Simbioza političkih partija i sportista se često stvara zbog obostrane koristi. Organizacije koje imaju nameru da se domognu vlasti za tu svrhu rado koriste popularne ličnosti ne bi li stekli simpatije širih masa, dok sportisti, uz možda početnu ideju o stvarnom društvenom angažovanju, u političkim entitetima vide i potencijalnu sigurnost.
I to nije novitet.
PROČITAJTE JOŠ
Nedavno se na društvenim mrežama pojavio spisak ličnosti koje su u periodu od 1997. do 2000. godine dobile stanove od države, kojom je tada vladao režim Slobodana Miloševića.
Na listi se našla i srpska trofejna reprezentativka u streljaštvu Jasna Šekarić, koja je godinama kasnije pominjana kao mogući kandidat za ministarku sporta, kao kadar Socijalističke partije Srbije.
Nekadašnja neprikosnovena stranka je bila interesantna sportistima, ali ne kao aktuelna, Srpska napredna stranka, oličena u njenom lideru Aleksandru Vučiću.
Brojni sportisti su pružali podršku trenutnom predsedniku Srbije i čak svoje ime, ugled i profesionalne rezultate stavili njemu na raspolaganje, kroz upisivanje na liste podrške, kako na prethodnim predsedničkim, tako i na izborima u Beogradu.
Među njima se našao i Danilo Ikodinović, proslavljeni vaterpolista, ali je nekoliko godina kasnije revidirao svoj stav i to javno priznao.
„Krvavo sam se za*ebao sa listom, jer sam kupovao mir koji sam već imao i ispao pi*da. Da, baš pi*da! Ne mogu to da operem, niti se trudim, ali idem napred, jer nazad ne mogu i neću. Osećaj je odvratan, ali ću ga prevazići, jer kičmu imam“, istakao je Ikodinović.
Dakle, kupovina mira. Mir je ono što je u najvećoj opasnosti u aktuelnim društvenim okolnostima, ali je mir kao kontrateža ratovanja, već lični mir, svakog pojedinca, što bi trebalo da bude osnovni ideal normalnog življenja.
U Srbiji, ali ni u zemljama bivše Jugoslavije, tako nešto ne postoji, a sportisti su, zbog svoje prepoznatljivosti, zarađenog novca i statusa, ljudi koji mogu da se nađu na udaru „zainteresovanih“, „moćnih“ i „uticajnih“.
I da ostanu bez ičega.
Primer za to smo dobili pre koji dan i to u Sarajevu, gde je proslavljeni jugoslovenski reprezentativac Predrag Pašić došao na rub opstanka pošto se zamerio onima kojima se zamerati ne sme.
Njegovu priču pročitajte u posebnom tekstu.
Da bi izbegao takav scenario i sam Ikodinović je postao deo Vučićeve poleđine, ali je kasnije shvatio da nema čega da se plaši, iako nije bio daleko od toga.
„U jednom momentu jesam bio zabrinut za rad mog ugostiteljskog objekta, ali sam shvatio da pošten čovek nema čega da se plaši“, rekao je Ikodinović nedavno za Nova.rs.
Kao primer za sportsku žrtvu Vučićevog režima najčešće se uzima Duško Vujošević, trofejni trener koji je morao da ode iz Partizana jer je ukazivao na nejednak tretman u odnosu na večitog rivala.
Ali, nije imao takav stav od samog početka.
Vidim oduševljenost time što se Dule Vujošević pojavio na konvenciji DSa. Valjalo bi biti pošten pa reći da mu to nije prva konvencija na kojoj je. Pre samo pra godina slavio je peti rođendan SNS. Zao čovek bi rekao da samo pokušava da bude na pravoj strani. Barem sada jeste. pic.twitter.com/HhCGvxaD4s
— NemanjaS (@_nemanjas_) February 11, 2018
„Bez obzira na to što je navijač Crvene zvezde, on pokazuje kvalitetne karakteristike državnog čelnika. Pomogao je da se nađu sponzori, ali nismo dobili nikakve olakšice, iako su pojedini mediji pisali drugačije. Sve kamate će biti plaćene, to će za nas biti ogroman pritisak i ne znam kako ćemo to plaćati“, rekao je Vujošević 2013. godine.
Na poziv Vučića, tadašnjeg prvog potpredsednika Vlade Srbije, tadašnji trener Partizana se pojavio na konvenciji SNS, povodom petogodišnjice od osnivanja stranke.
„Cenim Vučićevu pomoć Partizanu i naši odnosi su obostrano korektni“, rekao je tada Vujošević.
I grdno se prevario, što je kasnije i priznao.
„Vučić je kao premijer rekao da Partizan neće dobiti sponzorstva dok sam ja trener, a to je na Skupštini kluba preneo tadašnji predsednik Predrag Danilović. Vučić je direktno radio preko ljudi u klubu, oni su bili njegovi izvršitelji“, istakao je Vujošević.
On je u kritikovanju „predsednika svih građana Srbije“ otišao i korak dalje, rekavši za njega da je „otac nacije jer nam je je*ao majku“.
Do korekcije političkog stava je stigao i Ognjen Koroman, ličnost koja je godinama delovala kao idealnotipska osoba koja može da stane uz Vučićevu politiku.
Nekadašnji reprezentativac je to demonstrirao i stavivši svoje ime na listu onih koji su podržali Vučićevu listu za lokalne izbore u Beogradu, ali se nije previše eksponirao, za razliku od, recimo Gorana Grbovića, Milan Gurovića, Đorđa Gagića…
Tikva je pukla u momentu kada je Smederevo, klub koji trenira Koroman odlukama FSS o načinu nastavka sezona posle prekida zbog koronavirusa, praktično gurnut van Prve lige Srbije.
Koroman je podigao glas, ušao u direktan sukob sa Crvenom zvezdom, koja se percipira kao klub u apsolutnoj Vučićevoj kontroli, te uputio niz otrovnih strelica na račun Slaviše Kokeze, predsednika FSS, Vučićevog prijatelja i čoveka od velikog poverenja.
S tim u vezi, nekadašnji fudbaler je proširio svoje delovanje, pojavivši se na protestima koji su nedavno održani u Beogradu.
„Stop diktaturi“, poručio je Koroman.
U naletima iskrenosti, on je otišao i korak dalje, te jasno objasnio kako funkcioniše „srpski napredni fudbal“.
„Pojedini stranački partneri u SNS imaju više struja, mada to mene ne zanima, samo iznosim sportski aspekt. Zašto jedan klub izbacuje osiljeni konobar, a pri tome ne može očima da vidi bivšeg sudiju Santrača, Malovićevog čoveka koji vodi Smederevo sa Zoranom Lončarom. To je jedini razlog izbacivanja Smedereva u niži rang“, istakao je Koroman.
Zarad boljeg razumevanja okolnosti, Branko Malović visoki funkcioner SNS, takozvani „operativac“ i ličnost za koju se tvrdi da ima toliki autoritet zbog koga „svi u Banatu mirno stoje“.
Bivši sudija Dejan Santrač je svojevremeno bio suspendovan zbog lošeg suđenja u utakmici između Napretka i Crvene zvezde, dok je Zoran Lončar nekadašnji sportski direktor i fudbaler OFK Beograda.
Prosvetljenje je u proteklim nedeljama doživeo i Veselin Vujović, legendarni rukometaš i bivši selektor reprezentacije, još jedan od likova iz spiska podrške Vučiću, pred izbore u Beogradu.
Vujović nije imao javne nastupe sa političkom tematikom u tom periodu, ali je iskoristio svoju reputaciju na drugačiji način – kritikujući nosioca svih grana vlasti u Srbiji.
„Veliki broj ljudi veruju da ono što radi Aleksandar Vučić je dobra stvar. Moje lično mišljenje je da zaslužujemo boljeg predsednika. Apsolutno se ne slažem s ovim načinom vođenja države. Ja sam često odsutan iz zemlje i smatram da ljudi koji ovde jedu hleb treba da odlučuju o svojoj sudbini. Treba im omogućiti slobodne i fer izbore. Želim da sva deca, naravno i moja deca, imaju svoju budućnost u Srbiji. Za takvu stvar se zalažem“, rekao je nedavno Vujović za Direktno.rs.
Iako je otvoreno rekao i da sa aktuelnim opozicionim liderima „Vučić može da vlada stotinu godina“, našao se na udaru svog kolege, takođe trenera Mileta Isakovića, koji ga je okarakterisao saradnikom Nebojše Zelenovića i Dušana Petrovića, prvih ljudi vlasti u Šapcu, gradu koji nije pod kontrolom SNS.
Strah od takvog scenarija sasvim sigurno sprečava mnoge sportiste i sportske radnike da podignu glas i ukažu na užasno stanje u kom se nalazi srpsko društvo.
U tome bi veliku pomoć mogli da imaju od Ikodinovića, čoveka koji je priznao svoje pogrešne poteze, pokajao se i odlučio da dalje kroz život korača mirne savesti.
Uz jasnu i nedvosmislenu poruku koja bi trebalo da zazvoni, ne samo sportistima, nego i svakome ko iz ovog ili onog razloga stoji na braniku aktuelnog režima:
„Pošten čovek nema čega da se plaši!“
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare