Dejan Savić za Nova.rs: Nema bunta, sve je loša kopija

Ostalo 30. maj. 202117:09 > 17:38
Podeli:

"Pitanje je da li nosiš šibicu, sveću, baklju ili reflektor. A drugo pitanje je koga osvetljavaš? I da li postoji neko koga uopšte možeš da osvetliš. Ili je možda taj neko zaleđen kao Han Solo. I čeka da ga spaseš", rekao je za portal Nova.rs Dejan Savić, selektor vaterpolo reprezentacije Srbije.

Savić je tokom razgovora za portal Nova.rs pričao o vaterpolu, sportu generalno, Novaku Đokoviću, evocirao uspomene na karijeru, Beograd kog više nema, a dotakao se i svega onoga što je potrebno promeniti kako bi situacija bila pomerena sa mrtve tačke.

Šta bi Dejan Savić iz 2021. godine rekao Dejanu Saviću koji ide na prvi trening, ukoliko bi imao mogućnost da se vrati kroz vreme?

„Nastavi tu gde jesi. Sa ove tačke gledišta, kad razmislim o tome, ništa ne bih promenio, tako da šta bih mu rekao… Nije mu potrebna podrška, jer zna šta će da se desi. Da se negde sapleo, pa i da mu kažem nešto, ovako… Možda ‘jedi manje.'“

PROČITAJTE JOŠ...

Kada ste postali svesni da vaša vaterpolo priča može da postane baš ozbiljna?

Postao sam svestan da ta priča može da bude dobra kad sam počeo da igram za prvi tim Partizana. Pamtim, kao i cela generacija, Kup Jugoslavije za ponire u Beogradu, to je neka 1987. godina, a što se prvog tima tiče, to je bio Božićni turnir 1989. godine u Grčkoj.

Koliko vam je na tom putu značilo prijateljstvo i rivalitet sa komšijama, Vasovićima?

„Anto je dosta stariji od mene, tako da je nije bio sa Vasovićima, već sa Jugoslavom. Sa njim sam odrastao, uvek je bilo drugarstvo, prijateljstvo, uvek smo podržavali jedan drugog. Isto je bilo i sa Danilom Ikodinovićem. Nismo nikada mi bili rivali, uvek smo bili prvo saigrači, a posle i potpora jedni drugima. To je jedno odrastanje tokom kog smo išli kroz to drugarstvo, i tako u suštini pravili atmosferu za tim. To i jeste poenta, da se kroz drugarstvo stvori jedna sjajna atmosfera. To se osetilo u samoj igri najviše.“

Tada je vaterpolo škola imala šmeka. U današnje doba, čini se da je taj „vic“ iz igre nestao. Zašto?

„I dalje ne postoji sistem, a ono što ja pričam već neko vreme jeste da se ta stara jugoslovenska vaterpolo škola izgubila, ili se gubi sa ovom generacijom. Ta kreativnost je nestala jer se izgubilo igranje ispred zgrade, na školskim časovima ili gde već. Jednostavno, zato što ne postoji sportska nastava, odnosno igranje ispred zgrade, ta neka sportska inteligencija se gubi. To ne može da se promeni ili nadomesti tek tako. Može promenom nekih stvari, ali to nije naš posao. Potrebno je krenuti od roditelja, škole, pa tek onda da dođemo na određeni nivo pravih selektora, počev od trenera mlađih kategorija, i na kraju do mene, jer ja u suštini dobijam gotov proizvod.“

foto: Srdjan Stevanovic/sTARSPORT

Gde je greška?

„Deca danas nemaju fizičko kakvo bi trebalo da imaju, deca danas totalno nepripremljena dolaze na sport. Nisu čak ni na nivou rekreativca, a ne određenog sportiste. To je problem čitavog društva, u društvu je krivica. Od roditelja, preko škole, do trenera mlađih kategorija. Nema veze kojim sportom se bave, jednostavno to je to.“

Da li bi Dejan Savić postao to što danas jeste da je vaterpolom počeo da se bavi u današnjem sistemu?

„To je pitanje na koje je nemoguće odgovoriti, u nivou onoga ko je bolji bokser, Muhamed Ali ili Majk Tajson.“

Ko su ljudi koji su najzaslužniji za vaš razvoj?

„Sam početak je vezan za početak u Partizanu i trenerski trio kroz čiju pištaljku je prošlo preko 4.000 dečaka – Mirko Petrović, Petar Popović, Aleksandar Maksimović. Tu su bili i Nenad Manojlović, Đorđe Makuljević, Toni Esteljer, Nikola Stamenić, Ratko Rudić, Dejan Udovičić… To su imena koja su obeležila moju karijeru.“

Koji šut biste promenili, da možete da vratite vreme i ponovo odigrate neku utakmicu?

„Uf, ne mogu da se setim sad… Ima ih sigurno, pogotovo sa utakmica koje nisu išle u našu korist. Ima tih detalja, tih malih stvari koje su mogle da budu urađene drugačije a nisu. Ali ne mogu da se setim sad konkretnih primera.“

Zašto smatrate da generacija u kojoj ste vi igrali nije zasluživala da dobije utakmice koje je gubila?

„Za određene odgovore nije potrebno objašnjenje. Mislim da je dovoljna samokritika ili kritika celog tog tima da bude, ako ništa drugo, zadovoljavajuće. Iz tog razloga ostajem striktan u tome da to ne moram da objašnjavam dodatno.“

Kako je ova ekipa koju trenutno predvodite uspela da postane toliko nadmoćna, iako mnogi nisu očekivali?

„Pre svega, oni su bili veliki šampioni i pre nego što sam ja došao, već su imali „krivu kičmu“ zbog medalja oko vrata. To su ljudi posvećeni svom poslu, to je ono što ih krasi i izdvaja od ostalih generacija. A uz to postoji i jedna atmosfera koja je prisutna sve ove godine, konstantno kod njih. Jesu postali jedna ozbiljna, možda i najveća generacija u istoriji ovog sporta, ali mislim da još uvek ta generacija nije stavila tačku.“

Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Gde bi ova generacija reprezentativaca trebalo da dostigne svoj zenit?

„Na Olimpijskim igrama u Tokiju. To se već zna.“

Iza nas je „godina korone“. Da li se promenilo nešto u vašim očekivanjima u tih godinu dana?

„Mnogo toga. To je ionako veliki vremenski period, pogotovo zbog svega ovoga što se dogodilo svim ljudima ovog sveta na privatnom i poslovnom planu. Sigurno da je mnogo toga drugačije i u primeni nekih stvari, ali i u samom načinu razmišljanja. Potrebno je prilagođavanje novom sistemu, trenutku koji se menja iz dana u dan. Tu pre svega mislim na ove dnevne priče u smislu da li će biti Olimpijskih igara ili ne, mesečne vezane za pandemiju i stanje sa koronavirusom u zemlji i svetu, te šestomesečne koje su vezane za društvenosocijalni status, društvene i ekonomske mere.“

Koliko ta nepredvidivost može da bude prednost Srbije, s obzirom na to da ste dosad bili mnogo puta u takvim situacijama, i uvek uspevali da stvari prebacite u svoju korist?

„Šampionima motiv nije potreban, oni su sami po sebi motivisani, i tu nema greške. Što se tiče vaterpolo saveza Srbije, mi funkcionišemo po principu da uvek postoje varijante A, B i C, tako da ništa ne može da nas iznenadi, nažalost. Najgora stvar u sportu je povreda ili bolest, to u stvari koje su nepredvidive, ali u suštini na sve smo spremni jer imamo zamene. Trenutna situacija je takva gde je većina igrača već prilagođena novom sistemu jer su igrali nacionalna prvenstva, Ligu šampiona, međunarodne turnire, tako da nam ništa nije strano ni novo. Kako nama, tako je i drugima, a najbliži uspehu je onaj ko se najbrže prilagodi.“

Koliko vas brinu uslovi u Japanu?

„Postoji olimpijski plan i program i maltene se sve zna. Jedina nepoznanica je aklimatizacija. Mi bi 15. ili 16. jula trebalo da idemo u grad Kašivazaki, a jedini problem je da li ćemo moći da treniramo sa Crnogorcima. Sve ostalo je poznato – svakog dana će biti rađen PCR test, bićemo u svojevrsnom karantinu, ići od hotela do menze, mesta za trening… U suštini, sve se zna. Gledajući ostale sportove, svi su već ušli u taj period prilagođavanja.“

Foto: EPA/TIBOR ILLYES HUNGARY

A u kakvim uslovima se pripremate za Olimpijske igre?

„Vaterpolo je jedan trofejni sport sa svojim problemima, pre svega mislim na infrastrukturu. Ono što fali Beogradu, kako bi reprezentacija mogla da radi bez poteškoća u bilo kojoj kategoriji, jesu još bar dva olimpijska bazena. Tu bi došli i ostali sportovi poput plivanja, skokova u vodu i sinhronog plivanja, uz takođe i rekreativno korišćenje. Poslednji bazen u Beogradu, 11. april, napravljen je 1979. godine, pa mislim da je sve jasno.

Ako pogledamo Mađarsku, Nemačku… Olimpijski bazen ide na svakih 30.000 stanovnika. Tamo maltene svako selo ima svoj olimpijski bazen. Ovo nije samo apel, ili neka priča gde ja kao trener veličam ili stavljam svoj sport u prvi plan, iako imam pravo na to, ali verujem da je ovo važno za celokupnu Srbiju. Kad se pogleda od Subotice do Pirota, lako se zaključi koliko Srbija ima olimpijskih bazena, a mi smo olimpijski šampion.

Uslovi su zadovoljavajući, a ono što fali to smo rekli već. Ne samo zbog A reprezentacije, već i u svim ostalim selekcijama muške, ženske reprezentacije… Sve je to potrebno negde smestiti, organizovati… I ako pogledamo klupski vaterpolo, klubovi, posebno beogradski, imaju problema jer prevelike su gužve na bazenima. Zbog toga pričam da je neophodno promeniti kompletnu infrastrukturu. Ima još jedna stvar. Tokom služenja vojnog roka, vojnici su učili da plivaju ako nisu znali kroz vojsku, policiju ili vatrogasce, a danas između 27 i 28 posto Srba, prema nekim podacima, zna da pliva. Nije poenta samo u vrhunskom sportu, već i u rekreativnom sportu.“

Mnogi vaše uspehe omalovažavaju rečima da je „lako osvajati titule kad se vaterpolom bavi deset ekipa na svetu“. Kako to komentarišete?

„Ta glupa priča ide od ljudi koji su ili maliciozni ili nemaju pojma o sportu. Ti da bi postao olimpijski ili svetski šampion makar i u pljuvanju u dalj, ti moraš nekoga da pobediš. U poslednjih 20 godina takve priče postoje i za košarkašku reprezentaciju Sjedinjenih Američkih Država, žensku vaterpolo reprezentaciju SAD, koja je pandan srpskoj muškoj vaterpolo reprezentaciji, preko rukometa…

Pogledajte fudbal, ako ništa drugo. Od prvog svetskog prvenstva u Urugvaju 1930. godine osam reprezentacija je osvojilo titulu šampiona sveta. To je zanimljiva priča i dobro pitanje za neznalice koje žele da umanje veličinu vaterpola ili bilo kog poznatog ili uspešnog čoveka. Po tome smo generalno i poznati ovde, u Srbiji. Pljujem ja na sve te stvari i ne vodim računa o svemu tome.“

Kako smo došli do toga da je vaterpolo, kao jedan od najtrofejnijih sportova, uopšte meta takvih priča?

„To su pojedinci. Nešto se „krije iza brada“. Imaju svoje određene razloge iz kojih to rade. Nastrojeni su kritički jer su iskompleksirani, nezadovoljni načinom života, i pokušavaju svoje probleme i nezadovoljstvo da izraze na taj način, kritikom umesto samokritikom. Nas to ne zanima uopšte, niti čitamo to, niti slušamo to… Mada sve više i više to ide i uz neke druge sportove, ne samo uz vaterpolo. Ono što je važno je da smo mi stalno okrenuti sami sebi, sami smo sebi najveći protivnik, znamo svoje ciljeve, i to nam je najveći motiv.“

Foto: Pedja Milosavljevic/Starsport

Koliko za srpski vaterpolo znači povratak velikog broja kvalitetnih igrača?

„Već ove godine se prvenstvo pojačalo reprezentativcima i kvalitetnim igračima. Stvorena je liga koja je u ovom trenutku na jednom zadovoljavajućem nivou. Vesti koje čujemo, a vezane su za narednu sezonu, pokazuju da će ona biti pravi „bum“ kad je u pitanju kvalitet vaterpola u Srbiji zahvaljujući svim kvalitetnim igračima koji će doći. To će značiti i mlađim igračima koji neće učiti sami od sebe, već i od drugih, starijih i kvalitetnijih igrača, što će im značiti i uticati na i klupsku i reprezentativnu karijeru. Mislim da je celokupna situacija u ligi izuzetna, jedan ozbiljan manevar Novog Beograda je organizacija „fajnal ejta“ Lige šampiona, gde su dobili pozivnicu za igranje u Ligi šampiona naredne sezone. Mislim da će se već naredne sezone domaći vaterpolo vratiti u sam vrh ne samo evropskog već i svetskog vaterpola.“

Kad vratite film, šta vam je sve prolazilo kroz glavu tokom poraza od Brazila na Olimpijskim igrama u Riju?

„Ćuti, kako je bilo, mogao je metak da mi proleti kroz glavu… Strašno negativan psihološki momenat koji je napravio haos u čitavom timu. Sa druge strane, mislim da je bio poslednji momenat da sami sebe otreznimo i pokušamo da idemo dalje. Mi nismo imali cilj prvog, drugog ili trećeg mesta, već samo da prođemo dalje. Usledila je Australija, gde takođe nismo igrali dobro ali smo pobedili, zatim Japan, stravićan početak, haotično stanje, mučili smo se gotovo dve četvrtine ali smo uspeli da dobijemo. Te poslednje utakmice su pokazale da nas se mnogi, bez obzira na to u kakvom smo stanju, plaše toliko da žele da nas izbegnu u četvrtfinalu. Tada se čitav tim digao, shvatili su da nas se ostali još uvek plaše. Imali smo raznih sastanaka, i motivacionih i svakakvih, ali najvažnije je da su igrači sami uspeli da se izdignu. Ukoliko može da se u lice kaže sve što se misli, to je veoma važno, zbog toga i postoji tim. Oni su i sami kod sebe videli u čemu je problem, nije bilo potrebe trener da im govori. Identifikovano je zašto je do njega došlo, posledice toga znamo i sami.“

Šta je potrebno uraditi kako bi srpski vaterpolo napravio iskorak na duže staze?

„Poboljšati uslove rada trenera. Animirati decu da dolaze. Napraviti sistematizaciju rada. Poboljšati jedinstvenu metodologiju koja može individualno da se širi u zavisnosti od trenera i klubova… Stručni savet bi trebalo da bude glavno stručno telo, gde se sve informacije slivaju u njega, uz naravno slobodu trenera da u okviru toga rade na svoj način. Nešto slično postoji i u odbojci. Ovo su moje želje, ali ukoliko bismo nastavili, sigurno je da bismo došli do bar još 10 ili 15 različitih tačaka.“

Mnogi kažu da vaterpolisti i Novak Đoković imaju iste osobine, atipične za srpski narod. Kako gledate na to?

„Ne bih se složio, možda su baš te karakteristike nacije utkane u Novaka Đokovića i vaterpolo reprezentaciju Srbije. Ako ništa drugo, mi smo izdanci čuvenih Solunaca, tako da mislim da nema prostora za negativnu priču. Mislim da je to potrebno gledati sa mnogo jače i pozitivne strane. Istina da postoje određene korelacije, ali je nemoguće porediti. Novak je prepušten sam sebi, on ne može da ispravi svoju grešku, on može da je popravi, ali ne i da je ispravi tokom igre. Za razliku od toga, pogrešan pas, pogrešno udvajanje, ili nešto slično u ekipnom sportu ima ko da ispravi. Kod Novaka nema, ako nije dovoljno brz neće uspeti da stigne skraćenu lopticu. Sem možda u dublu. To je zanimljiva razlika i sličnost.“

PROČITAJTE JOŠ...

Sedeli ste na klupi tokom mnogih velikih utakmica, još više puta ste igrali. Kada je bila najveća trema?

„Nije isto kada si igrač i kada si trener, ali nikada nisam imao negativnu tremu, samo pozitivnu. Kada je u pitanju adrenalin, mislim da je najveći bio protiv Australije u Rio de Žaneiru, i protiv Španaca. Nije toliko važna veličina utakmice kao takve, koliko one koje kad igrač završavaš ili kao pukovnik ili kao pokojnik.

Kako ste gotovo uvek bili pukovnici?

„Psihofizička sprema. Ti ne možeš na prevaru da uđeš u utakmicu. Možeš da izvedeš neki štos, ali nije moguće dobiti utakmicu dobiti samo na foru. Mora da se zna kombinacija „ABC“ u svakom trenutku, promena ritma, taktike, nikako ići glavom kroz zid.“

Foto: EPA/ORESTIS PANAGIOTOU

Kako ste ispunili prazninu posle osvojenog zlata u Riju?

„Strategija saveza je da se uvek gleda osam godina unapred, pa smo odmah posle Rija ušli u pripreme za 2024. godinu. Uvek postoji tih par dana tokom kojih možeš da proslaviš pobedu ili tuguješ zbog pobeda, ali te odmah potom čeka povratak i rad na pripremama za sledeća takmičenja.“

Koji su naredni ciljevi reprezentacije Srbije?

„Pre svega, da se oformi tim koji u dobroj meri postoji, da kroz jačanje i povremeno penjanje uz stepenice korak po korak dođemo do Olimpijskih igara u Francuskoj i tamo napadnemo medalju.“

Koliko dugo će Srbija biti u vrhu?

„Mnogo faktora utiče na to, mnogo bitnije je da li imamo tim. Onaj za Pariz 2024. će nažalost biti formiran tri umesto četiri godine, a polako počinjemo da razmišljamo i o pripremama za 2028. i Olimpijske igre u Los Anđelesu.“

Koliko je baš to pomeranje uticalo na 2024?

„Uticalo je. Prvo, gledajući kroz pandemiju, nama je 95 posto kandidata za reprezentaciju u inostranstvu. Mi smo od 26. januara do 14. juna, kada ćemo po prvi put biti svi u sastavu, odradili ukupno 56 dana treninga, što je najmanje od svih naših konkurenata. Tim koji je bio za 2020. je pomeren za godinu dana što je smanjilo vreme koje bismo inače posvetili individualnom radu sa igračima koji su u planu za 2024. godinu, a bio je plan i da nekoliko klinaca koji bi trebalo da budu okosnica i kostur tima za 2028. već sad dobiju šansu. Ovo nije alibi, prosto sam izneo određene podatke. Ne žalim se, prilagodili smo se situaciji, uspeli smo da od decembra do februara odradimo pripreme zbog kvalifikacija za Olimpijske igre, poboljšali smo neke stvari, obnovili gradivo… Nismo bili zaludni i potrošili vreme.“

Koliko će vam pomoći veliki broj igrača „na oku“ naredne sezone?

„Sledeća sezona je praktično tu, ali za mene je relativno daleko. Videćemo, o tom potom.“

Da li postoji šansa da se vratite u klupski vaterpolo?

„Ako se stvore uslovi, vrlo rado. Kao što je ova pandemija uticala na čitav svet, tako je uticala i na mene, i mogu da kažem da sam se na neki način i ulenjio. I treneri moraju da treniraju kao i igrači. Nekome je ovo prijalo, nekome ne…“

Foto: EPA-EFE/Balazs Czagany

Prethodnih godinu dana proteklo je u znaku pandemije koronavirusa. Kako ste vi kao selektor, a kako igrači koje vodite prošli kroz sva dešavanja?

„Na početku je bilo normalno, kako je vreme odmicalo bilo je sve teže i teže. Kao što rekoh, neko mora da radi, neko ne… Što se igrača tiče, u početku je bilo zanimljivo, jer nikada se ovakvo nešto nije dogodilo. Ali, mogu da dam plastičan primer, operacija povrede ramena je od šest do osam sedmica pauze, a ima igrača koji nisu trenirali deset ili dvanaest. To je ozbiljna stvar sa kojom smo morali da se suočimo. Došli smo do zaključka da je ovo specifična situacija i napravili plan upliva, odnosno uvodnog dela, koji se sastojao iz tri faze – uvodne, oporavka do određenog nivoa fizičke spreme i povratka u klubove. Nismo to uspeli da ostvarimo jer smo imali pozitivne slučajeve na koronu. Bio je to šok za određene, ali izuzetno su prilagodnjivi, sezona je bila duga, pogotovo leto, pa su uspeli da se vrate u formu, što se pokazalo i na utakmicama u domaćim ligama, pa je zasad manje-više kao da se ništa nije ni dogodilo. Nismo imali situacije da je neko od kandidata za reprezentaciju u prevelikom zaostatku. Sigurno da nije bilo lako, pogotovo psihički. Ponekad je lakše istrpeti fizički nego psihološki momenat.“

Koliko vas raduju sjajni rezultati reprezentativaca?

„Pa naravno da raduje sve to. Klupski nivo je vraćen na visok nivo, oćekujemo iskorak naredne sezone. Radnički je osvojio Regionalnu ligu, Zvezda i Novi Beograd su igrali dobro u Evrokupu gde su uz nedostatak sreće ispali. Možemo da budemo srećni i zadovoljni zbog naših igrača. Recimo, u prvenstvu Egipta imali smo dvojicu naših trenera u finalu, jedan je logično morao da osvoji. Znači nije samo u vrhunskom, imamo mi svoje predstavnike i u tom srednjem sloju vaterpola koji predstavljaju srpski vaterpolo u najboljem mogućem svetlu.“

Kakva je vaša budućnost u reprezentaciji?

„Ja sam prošle godine potpisao četvorogodišnji ugovor sa reprezentacijom, ali ništa nije sigurno, i nemam jake garancije. Mada postoje volja, želja i ciljevi.“

Dejan Savić Foto:Zoran Lončarević/Nova.rs

Koliko se Beograd, tačnije duh grada promenio? Da li je i danas moguće naučiti taj mangupski pristup?

„I ovde, u današnje vreme može mnogo toga da se nauči, da budeš prisutan, svestan, samo zavisi koliko u širinu želiš da ideš, jer je sve nekako… Suženo. Između ekrana. “

Koliko vam je taj mangupluk stečen u Beogradu pomogao u karijeri, ili izgradnji atmosfere u reprezentaciji?

„Nije samo stvar Beograda, i ostali reprezentativci imaju tu mangupsku crtu.“

Isticali ste često da vam nedostaje Beograd koji je nekada postojao. U čemu se tadašnji razlikuje od današnjeg, u kom trenutno živimo?

„Ako pričamo o tim osamdesetim godinama, to je bio veliki bum, velika eksplozija ideja. Danas u suštini ona je ili izumrla, ili neko sputava. Najviše je problem reprodukcija, tačnije, kopiranje ideja, nečega što je već bilo. Nije da nema ljudi koji nemaju ideje, ali su sputavani u korenu, ko god se ne slaže. Ili je presečena u startu, jer sve je loša kopija. Pogledajte muziku, sve su remiksi, nemaš ništa novo.“

Da li baš to može da proizvede neku novu verziju novog talasa?

„To je samo priča. Nema snage, nema ni organizovanosti, ni ideje. U suštini, sve je napravljeno sa ciljem namernog zatupljivanja. Tu smo gde smo. Glupost kolo vodi. To je najbitnije. Uvek je bilo ono čega se pametan stidi, time se budala ponosi, a sve je više budala.“

Koliko vi kao prvi čovek možda i najveće reprezentacije u srpskom sportu imate utisak da za neke predstavljate svetionik za neko bolje sutra?

„Ne osećam se tako. Sa druge strane, pitanje je da li nosiš šibicu, sveću, baklju ili reflektor. A drugo pitanje je koga osvetljavaš? I da li postoji neko koga uopšte možeš da osvetliš. Ili je možda taj neko zaleđen kao Han Solo. I čeka da ga spaseš.“

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar