Ćao, Srbiji: Miladin Hrvat, Milan Kanađanin, Sloba Brazilac

Ostalo 18. jan. 202119:19 > 20. jan. 2021 16:42
Podeli:
Foto:EPA-EFE/YOAN VALAT/EPA/JONATHAN BRADY/EPA/ANTONIO BAT

Bilo da su razlog ratovi, zahvalnost, mešoviti brakovi ili mesto odrastanja, više je asova od tenisa, košarke i rukometa do fudbala, biralo da umesto pod zastavom Srbije zaigra pod zastavama drugih država.

PROČITAJTE JOŠ:

Mnogo je primera u svetu sporta gde se kroz pasoš gleda nečiji identitet i istovremeno njegova pripadnost određenom grbu i naciji. Tako je uglavnom na zapadu, pa „uvezeni ili izvezeni“ reprezentativci i nisu novina.

Činjenica je da se kod nas na Balkanu to gleda malo drugačije i da ljudima ono „ić“ na kraju prezimena, ili njegovo rodno mesto znači više od onoga šta „mastilom“ piše u putnoj ispravi.

Kao što je bilo mnogo sportista koji su birali Srbiju umesto svojih rodnih država, tako je tokom prethodnih nekoliko decenija bilo i obrnutih primera, da su srpski sportisti birali zastave drugih država. I pod njima pravili fantastične rezultate.

Hiljadu puta je bilo priča o onome „šta bi bilo kad bi bilo“, da je recimo Jugoslavija ostala celovita sa onom generacijom fudbalera i košarkaša s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina. Takvih primera ima i skorijih godina, dovoljno je spomenuti ime Luke Dončića.

I još hiljadu puta bismo mogli da se zapitamo u vezi sa ostalim imenima koja ćemo vam pobrojati, ali vreme je reklo drugačije, a sportisti, iako srpski poreklom ili mestom rođenja, izjasnili su se drugačije iz svojih opravdanih razloga.

Foto: EPA/STEPHANE REIX

Monika Seleš je jedno od najzvučnijih imena. Poznato je koliko je negativno na karijeru ove Novosađanke uticao Ginter Parhe napadom iz 1993, ali je ovaj Nemac uticao i na tenisku istoriju naše zemlje.

Selešova je bila sjajna mlada igračica koja se šest godina takmičila pod zastavom Jugoslavije, a onda je 1994. uzela državljanstvo Sjedinjenih Američkih Država.

Do velikog preokreta je došlo kada je Ginter Parhe, 30. aprila 1993. nožem u Hamburgu napao Moniku jer je bio opsednuti navijač Štefi Graf koju je Seleš pobedila u tri od četiri Grend slem finala do tog momenta.

Novosađanka nije psihički dugo mogla da se izbori sa posledicama napada, što se vidi i po broju trofeja osvojenih pre i posle napada Parhea.

Osvajačica devet Grend slem titula, uzela je samo jednu pod zastavom Amerike, ali je bila bronzana na Olimpijskim igrama u Sidneju 2000. godine, a uz to je triput pobeđivala u Fed Kupu naspram jednog pehara sa Jugoslavijom.

„Znam gde sam rođena i Jugoslavija će zauvek biti u mom srcu. Mnogo je razloga zbog kojih sam bila primorana da promenim državljanstvo, ali ipak nisam imala snage da igram za američku Fed kup reprezentaciju kada su 1999. godine rušeni mostovi mog rodnog grada“, rekla je Monika američkim medijima.

Foto: Tanjug/AP/Seth Wenig

Moniku je među srpskim teniserkama koje nastupaju za strane države „nasledila“ Kristina Mladenović. Popularna Kiki je ćerka Dragana Mladenovića, nekadašnjeg srpskog rukometaša.

Ona je rođena u Francuskoj 1993. godine i stoga je za Srbiju vezuje samo poreklo i prezime u suštini. Postala je profesionalna teniserka 2009. godine, bila je na desetom mestu WTA liste pre tri i po godine, a i dalje se nalazi u Top 50.

Stizala je do četvrtfinala Rolan Garosa i US opena, dok su joj najbolji rezultati na preostala dva najveća turnira, Vimbldonu i Australijan openu, treće runde. Između Monike i Kristine bila je tu i Jelena Dokić koja je nastupala za našu zemlju, dok nije prešla da igra tenis za Australiju. Bila je tokom karijere četvrta teniserka planete.

Kad spomenusmo srpske rukometaše u Francuskoj, jedan od njih je nedavno igrao za Francusku protiv Srbije. Braća Karabatić nadaleko su poznata imena u rukometnom svetu.

Luka i Nikola predstavljaju „trikolore“, prvi ima 32, a drugi 36 godina. Njima je majka Srpkinja, otac Branko Karabatić je Hrvat, a Nikola je rođen u Nišu, jer je Branko tamo branio za Železničar.

Majka Radmila je iz Aleksinca, a Nikola i Luka nisu birali ni Srbiju, niti Hrvatsku. Odrastali su u Francuskoj, gde je Nikola od 2000. do 2005. igrao za Monpelje.

Potom je nastupao za Kil, pa opet za Monpelje od 2009. do 2013, da bi potom bio deo Pai Dea, Barselone i Pari Sen Žermena od 2015. naovamo.

Za Francusku je odigrao 313 utakmica i dao 1.210 golova i paralelno sa klupskom, gradio i reprezentativnu karijeru. Tri Evropska prvenstva, dve bronze sa istog takmičenja, dva zlata sa Olimpijskih igara (2008, 2012), srebro iz Rija, četiri svetska zlata (2009, 2011, 2015, 2017), bronze sa ovog takmičenja 2005. i 2019…

Triput je bio najbolji rukometaš planete (2007, 2014. i 2016), triput osvajač Lige šampiona, još dvaput je bio drugi u izboru za najboljeg, višestruki je dobitnik priznanja za najkorisnijeg sa velikih takmičenja, a sve medalje je teško i pobrojati.

Srednji bek je bio najbolji igrač francuskog i nemačkog prvenstva. Njegov brat Luka je takođe osvajao medalje sa Francuzima, ali je imao nešto manje uspeha od svog starijeg brata. Iz sveta rukometa je poznat i slučaj Arpada Šterbika koji je bio reprezentativac naše zemlje, ali je kao senior promenio taj dres i počeo da brani za Španiju za koju je nastupao od 2008. do 2020.

Foto: Printscreen Youtube

O Bojanu Krkiću kao reprezentativcu Srbije pisalo se desetak godina unazad, još otkako je, sada tridesetogodišnji igrač Montreal Impakta nastupao za mlađe kategorije Barselone.

Bilo je napisa da Krkić postiže po tri gola u proseku u Barseloni, da se od njega očekuje da bude novi Mesi.

Ništa od toga se nije ostvarilo, a nije ni to da zaigra za „orlove“, iako je Bojanov otac – Bojan stariji, srpskog porekla.

Stariji Krkić ima 58 godina i igrao je fudbal u veznom redu, a bio je prvotimac Moleruse s kraja osamdesetih godina prošlog veka.

Pre toga je nastupao za OFK Beograd, Sutjesku i Radnički iz Niša, pa Bojan mlađi, koji je branio boje Barselone, Milana, Ajaksa, Stouka, Majnca i Alavesa do sada ima kudikamo „šareniji“ i kvalitetniji fudbalski „pedigre“.

Njegovi roditelji upoznali su se dok je stariji Krkić bio povređen, pa ga je majka nekadašnjeg fudbalera Barselone lečila kao medicinska sestra.

„Kada sam bio dete pričao sam srpski i katalonski savršeno. Posle sam krenuo da učim španski. Nisam vežbao srpski jezik i sada ne mogu da ga pričam baš dobro“, rekao je Bojan pre nekoliko godina.

On je kao dete dolazio u Beograd sve dok su mu to dozvoljavale obaveze i dok nije malo odrastao. Kada se to desilo i kada je došao do seniorske prekretnice, odabrao je Španiju za koju je upisao jedan meč u nacionalnom timu 2008.

Tada je istrčao na teren protiv Jermenije, a bio je na klupi u još dva navrata – protiv Danske i Bosne i Hercegovine. Debitovao je za „furiju“ kod Visentea del Boskea.

Dado Pršo je srpskog porekla, ali je birao da igra za Hrvatsku. Od oca Radeta i majke Nade, Pršo je rođen kao Miladin u malom mestu Obrovac kod Zadra.

Njegov brat od strica Milan je takođe fudbaler i igrao je u Radu, a tokom karijere je pričao kako bi od nacionalnih timova igrao samo za Srbiju.

Takođe, upravo je Milan Pršo rekao da su Dadovi roditelji jedno vreme tokom rata u Hrvatskoj živeli u Bačkoj Topoli.

Dadova karijera nije počela idealno, jer od veznog reda i otpisivanja u Hajduku iz Splita kao netalentovan, dolazi dotle da su mu lekari čak rekli da ima problema sa srcem.

Srećom po njega, momak rođen 1974. godine i visok 190 centimetara profilisaće se kao napadač, igrajući za Pazinku, Ruen i Rafaloa doći će do Monaka 1996. godine.

Sa „kneževima“ će igrati finale Lige šampiona 2003, a po odlasku iz francuskog kluba biće deo Glazgov Rendžersa do 2007.

„Ja sam Hrvat, presrećan sam što sam dobio majicu s hrvatskim grbom i što sam mogao Hrvatskoj nešto malo doneti. Ja sam Hrvat, sve ostalo su gluposti“, rekao je Dado.

Pršo je triput bio fudbaler godine u Hrvatskoj (2003, 2004. i 2005), ima titulu prvaka Francuske sa Monakom iz 2000, Kup te zemlje iz 203, Superkup iz 2001. i po jedan trofej kupa i titule Škotske sa Rendžersima.

„Dadini roditelji žive u Zadru, zimus sam bio u Zagrebu, Obrovcu i Zadru. U Hrvatskoj se viđam sa Dadom. Redovno se čujemo. Kupuje i šalje mi poklone, kopačke, dresove, majice. Žao mi je što nikada nije svratio do Beograda. Dešavalo se da mi pojedinci dobacuju na taj račun, ali ništa ozbiljno. Obično se to desi kada igram dobro, pa me pokušavaju isprovocirati. Ništa vredno preterane pažnje“, ispričao je Milan Pršo za Nezavisne pre 13 godina.

Odigrao je 31 zvaničan meč za reprezentaciju Hrvatske, dao je osam golova i upisao je tri asistencije.

Luka Dončić; Foto: EPA-EFE/JOSE MENDEZ

Na listi slede dvojica košarkaša o kojima je štošta poznato. Luka Dončić je mladi Slovenac i treći pik sa NBA drafta, koji poslednjih godina pokazuje da je jedan od najboljih na svetu sa samo 21 godinom.

Krilo Dalas Maveriksa je na pragu tripl-dabla ili preko te granice iz noći u noć, a svoje uspehe je imao i u Real Madridu (MVP fajnal fora Evrolige i titula) i u dresu Slovenije (zlato sa Evrobasketa). Njegov otac je Saša Dončić, nekadašnji srpski košarkaš.

Majka mu je Mirjam Poterbin, a deda-stric Stojan Dončić je poreklom sa Kosova i Metohije, ali Luka rođen u Sloveniji i nije imao previše kontakata sa postojbinom svojih predaka Stojana i Srbobrana.

Osim toga, Saša Dončić se razveo od njegove majke i oženio se Srpkinjom nakon toga, pa je Mirjam imala nešto većeg uticaja na talentovanog sina.

„Uopšte nisam razmišljao o pozivu. Uvek sam bio odlučan da igram za Sloveniju. Ovo je veoma važan dan za mene u mojoj karijeri. Korak napred i velika čast predstavljati zemlju“, rekao je Luka pred Evrobasket 2017. godine.

Tamo su Dončić i Goran Dragić vodili ekipu Slovenije do zlata i pobede nad Srbijom u finalu. „Orlovi“ su tako ostali bez zlata u mandatu Aleksandra Đorđevića i uzeli su treće srebro na tri velika takmičenja.

Dragić je finale na tom prvenstvu odigrao kao u transu. Dao je Srbiji 26 poena, do kraja „sipao“ 35 i odveo Sloveniju na najviši stepenik pobedničkog postolja.

Goran i njegov brat Zoran su takođe deca iz mešovitog braka Srbina i Slovenke, Marinka i Mojce Dragić, zbog čega „Dragon“, jedan od lidera Majami Hita kaže da nije lako igrati protiv Srbije.

Foto: EPA-EFE/ERIK S. LESSER SHUTTERSTOCK OUT

„Da, otac mi je Srbin, a majka Slovenka. Srbi su strastveni navijači i teško je kada igraš protiv njih – znaju imena tvojih roditelja, gađaju te nekim stvarima poput upaljača, zato na nekim utakmicama u Evropi iznad klupa postoji zaštita od pleksiglasa kao na hokejaškim mečevima. Onda čuješ ‘tak, tak’, stvari kako udaraju. I u familiji mi prebacuju – moj deda je Srbin, rođaci su Srbi i žive tamo, tako da svaki put kada igram tamo, protiv njih, šalju mi poruke: ‘Bolje bi ti bilo da ne daš 20 poena’, ili ‘Nemoj da odigraš dobro’. Ali to je sve normalno, već sam navikao“, ispričao je Dragić američkom novinaru Zeku Louu.

Goran je rođen 1986. godine u Ljubljani i igra na poziciji beka, a aktivan je košarkaš od 2004. godine. Pre 13 godina je biran kao 45. pik San Antonio Sparsa na draftu, a igrao je za Slovan, Mursiju, Olimpiju, do 2008. i odlaska u NBA.

Tamo je nastupao za Finiks Sanse, Hjuston Roketse, pre nego se nakratko vratio u Baskoniju 2011. samo da bi nastavio u Sansima do 2015. kada je prešao u Majami.

Foto: Srdjan Stevanovic / Starsport

Dvojica fudbalera Crvene zvezde iz sadašnjeg sastava takođe se nalaze na listi Srba koji su birali da igraju za druge države. Jedan je Miloš Degenek, a drugi Milan Borjan.

Obojica su bili prinuđeni da izbegnu tokom rata, a ovaj događaj s početka devedesetih rasuo je mnoge talente po raznim zemljama sveta.

Otud Degenek u Australiji i dresu „sokerusa“, a Borjan sa rukavicama presvučenih kanadskim grbom. Borjan je pre odlaska u Kanadu 2000. godine, jedno vreme proveo u Beogradu.

Foto: Peđa Milosavljević/Starsport

Rodom je iz Knina, kao i Degenek, s tim što je Miloš sedam godina mlađi. Put ih je odveo na različite strane, a Borjan je više puta napominjao kako je Kanadu odabrao iz zahvalnosti prema toj zemlji zbog svega što mu je pružila.

Kapiten Zvezde je na neki način uzvratio ljudima iz svoje otadžbine kroz dobre odbrane u evropskim utakmicama crveno-belih. Degenek je nešto drugačiji slučaj, jer je on u mlađim kategorijama igrao za Srbiju, ali se u seniorskoj predomislio i sada uživa noseći žuto-zeleni dres.

Foto: Printscreen/YouTube/VideoSSLazioNuoto

Prelazaka je bilo i u vodenim sportovima, pa je žuto-zelenu kapicu zadužio i jedan od najpoznatijih vaterpolista, Slobodan Soro, koji je posle 2012. godine postao „Brazilac“.

Slobodan je sedam godina nastupao pod zastavom Srbije, od 2006. do Olimpijskih igara u Londonu i onda je promenio pasoš. Kasnije je objasnio i zbog čega je to odlučio.

„Bio sam na prekretnici jer nisam bio u planovima selektora Udovičića i Savića i razmišljao sam da završim karijeru kad se pojavila mogućnost da je produžim za još tri godine. Odlazak u Brazil je profesionalna priča i nema veze s mojim osećajem nacionalne pripadnosti“, rekao je Soro.

Učestvovao je u pobedi Brazila nad Srbijom u Riju 2016. godine, posle čega mnogi u srpskoj javnosti nisu blagonaklono gledali na njega i njegovu odluku.

„Posle te pobede nisam znao šta osećam. Nisam baš nema umetnička duša da to lepo opišem ali mislim da je prava reč praznina. To ti je jedna vrsta lepote sporta. Imao sam takvu istoriju sa srpskom reprezentacijom i možda je paradoks, ali to je bio moj doprinos osvajanju zlata u Riju. Da, pomogao sam tim odbranama Srbiji“, istakao je Soro.

Nataša Dušev-Janić je srpska olimpijka rođena 1982. godine u Bačkoj Palanci. Rano je nagovestila svoje sposobnosti takmičeći se u kanuu i kajaku, potpomognuta ocem Milanom Janićem.

Milan je bio jugoslovenski reprezentativac i trener i osvajač olimpijske medalje, pa je Nataša imala više nego dobar primer iz svoje kuće.

Već sa 14 godina je postala prvakinja Jugoslavije, a sa 18 je učestvovala na Olimpijskim igrama u Sidneju. Tamo je bila četvrta, a dnevni list Sport ju je proglasio najboljom mladom sportistkinjom godine.

Na sledećim Olimpijskim igrama u Atini se takmičila pod zastavom Mađarske, a najveći deo od 26 medalja, uključujući i šest olimpijskih je (dva zlata u Atini, zlato i srebro u Pekingu i srebro i bronza u Lonodonu) osvojila je upravo kao Mađarica.

Jednom se predomislila i vratila pod okrilje Srbije 2012. godine, ali to nije dugo potrajalo, pa se opet 2013. vratila takmičenju za Mađarsku.

„Molim vas da mom prezimenu dodate i ono Dušev, jer sam se odavno udala za Andrijana, koji je i moj lični trener. Izvinite, nisam se spremala za govor i ovo je za mene emotivan trenutak. Jednako težak, kao onaj kada sam odlazila iz Srbije pre 11 godina. Ali, uverena sam da sam donela pravu odluku, jer se u sistemu sporta u Srbiji očigledno dešavaju neke velike i dobre stvari“, rekla je Nataša 2012.

Poslednjih godina je imala problema sa diskus hernijom zbog čega je pre dve godine objavljeno da razmatra o penziji, ali je još tada bilo jasno da je najbolji deo karijere ostao daleko iza nje.

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram