INTERVJU Vujović: Zaje*an smo narod, ali bar imamo Novaka

Ostalo 28. feb. 202112:33 > 12:43
Podeli:
Foto: EPA-EFE/GEORGI LICOVSKI

"Mi smo zaje*an narod. Kad krećemo na neko veliko takmičenje, cilj je zlato. Ako se neko kojim slučajem 'oklizne', onda se provlači kroz najveće blato koje ne može oprati ni Sava ni Dunav", rekao je Veselin Vujović u intervjuu za Nova.rs.

Vujović je govorio o Đorđu Balaševiću, Crvenoj zvezdi, Novaku Đokoviću, te o rukometu kakav je nekada postojao i kakav je sada, kakva ga budućnost očekuje, a za naš portal je otkrio šta je to što pokušava da prenese na svoje učenike, a što sportu danas nedostaje.

PROČITAJTE JOŠ

Legendarni rukometaš nedavno se emotivno oprostio od preminulog Zlatka Saračevića, nekadašnjeg saigrača iz reprezentacije i saradnika, dok je bio trener Zagreba.

„Bili smo zajedno i u juniorskoj i u seniorskoj reprezentaciji, osvajali smo medalje, bio mi je i saradnik u Zagrebu. Šta da vam kažem… Jedna priča sa veoma tužnim krajem. Za njega me vežu divna sećanja, trenuci koje smo zajedno proživeli, ali nekako… Znamo svi da nas to čeka, ali verujemo da bi taj svoj vek trebalo da proživimo do tih nekih krajnjih granica, ako nema bolesti, ako nema problema, nesreća. Mada danas je mali broj ljudi sretan da ode na taj način.“

Da li postoji neka anegdota za njega koje se i danas sećate?

„To je bilo u trenucima kada mi je bio protivnik. Metaloplastika je, tada kao šampion Evrope i Jugoslavije (sezona 1985-86, prim. aut.), omogućila i drugoplasiranom da dođe do Lige šampiona. To je tada bio Borac iz Banjaluke. Bilo je to drugo ili treće kolo Lige šampiona, izvlačenje u Beču, i svi čekamo pored telefona. Izvuku par Metaloplastika – Borac… Svi počnu u Borcu da se hvataju za glavu, kud baš Metaloplastika, a on kaže: ‘Pa, mogli smo i gore da prođemo.’ Ovi ga pitaju ‘kako bre gore, jes’ ti normalan, vidiš koliko su jaki’, a on odgovori: ‘Pa, mogli smo da izvučemo Humane zvezde (ekipa sastavljena od najboljih svetskih igrača koja je nastupala na humanitarnim turnirima širom planete, prim. aut.), da pokupe sve najbolje iz sveta pa da igramo protiv njih’.

On je imao specifičan smisao za humor, i kao takav je podizao raspoloženje u ekipama koje je vodio, u kojima je trenirao, gde je igrao. Taj neki bosansko-hercegovački humor je meni uvek bio drag, simpatičan. Nekako se ljudi sa tog podneblja razlikuju od drugih sa prostora bivše Jugoslavije. To su ti neki detalji koji ostaju u sećanju. Malo je nezgodno kad te neko pita ovako, a pod stresom si, šokom, ne možeš da se setiš. Ali imao je on i uzrečicu, kada bi u klub došao neko ko nije bio preterano dobar, on bi rekao: ‘Ne igra dobru odbranu, ali je zato neefikasan u napadu.’ Takvi neki detalji, to su stvari koje ostanu. Tu njegovu izreku i danas koristim.“

Malo pre njega, region je tugovao i zbog smrti Đorđa Balaševića. Kako je to ispraćeno u Banjaluci?

„Čini mi se kao i u svim drugim delovima bivše Jugoslavije. Balašević je zbog svojih naprednih stavova i svoje panonske duše, i bio pravi patriota u svakom smislu te reči, ali nije voleo političare. Neverovatno je koliko je imao problema sa režimima, bio je zabranjivan… Tek kada je otišao postalo je jasno koliko je narod njega voleo. Njegov način izražavanja, interpretiranja volje naroda kroz pesme…

Nije ovde obeleženo kako je u nekim drugim gradovima, ali su po gradu puštali njegove pesme, bilo je na televiziji emisija o njemu. Sigurno je veliki gubitak za sve koji su ga voleli. Najviše za porodicu, ali on je verujem svojom porodicom smatrao sve ljude otvorenog srca na prostoru bivše Jugoslavije.“

Koja uspomena vas posebno veže za Balaševića?

„Bio sam sa Miletom Isakovićem na koncertu koji je održao u Sava Centru, da izađemo na binu, da se malo nasmejemo, našalimo, doživimo tu toplinu od strane ljudi koji ga vole. To je bio trenutak kada smo mi bili na nekom vrhuncu svoje slave. Od tada pa nadalje smo imali tu neku vezu. Nismo se često viđali, mada je imao običaj da gostuje na moru, u Miločeru, i to su bile te retke prilike. Ipak, pratio sam ga, voleo, cenio.

Kontaktirao sam i sa njegovom suprugom, izrazio saučešće. To je nešto najmanje što sam mogao da uradim za njega.

Ovo je samo nastavak jednog tužnog perioda, prethodno je prošle godine preminuo i Zlatko Portner, moj bivši saigrač iz Metaloplastike. Isto se dogodilo kao sa Saračevićem, samo smo dobili vest da je umro, bez mogućnosti da mu kažeš bilo šta, da pomogneš, što bi ne sumnjam svi iz naše generacije uradili. Takve stvari se nažalost dešavaju svima. Ali malo je rano za sve te ljude koje smo spomenuli.“

Foto: EPA-EFE/ANTONIO BAT

Spominjali ste Borac iz perioda kada je igrao protiv Metaloplastike, koliko se promenilo stvari od tada?

„Rukomet zahvaljujući ljudima koji ga vode ne evoluira previše. Nema prevelikih promena pravila, poput one u odbojci kada je ukinuta promena, ili pomeranja linije za tri poena u košarci. U rukometu smo napravili taj ‘brzi centar’ koji neko koristi, neko ne koristi, ali i dalje smo sport koji najviše zavisi od sudija, i kada ti sudija odlučuje kada ćeš da šutiraš, on odlučuje kada si aktivan a kada neaktivan, što je apsurd. Sudija bi trebalo da sudi neke faulove i prati te stvari, a nama sudija sad digne ruku i gotovo kaže – ti igraš pasivno.

Pa ne igram ja pasivno, trudim se iz sve snage da dam gol, ali odbrana mi ne dopušta. Moj napad nije pasivan, moj napad je aktivan, ali je odbrana odlična. Napad se ograniči na 30 sekundi, a da li ćeš ih ti odigrati hodajući, jer želiš da vreme istekne, ili napadajući, to je tvoj izbor. Ovako, kad sudija digne ruku, između tih šest dodavanja koliko imaš pravo da napraviš protekne više nego u periodu pre toga.

Pravila su takva da svako može da ih tumači kako želi. Mi nismo pomerali linije, pa sad recimo ako gubi ekipa dva ili tri razlike na minut, dva do kraja, skoro da ne postoji mogućnost da rešiš meč kao u košarci, recimo, pogodivši dve trojke. Zašto šut sa devet metara recimo ne bi važio dva? Onda bi rukomet išao na šutere, ne bi bilo toliko duela na šest metara, krila ne bi skakala sa šest a završavala praktično u golu, bilo bi šuteva sa deset metara.

Druga stvar je čelendž. Koliko puta vidite samo da je protivničko krilo nagazilo liniju? I vi vidite to, i žalite se, a sudija vam da žuti karton, iako je on pogrešio. Ovako, uložite čelendž, ako ste pogrešili, oduzme vam se čelendž, ukoliko nije, poništi se gol, vama čelendž vrati. Jer logično je i da sudija može da pogreši, je l’ tako? Rukomet je iz tog razloga postao mnogo čvršći, jači… Nema sada toliko lepote, šmeka kao nekada, više je trčanja, teretane, u tom pogledu je rukomet evoluirao. Ja više volim onaj stari, ali moram da pratim trendove, pa tako i radim sa ekipama, ali uz tu neku primesu šmeka, ako može, da bude lepše za publiku.“

handball match between Serbia and France in Zrenjanin, Serbia on Jan. 5, 2021. Serbia won 27-24. photo: Pedja Milosavljevic / STARSPORT

Šta se promenilo u reprezentaciji Srbije, pa je počela da beleži dobre rezultate?

„Nije se ništa promenilo sem toga što je došao selektor koji je momcima rekao da oni to mogu. Oni su prethodnih godina igrali gotovo protiv vanzemaljaca, znate. Bili su tu neprikosnoveni Francuzi, Danci, mi smo za sebe pričali da eventualno možemo da dobijemo Mađare, Rumune, još te neke reprezentacije iz druge grupe rukometnog kvaliteta, da se ne uvredi niko. A onda kad izađemo protiv jakih, proradio bi kompleks, i to je to. Đerona je igrače jednostavno ubedio da oni to mogu.

Istina je da Francuzi nisu bili na nekom nivou, ali ni ranije nisu bili na tom nivou pa su nas lako pobeđivali. Ti momci su imali jedinstvo, što je velika stvar jer ranije naši selektori to nisu uspevali da naprave. Meni ljudi zameraju što ja kažem da bi svemu tome trebalo da priđemo malo obazrivije, jer i do sada je reprezentacija Srbije uspevala da pobedi jake reprezentacije i plasira se na velika takmičenja.

Ja ovim ne umanjujem uspeh reprezentacije, taman posla, ukoliko oni igraju bolje to smo mi više cenjeni, ali tek kad dođe ozbiljno takmičenje, tek kad moraš da odigraš nekoliko jakih utakmica u nizu, znaćeš na čemu si. Mi smo znali, pobedili ili izgubili protiv Francuza, dobićemo Grke, dobićemo Belgiju, i da ćemo proći, što je rasterećenje. Ali kad znaš da te poraz vraća sa nekog velikog takmičenja tu se poznaje rad selektora. Nadam se da će i taj detalj biti vrhunski i da ćemo se radovati novim pobedama.“

Da li reprezentacija može da napravi i dodatni iskorak, sem plasmana, i možda se umeša u borbu sa sam vrh?

„Ako budu igrali kao protiv Francuza, sigurno. Ali, ja ću da vam kažem, bilo je i ranije sjajnih utakmica. Recimo, odemo u Poljsku, razbijemo ih tamo, jednu ozbiljnu reprezentaciju, a onda dođe Belorusija i dobije nas sedam-osam golova razlike u Nišu, kod Jovice Cvetkovića. Da bi pokazao taj kvalitet, moraš da igrač tako u kontinuitetu.

Oni su bili fantastični protiv Francuske, hrabri, trčali su, igrali čvrstu odbranu, a golmani, bolji deo tima, su sjajno branili. Takva reprezentacija može da napravi velike uspehe. Mada, to je hipotetičko pitanje, nekad zavisiš od sreće, nekad od sudijske odluke, povreda… To je kompleksno pitanje, ali bi bilo dobro za rukomet da reprezentacija nastavi sa dobrim igrama i da se rukomet vrati među one sportove koji su donosili medalje i slavu srpskog sporta nosili na najbolji mogući način.“

Šta je neophodno da se dogodi kako bi liga mogla da isprati reprezentaciju po kvalitetu?

„Pazite ovako, Francuska je kao zemlja išla na Olimpijske igre, i doneli su mali, zanemariv broj medalja sa najvećeg sportskog takmičenja. Mislim da je tadašnji predsednik Francuske Fransoa Miteran, ako se ne varam, pozvao predstavnike svih saveza i pitao ih šta je potrebno kako bi postali vrhunski, da klubovi budu pravi, da reprezentacija bude prava.

Od svakog saveza je zatražen plan i program po kom bi mogli da postanu najbolji na svetu u naredne četiri godine, pa i nadalje. Kada bi država tako nastupila, a moguće je, i klubovi su dobili već neka sredstva zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću, ali kada bi se našao dobar sponzor lige, savez recimo sponzorisao povratke igrača u Zvezdu, Partizan… Na primer, u Zvezdu se vrate bivši vrhunski igrači, i oni plaćaju 30 posto, a savez 70 posto ugovora. Da liga ojača, da se naprave škole rukometa na visokom nivou, da klubovi imaju kvalitet.

Kad imate jaku ligu, onda imate i jake igrače. Kad budu počeli da dolaze i kvalitetni stranci, recimo, i to je jedan od načina. Španci su tako napravili velesilu. Ja se sećam kad sam došao u Barselonu, od 40 stranaca u ligi 35 je bilo iz Jugoslavije. Zamislite da u Nišu recimo igraju dva Danca, Šveđanin, Rus… Kakvo bi to bilo interesovanje, kakva bi to bila liga, kakav kvalitet! Nemoguće je da se samo od domaćih igrača naprave jaki klubovi. Dobra organizacija, dobri stranci, pa će i naši igrači imati od koga nauče da nešto, uzimaju njihove manire. Neophodno je ozbiljno ulaganje od strane države. Mi nemamo ni trening centar, sada Fudbalski savez Srbije dozvoljava reprezentacijama da se pripremaju u Staroj Pazovi, ali je neophodan jedan takav centar na nekoj nadmorskoj visini, gde bi bili najbolji treneri za kondiciju, stručnjaci za ishranu, lekari, gde bi se sve reprezentacije pripremale. I tamo bi išle sve reprezentacije, a ti ljudi tamo bili stalno zaposleni.

I svi bi se tamo pripremali za najveća takmičenja. Ako tako ne budemo razmišljali, nikada nećemo imati vrhunske rezultate u kontinuitetu. Sve ovo što sada postižu vaterpolisti, odbojkaši, odbojkašice, to je čudo, ali ovo što sam ispričao je neophodno kako bi Srbija postala jedna prava sportska velesila na duže staze. Tako bi došli i odlični stranci, jer neće niko da dođe i da igra slabu ligu. Pored toga, potrebno je da sve bude i nakićeno, da blješti, ovde su sad reklame izbledele, osvetljenje je loše… Takve mečeve niko gotovo neće da gleda. Za sve to je neophodan novac, a ljudi ovde smatraju da je ulaganje u sport nepotrebno. Uporedite recimo prenose iz engleskih nižih liga sa ovime ovde, gde neretko možete da vidite kukuruz ili krave kako pasu pored terena. Kako takvu sliku da pošaljete u svet? Mora postojati pomoć države, privrede, neophodan je zakon po kom će ulaganje u sport biti oslobođeno poreza.

On sad recimo kaže „što bih ja uložio u sport, kad od pet miliona koje bih uložio, jedan moram da dam državi. Ovde se onda taj novac koristi za izbore i neke druge, slične stvari, jednostavno zato što ovde funkcija nije u funkciji sporta i države, već je obrnuto. Ja se nadam da ima razumnih ljudi i da će te stvari uskoro doći na svoje. Recimo, kada je predsednik Vučić zajedno sa vladom Srbije uputio pomoć rukometašima, ja sam pohvalio taj potez. Jednostano, šta loše može da se kaže na to, ma šta mislili o nekome?“

Foto: Starsport

Isticali ste ranije da ste navijač Crvene zvezde. Koliko utakmice poput ove protiv Milana i sjajan rezultat u Evropi idu u prilog tezi da su stranci neophodni?

„Zvezda je sjajno organizovan i vođen klub, ali da li stvarno mislite da bi bez tih stranaca bila tako konkurentna? Pazite, oni nisu izgubili nijednu utakmicu od Milana, koji je jedan od boljih klubova u Evropi, među vodećim ekipama jedne od najjačih liga na svetu. Znate, to je veliki stimulans. Nadam se da tako razmišljaju i u Partizanu, Vojvodini… Ovo što su napravili rukometaši, šta je napravila Zvezda, to je veliki motiv da svi razmišljaju da mogu. Potrebno je biti pametan i shvatiti da nisu bačene pare kad se daje u sport. Znate li koliko ljudi ujutru, kad neki klub ili reprezentacija ostvare dobar rezultat, ujutru bude srećno kada ode na posao? Koliko njih se okuplja, koliko se šire emocije?

To je opšte nacionalno dobro. Drugačije je to nego kad vas neko dobije tri, četiri – nula u fudbalu, ili 15 golova razlike u rukometu. Znate, mi smo zaje*an narod. Kad krećemo na neko veliko takmičenje, cilj je zlato. Ako se neko kojim slučajem „oklizne“, onda ga provuku kroz najveće blato, koje ne može oprati ni Sava ni Dunav. Ljudi moraju da shvate da nije moguće stalno pobeđivati, nekad pobediš, nekad ne, nekad ispadneš. E, način na koji je Zvezda ispala, gde su momci dali sve od sebe, u tih 180 minuta ostavili srce na terenu, šta bi ti tu sad trebalo da kažeš? Ništa – bravo, iduće godine još jače, bolje. To je stimulans za nešto novo.“

Moramo da se dotaknemo još jednog sportiste koji je oduševio čitav svet, Novaka Đokovića. Da li ste ispratili Australijan open?

„Nole? Moram da vam kažem da me ljuti kad u situaciji kada je povređen, kad mu je loš dan ili jednostavno izgubi, pročitam neke silne ružne komentare za njega. On je naš najveći sportista svih vremena, najbolji ambasador kog je Srbija ikada imala. On je čovek koji voli ceo region, koji zna kad šta da kaže. Njemu je potrebno dati posebno mesto u istoriji našeg sporta, i država Srbija bi trebalo to da prepozna i nagradi na svaki način. Ja njega obožavam, kao verovatno i milioni drugih, i kad izgubi, za mene je on pobednik, jer takav čovek, takav karakter se retko rađa. Svi ovi koji dobiju snagu da promovišu svoju zlobu i mržnju bi trebalo da se zapitaju da li su dobro. Plašio sam se sad finala sa Medvedevim, ali bez razloga. Nekako, uvek kad navijate za nekoga, kad je velika utakmica se malo i plašite, ali pobeda posle bude slađa“.

Uprkos tim manjim ulaganjima, srpski sportisti ostvaruju fantastične rezultate. Koliko sve to ima uticaja na neke buduće naraštaje, na pojavu novih mladih nada?

„Apsolutno se slažem da postižu fantastične rezultate, uzevši u obzir stanje u kom se zemlja nalazi. Ne možete vi u siromašnoj zemlji imati vrhunski sport, a Srbija ima sve resurse da ide napred, a da u svemu tome svoje mesto nađe i sport. Teško je očekivati da gladna usta za nekoga mogu da navijaju. Ipak, ja očekujem da će u narednim godinama na vratima garaža širom Srbije biti ispisana imena Milosavljeva, Cupare, Đorđića, kao što se dešavalo ranije. To je jedan entuzijazam koji se širi kao plima. Očekujem da uskoro bude sve mnogo bolje kada je srpski sport u pitanju.“

Kako vidite budućnost rukometa?

„Ja smatram da bi u Srbiji trebalo da se napravi jedan jedinstven propis. Recimo, svaki klub u Superligi bi morao da ima u svom sastavu pet dvometraša, i dobićeš jedno 60-70 dvometraša. Zatim se tu doda i da oni moraju da igraju najmanje pola sata, recimo, i selektor će dobiti takav materijal… Danas su rukometaši moderni desetobojci i moraš da ih imaš i „na kilo i na metar“ da bi mogao da se ozbiljno takmičiš. Pored toga, pravljenje turnira za mlađe kategorije, dovođenje svetskih zvezda da igraju ovde… Sve to je potrebno kako bi rukomet ponovo dospeo do vrhunskog nivoa. Što se rukometa na svetskom nivou tiče, recimo, ja se nadam da će uskoro biti promenjeno pravilo o sedmom igraču umesto golmana, jer nije definisano. Sad, recimo, ukoliko izgubite loptu, faulirate igrača, odmah sviraju sedmerac, što je apsurdno. Dolazi se i do situacije da se šutira na prazan gol… Očekujem da uskoro bude ograničen i napad vremenski. Ima još nekoliko pravila koja bi mogla da budu promenjena u narednom periodu, ali videćemo. Ništa od toga nije toliko daleko, veliki broj trenera se žali na te stvari, pa se nadam da će IHF (Međunarodna rukometna federacija) i EHF (Evropska rukometna federacija) imati sluha“, zaključio je Vujović za Nova.rs.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar