Olimpijske igre su za nama, Srbija je donela tri zlata, ali uprkos svemu, ukus iz Tokija je gorko-sladak.
Iako u svetu sporta poznata kao zemlja košarke, Srbija je, kao naslednik Jugoslavije, zadržala epitet velesile kada su u pitanju odbojka i rukomet, dok je veliki broj fudbalera ostavio ozbiljnog traga u istoriji svetskog i evropskog fudbala.
Ipak, uprkos tome što su igrači potekli u srpskom sportu napravili vrhunske karijere, iz olimpijskog ciklusa u olimpijski ciklus ponavljaju se razočaranja.
PROČITAJTE JOŠ...
Poslednja su došla u Tokiju, gde nije bilo košarkaša, odbojkaša, rukometaša, rukometašica, kao ni fudbalera.
Da u pitanju nije izolovan „incident“ pokazuje i pogled na broj učešća ovih reprezentacija na najvažnijem sportskom takmičenju na svetu. Rukometaši su poslednji put na Igrama nastupili 2012. godine, a pre toga u Sidneju poslednje godine 20. veka, rukometašice su bez nastupa na Igrama od 1996. godine i Atlante, košarkaši su od poslednja četiri turnira nastupili samo u Rio de Žaneiru, gde su uzeli srebro (Peking 2008, London 2012. i Tokio propustili), fudbalera nema još od Pekinga… Čast „vade“ odbojkaši, koji su platili ceh slabijem kvalifikacionom turniru i porazima od Bugarske i Francuske, mada je primetan pad od zlata u Sidneju.
Šta je ključna razlika i zbog čega Srbije nema ni na mapi, kada je u pitanju nastup u ovim sportovima? Talenat nije sporan, ali nešto nedostaje. Nakon zlata vaterpolista, bronze odbojkašica, maestralnih nastupa i nesrećnog žreba košarkašica, čini se da je situacija ipak nešto jasnija.
Naime, vaterpolisti, odbojkašice i košarkašice imaju jednog zajedničkog činioca – apsolutnu posvećenost selektora svojoj ulozi i kontinuitet dug više godina.
Zoran Terzić, Marina Maljković i Dejan Savić su na klupi reprezentacije ostvarili zavidan staž, što je rezultiralo, uz kvalitetan rad, stvaranjem sistema koji je za posledicu imao neke od najboljih rezultata (ili možda čak i najboljih) u istoriji reprezentativnih selekcija u ovim sportovima.
Njihov fanatizam i želja za uspehom stvorili su od selekcija koje predvode putokaz ostalim reprezentacijama kako bi sve to trebalo da izgleda.
Za razliku od njih, u ostalim ekipama vlada u najmanju ruku haos. Nakon osvajanja Mundijalita 2015. godine mlada reprezentacija Srbije u fudbalu konstantno niže neuspehe, a od 2006. godine promenjeno je čak 13 selektora. Tu funkciju obavlja trenutno Zvonko Živković.
Rukomet u Srbiji bi mogao da doživi procvat na reprezentativnom nivou, pošto je na kupu muške selekcije seo Toni Đerona, dok je žensku reprezentaciju preuzeo Uroš Bergar. Muška selekcija je već pokazala znake kakvog-takvog oporavka, dok nam preostaje da sačekamo i vidimo kakav uticaj će Bergar imati na žensi nacionalni tim.
Odbojkaši su, nakon odlaska Nikole Grbića sa klupe, započeli novu eru sa Slobodanom Kovačem, a prva naredna prilika da pokažu kakvog uticaja je ta promena imala jeste evropsko prvenstvo koje je na programu u septembru.
Najveća neizvesnost trenutno vlada u košarci, gde je status Igora Kokoškova nepoznat, mada je sve izvesnije da će nakon debakla u kvalifikacijama napustiti „orlove“, ali je veliko pitanje ko će umesto njega sesti na klupu reprezentacije Srbije. Takođe, pod upitnikom je i ko će činiti novu generaciju košarkaša, s obzirom na to da će ova aktuelna uskoro ostati bez nekih nosilaca igre, poput Miloša Teodosića i Nemanje Bjelice.
Šta nas čeka u budućnosti nemoguće je tvrditi, jer em je lopta okrugla, em nije moguće predvideti sled događaja. No, ono što je sigurno jeste da bi čelni ljudi zaduženi za ove sportove mogli da uzmu „pelcer“ i prekopiraju sistem koji se dokazao uspešnim.
U suprotnom, očekuje nas dosta dug i sušni period u sportovima u kojima bi trebalo da spadamo u sam krem ne samo na kontinentalnom, već i na globalnom nivou.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar