Navijački teror u srpskom fudbalu i dalje traje.

Srpski fudbal odavno je prestao da iznenađujuje kada su u pitanju skandali, brojni apsurd i besmislice i gotovo da više nikoga ništa ne može da šokira.

„Nije me ni taklo“, čuvena je rečenica koju izgovoara Pikac u serije „Vratiće se rode“, a kao da govori o srpskom fudbalu.

#related-news_0

Novi skandal kojem smo svedočili u Humskoj proteklog vikenda, polako postaje deo folklora u Superligi Srbije, i polako prelazi u naviku.

Navijači Vojvodine, popularna „Firma“ nezadovoljni porazom od Partizana i tragičnom igrom svojih ljubimaca odlučili su da po obrascu koji se polako uspostavlja postroje fudbalere i objasne im neke stvari.

„Šta je ovo? Mi smo ovde spremni da poginemo za vas, ne morate svaku da pobedite, ali svaku morate da poginete za ovaj dres“ vikao je vođa navijača.

Nije su tu zaustavila „ekipa sa šipke“, pa se vođi priključio i saborac sa tribine.

„Šta ovo znači, bre? Šta ovo znači, ajde recite?“ vikao je on na igrače koji su pognute glave slušali kritike. Zatim je pozvan kapiten tima Stefan Đorđević da priđe i objasni razloge loše igre. Na kraju je ipak usledio pozdrav igrača i pesma nezadovoljnih navijača Vojvodine.

Nije apsolutno ništa sporno u tome da navijači imaju zamerke na igru ekipe za koju navijaju.

Uostalom, to je deo sportske kulture, čari navijanja. Kao što ste kao navijač u ekstazi kada slavite gol i pobedu, prirodno je i da se iznervirate kada vam ekipa gubi, igra loše, ili izgleda apatično na terenu.

Ono što je problem, jeste postojanje granice posle koje kritika prerasta u nasilje.

Jasno je da ekipa koja je došla da navija nije mogla da podnese činenicu da su fudbaleri napravili seriju katastrofalnih grešaka, ali način na koji su izrazili nezadovoljstvo opasna je pojava koja se polako širi u srpskom fudbalu.

Fudbaleri koji u strahu prilaze tribini svesni su da je i to bolja opija nego da ih sutra po gradu sačekuju jer nisu ispoštovali „opravdane kritike“ ili ne daj bože pretrpeli još nešto gore.

Manje je zlo slušati i trpeti uvrede, nego popiti šamar pred kamerama ili nešto još i gore.

Poznato je već decenijama da su organizovane navjačke grupe pored tribine i deo kriminalnog miljea, mnogi od njih već robijali i zbog ubistava, nasilja i drugih težih formi kriminala.

Činjenica je i da klubovi ne mogu da ih zaštite jer su u jednakom strahu od navijačkih grupa koje deluju moćnije i od pripadnika zakona.

Jer kako drugačije opisati scene sa utakmice Partizana i kiparskog AEK-a kada su crno-beli doživeli bolnu eliminaciju, a onda preživeli i navijački teror.

Tada su pripadnici policije uleteli na istočnu tribinu da se razračunaju sa izgrednicima koji su pravili nererd i skandirali pogrdno na račun Aleksandra Vučića, ali su zato mirno stajalo dok su navijači terali fudbelere da skidaju dresove i pretili im na samoj atletskoj stazi.

Bivši osuđenici i pojedinci sa fantomkama bez ikavih posledica su sa ograde tribine maltretirali igrale dok su pripasnici specijalnih jedinica sve to mirno posmatrali kao da je u pitnaju normalna situacija i da se ne dešava nikakvo ugrožavanje bezbednosti.

Apsurd je išao dotle da su igrači dan kasnije morali da izdaju saopštenje u kojem kažu da nikakvog maltretiranja nije bilo iako je nekoliko hiljada svedoka to moglo da bvidi sopstvenim očima.

Teško da bilo ko može da im zameri kad su pred njima stajali bivši robijaši i saučesnici u ubistvu i likovi koji se iza fantomki kriju i prete, a svi znaju da država ne želi da se time bavi ili kako kaže prvi čovek Srbije nema kapaciteta da se razračuna sa huliganima.

Slične scene viđene su i dan kasnije u Nišu kada su navijači Radničkog poučeni iskustvom sa stadiona Partizana na isti način iskazačli svoje nezadovoljstvo igrama svojih pulena.

Na snimku se vide igrači Igrači pokunjeni pred tribinom i slušaju obraćanje navijača, ali deuje da situacija nije bila ratoborna kao u Humskoj.

„Nije bilo fizičkog kontakta između niških fudbalera i njihovih vatrenih navijača, ali se čula prozivka i zahtev igračima da skinu dresove koje su nosili. Za svaki slučaj tu se našao i jedan kordon milicije, ali sve se na kraju završilo mirno.

Iako su prošle godine od čuvenog slučaja skidanja kapitenske trake, lekcije nisu naučene. Marko Šćepović koji nije bio miljenik navijača u najmanju ruku pretrpeo je čuveni teror navijača koji su mu oduzeli kapitensku traku maltene na terenu kada su crno-beli ispali od Ludogoreca, a on još morao da im se posle toga izvinjava,

Posle svega u vazduhu lebdi pitanje – ko vodi srpski fudbal i ko postavlja pravila. Navijači sa debelim dosijeima ili lica odgovorna za to.

Odgovor je kristalno jasan, a teško je poverovati da će problem uskoro biti rešen, pa možemo da očekujemo novu epizodu jer ionako posledice nisu bitne.

BONUS VIDEO Grobari skandiraju uprava napolje