Postoji ona već izlizana fraza o tome ko o čemu razmišlja i govori na osnovu toga koliko prihoduje.
Nije da nije tačna, ne može se ni uzimati kao aksiom, ali se dešavaju primeri koji joj daju na značaju i čak umeju da premaše njen filosofski potencijal.
Od blata do zlata, preko trnja do zvezda, iz barake u apartman, iz kraja punog kriminala do elitnih naselja…
PROČITAJTE JOŠ
Svi ti putevi se nekako najbrže pređu u životu sportista, gde ima dramatičnih slučajeva poput priče Janisa Adetokunba koji nije imao državljanstvo u momentu kada je trebalo da izađe na NBA draft, kao i da je celu prvu platu poslao roditeljima i potom stopirao do hale za prvi trening.
Kažu i da se čovek lako navikne na dobro, da je toliko kvarljiva roba da ume da zaboravi na stvaran život čim mu u novčanik sleti količina novca koju ne može sam da izbroji, a noga kroči na uglačane staze na kojima se nema vremena za razmišljanje o običnom.
Milioni, kamioni, lađe, brodovi, avioni, popularnost i sve što sa njom ide… Sportisti ne žive životom normalnih ljudi pa je nužno da se vremenom „odrode“ od toga, zaborave koliko košta litar ulja u prodavnici ili da se jednostavno osete toliko svemoćnim na konto toga da su im sva vrata otvorena i sve dozvoljeno.
Ali, dođu u vremena kada se stvari moraju spustiti na zemlju…
Naglo prizemljenje u svetlu novonastalih okolnosti u svetu je prvi na svojoj koži osetio Rudi Gober.
U pokušaju duhovitosti, francuski centar je ispipao mikrofone u sali za konferencije hale Jute. Šaleći se. Prkoseći preporuci da se pazi šta se dodiruje. I šta se posle radi sa takvim, neopranim rukama.
Gober je mislio da je sasvim u redu da ispipa po licu svog saigrača Donovana Mičela, da uredno potpiše autogram jednom dečaku.
I sve to dok su pojedini članovi stručnog štaba Jute već nosili rukavice. I bili oko njega sve vreme. Rudi to nije video, njegova glava je bila previsoko u odnosu na „smrtnike“.
Još brži put je imao Luka Jović. Momak koji je sa 22 godine prošao ono što većina ne bi za nekoliko punih, staračkih života, pridružio se Goberu u društvu sportista koji nisu baš upućeni u stanje realnog života, realnih stvari, realnog ponašanja.
Da li se zaista tako lako čovek navikne na to da su, valja ponoviti, sva vrata otvorena i da je sve na izvol’te? Da li se zaista ne pročita ni ono što je potpisano, jer već ima ko to da radi, a kad tog nekog nema tu, onda i ne mora. Ili se pročita, ali se ne konstatuje, jer su misli na nekom drugom mestu, u nekim oblacima, nekim sedmim nebima.
Ali, nije Jović kriv. Niti je Gober. Niti su oni uzroci svega, već samo posledice stvaranja enormnih razlika u životnim okolnostima između ljudi i ljudi – ljudi koji su u mogućnosti da plate druge ljude da za njih obavljaju stvari i ljudi koji rade sve te stvari sami za sebe. I žive realan život.
To svakako nisu milioni na računima, letovi privatnim avionima, apartmani na stadionima… Realan život je činjenica da se ljudi u ovakvim okolnostima potuku u supermarketu – zbog limuna?!
To ne znaju ni Jović ni Gober i retki su ljudi koji žive na takvom nivou sa svešću o tome šta radi i čime se bavi „običan mali čovek“ – onaj čovek čije je dete Gober zarazio virusom ili onaj čovek koji je možda ostao u inostranstvu negde zarobljen jer se Jović oglušio o pravila o samoizolaciji pa su vlasti donele odluku da potpuno suspenduju dolaske u Srbiju.
Delom su žrtve toga i srpski sportisti koji su se uputili iz Rumunije ka Srbiji… Ali, pitanje ide i njima. Gde ste pošli? Ako čujete da je sve stalo i da nema mrdanja, pa kuda ste vi krenuli u mrdanje?
Ima i dobrih stvari u tome da se pojavljuju nekakav „Gober“ ili nekakav „Jović“. U prvom slučaju je NBA liga uvidela kolika opasnost zaista postoji i odlučila je da stopira sezonu, dok je u drugom konstatovano da postoji veliki problem sa disciplinom među „našim ljudima“ koji žive preko. Jer, kako ono beše, u Srbiji sve može, opusti se, naši smo, svoji na svome?
Nije sve tako crno u sportskom svetu, naprotiv. I taj primer nam je pred očima i bio je toliko vidovit da se našao na meti kritika. A sada bi svi mogli da mu upute izvinjenje.
Najbolji teniser sveta, verovatno najbolji sportista u istoriji Srbije Novak Đoković je odmah po otkazivanju Indijan Velsa prekinuo svoj boravak u SAD, locirao se na Marbelji, prošao karantin i nastavio sa životom kako je jedino moguće u ovakvim uslovima.
Nema letenja, nema duhovitosti, nema odlaganja… Ma, nije bilo vremena ni za priču o tome, zbog čega su ga pojedine kolege kritikovale. Pokupio se, otišao i dao primer koji treba slediti. Ima i ona da ako ne znaš šta je dobro kupi šta je skupo, a valjalo bi i da preraste ako ne znaš šta je dobro, gledaj šta radi najbolji. Takvi retko greše i moraju da budu tema, a Gober, Jović i njima slični će verovatno naučiti lekciju. Bolje bi bilo po sve, a naročito za „obične smrtnike“ koji se nalaze u njihovoj blizini.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
