenja došao u pravom trenutku, pa je u polufinalu Italija nakon preokreta pobeđena bez većih problema, a u finalu su Mitrović i Vanja Udovičić sa po dva gola bili ključni u trijumfu nad Crnom Gorom od 9:8.
Ključ pobede bila je treća četvrtina koju je Srbija dobila 3:1, što je bilo dovoljno za preokret nakon kog nije bilo povratka za rivala.
Ova pobeda bila je ujedno i prva od četiri uzastopne titule na prvenstvima Evrope, pošto su se na nju nadovezale titule evropskog šampiona u Budimpešti 2014, Beogradu 2016. i Barseloni 2018. godine.
Dominaciju je Srbija nastavila i na svetskom nivou 2015. godine, kada je osvojena titula prvaka sveta u ruskom Kazanju. Od samog početka turnira u Kazanju bilo je jasno da Srbija ne namerava da se zadovolji bilo čime manjim od zlata, pa su u grupnoj fazi pregažene Crna Gora 11:8 i Japan 19:9, dok je selekcija Australije pružila najveći otpor, imala dva gola prednosti pred poslednju četvrtinu, ali je furioznom igrom Srbija došla do 4:1 i na kraju trijumfa 10:9 vrednog prvog mesta u grupi D.
Četvrtfinale je donelo duel sa Sjedinjenim Američkim Državama i pobedu 12:7, u polufinalu su Italijani „preskočeni“ 10:6, a u finalu je neizvesna bila samo prva četvrtina (2:2). Nakon toga je usledila rapsodija, druga i četvrta četvrtina pripala je izabranicima Dejana Savića, a Srbija došla do titule nakon 11:4 protiv Hrvatske.
„Šlag na torti“ usledio je 2016. u Riju. Nedostajalo je to olimpijsko zlato kao kruna jedne fantastične vaterpolo priče. Na prethodna dva takmičenja, u Pekingu i Londonu, Srbija je zaustavljana u polufinalu i kući je donosila bronzu. Sam početak takmičenja u Riju je bio katastrofalan, pošto su Mađari (13:13) i Grčka (9:9) bili uvertira u poraz od Brazila (6:5), pa je naša selekcija plasman dalje obezbeidla pobedama protiv Australije od 10:8 i Japana 12:8.
Nije izgledalo dobro, činilo se da mnogo toga ne štima, a kao četvrtoplasirana Srbija je u četvrtfinalu išla na prvoplasiranu ekipu grupe B, Španiju. I razgoropadila se. Ubedljivih 10:7 uz četiri gola Mandića za polufinale, zatim pobeda od 10:8 nad Italijom, a u finalu meč protiv Hrvatske, najbolja partija na turniru i velika pobeda na krilima fantastičnog Mandića, koji je ponovo postigao četiri gola, za 11:7.
Uspeha je bilo i na klupskom nivou, pošto je Crvena zvezda u 2013. uspela da se popne na krov Evrope. Malo je nedostajalo da u finalu bude odigran „večiti derbi“, ali je Jug sa 8:7 bio bolji od Partizana, dok je Zvezda protiv Barselonete sa 9:5 obezbedila borbu za titulu šampiona „starog kontinenta“, a u epskom finalu protiv Juga crveno-beli, koje je sa kupe predvodio Dejan Savić, su se po prvi put popeli na krov Evrope.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
