Kako je Đani Infantino uspeo da uništi Mundijal: Od fudbala do Trampa, milijardi i rata sa UEFA

Do decembra prošle godine, uz sve uobičajene kontroverze koje prate FIFA, priča se ipak uglavnom vrtela oko fudbala. Ko će osvojiti Svetsko prvenstvo, kako će izgledati prvi Mundijal sa 48 reprezentacija, da li će prošireni format doneti više uzbuđenja i kako će se fudbal snaći u tri države domaćina. A onda je Đani Infantino uspeo da napravi nešto što je delovalo gotovo nemoguće: Mundijal je prestao da bude samo fudbalska priča.

Danas se FIFA nalazi u jednoj od najvećih kriza Infantinove ere. UEFA otvoreno govori o gubitku poverenja u predsednika svetske kuće fudbala, evropski savezi prete bojkotom FIFA takmičenja, a pojavila se čak i ideja o alternativnom međunarodnom takmičenju koje bi moglo da bude konkurencija Svetskom prvenstvu. Nije to još „novi Mundijal“, niti je UEFA donela odluku da napusti FIFA sistem. Ali sama činjenica da se o takvoj mogućnosti ozbiljno razgovara pokazuje koliko je odnos između evropskog fudbala i Infantina u međuvremenu propao.

A sve je počelo mnogo pre ovogodišnjeg Mundijala.

Infantino je od dolaska na čelo FIFA počeo da pomera granice onoga što može da se uradi sa najvećim proizvodom svetskog fudbala. Mundijal je proširen sa 32 na 48 reprezentacija, a klupsko Svetsko prvenstvo dobilo je potpuno novi format sa 32 ekipe. Istovremeno su se pojavljivale i nove ideje o dodatnom širenju najvećeg reprezentativnog turnira. Logika je bila jasna: više utakmica znači više televizijskih prava, više sponzora, više tržišta i više prihoda. Problem je što fudbal nije beskonačan.

Igrači imaju tela koja moraju da se oporave, klubovi imaju sezonske kalendare, a reprezentativni fudbal već godinama pokušava da pronađe granicu između sporta i industrije zabave. FIFPRO i evropske lige upozoravali su na prenatrpan raspored, dok je novo klupsko Svetsko prvenstvo postalo predmet ozbiljnih kritika upravo zbog toga što je dodatno opteretilo već prepun kalendar. FIFA je, međutim, nastavila da širi ponudu.

Još jedan važan trenutak bila je odluka da Saudijska Arabija bude domaćin Svetskog prvenstva 2034. godine. FIFA je taj proces predstavila kao potvrdu „jedinstva“ fudbalske porodice, dok su kritičari ukazivali na način na koji je izbor sproveden, ali i na ozbiljne probleme povezane sa ljudskim pravima. Za veliki deo evropskog fudbala to je bio još jedan znak da se odluke o najvećem sportskom događaju na planeti sve više donose prema političkim i komercijalnim interesima, a sve manje prema onome što bi trebalo da bude osnovni kriterijum – fudbalu.

Ipak, pravi lom u odnosima sa UEFA došao je preko Donalda Trampa.

Veza između Infantina i američkog predsednika postajala je sve očiglednija. U maju 2025. predsednik FIFA čak je zakasnio na Kongres FIFA u Paragvaju nakon što je otputovao u Saudijsku Arabiju i Katar na sastanke sa Trampom. Evropske delegacije su zbog toga demonstrativno napustile Kongres, a nezadovoljstvo je postajalo sve otvorenije. Za UEFA problem više nije bio samo u tome šta FIFA radi, već i u tome kako njen predsednik koristi funkciju i kakve odnose gradi sa svetskim političkim liderima.

Onda je došao decembar 2025. godine i trenutak koji je promenio ton cele priče. FIFA je uručila Trampu inauguralnu FIFA Peace Prize nagradu. Bila je to potpuno nova nagrada, uvedena praktično niotkuda, a odluka da upravo Tramp bude njen prvi dobitnik izazvala je brojne kritike. Problem nije bio samo u samoj nagradi, već u poruci koju je FIFA poslala. Organizacija koja bi trebalo da bude politički neutralna odjednom je svog predsednika stavljala u centar političkog spektakla, zajedno sa jednim od najkontroverznijih svetskih političara.

Tu se dogodio prelom. Do tada je moglo da se govori o novcu, novim formatima, Saudijskoj Arabiji i širenju FIFA takmičenja. Posle decembra sve je počelo da izgleda kao deo jedne mnogo veće priče. Mundijal više nije bio samo turnir. Postao je platforma na kojoj se prepliću sport, politika, veliki biznis i lični odnosi ljudi na vrhu svetskog fudbala.

A onda je počeo sam Mundijal i stigao možda najbizarniji slučaj čitave priče.

Američki reprezentativac Folarin Balogun dobio je crveni karton i automatsku suspenziju za narednu utakmicu protiv Belgije. Tramp je kasnije javno potvrdio da je razgovarao sa Infantino­m zbog te odluke i tražio da se slučaj preispita. FIFA je potom suspendovala izvršenje kazne na godinu dana, što je Balogunu omogućilo da igra protiv Belgije. Sjedinjene Američke Države su na kraju izgubile 4:1, pa odluka nije promenila tok turnira, ali je šteta po kredibilitet FIFA već bila napravljena.

Jer pitanje više nije bilo samo da li je Balogun zaslužio suspenziju. Pitanje je bilo mnogo veće: može li političar da pozove predsednika FIFA zbog odluke sudija i disciplinskih organa, a zatim da se kazna promeni? FIFA je tvrdila da su njeni pravosudni organi nezavisni, ali je javnost već dobila sasvim drugačiju sliku. U fudbalu, gde se godinama insistira na tome da politika ne sme da utiče na sportske odluke, ovakav slučaj bio je katastrofalan za imidž organizacije.

A onda je Infantino povukao potez koji je gotovo ujedinio njegove protivnike.

FIFA je pokušala da deo svojih budućih komercijalnih prava stavi u novi poslovni aranžman sa privatnim investitorima. Plan je bio da novi entitet, FIFA Forward Enterprise, komercijalizuje prava na najveća FIFA takmičenja, uključujući Mundijal, uz mogućnost da investitori obezbede milijarde dolara u zamenu za deo vlasništva. U javnosti se govorilo o cifri koja bi mogla da dostigne čak 4,2 milijarde dolara.

Tu je UEFA povukla crvenu liniju.

Svih 55 evropskih saveza odbacilo je plan. Problem nije bio u tome što evropski fudbal ne želi novac – upravo suprotno. Problem je bio u ideji da se Svetsko prvenstvo i budući prihodi od njega tretiraju kao investicioni proizvod koji FIFA može da ponudi privatnom kapitalu. Za UEFA, Mundijal nije samo još jedno takmičenje iz kojeg treba izvući maksimalan komercijalni prihod. To je zajedničko nasleđe svetskog fudbala.

A onda je usledila pretnja koja bi do pre nekoliko godina zvučala kao potpuna naučna fantastika: bojkot FIFA takmičenja.

Infantino je plan na kraju povukao, ali je problem već bio napravljen. Ako predsednik FIFA može da pokrene ideju o prodaji dela budućnosti Mundijala privatnim investitorima, evropski savezi više ne mogu jednostavno da pretpostave da će sledeća odluka biti drugačija. Povlačenje plana nije vratilo poverenje. Naprotiv, pokazalo je koliko je daleko FIFA bila spremna da ode.

I upravo tada je počela da se pojavljuje ideja koja je možda najveći znak da je Infantino izgubio kontrolu nad situacijom.

Šta ako Evropa napravi svoje međunarodno takmičenje koje bi moglo da bude alternativa FIFA?

Prema izveštajima, UEFA i njeni saveznici razmatraju različite mogućnosti, uključujući alternativno globalno takmičenje i ideju o oživljavanju Global Nations League. Za sada ne postoji odluka da će UEFA napraviti „svoj Mundijal“, pa bi bilo pogrešno predstaviti to kao gotovu stvar. Ali činjenica da je takva ideja uopšte stigla na sto govori dovoljno. UEFA i FIFA više nisu u klasičnom sukobu oko pojedinačnih odluka. Njihov spor počinje da liči na borbu za kontrolu nad budućnošću reprezentativnog fudbala.

I tu dolazimo do najvećeg paradoksa Infantinove ere.

FIFA postoji da bi ujedinila svetski fudbal. Đani Infantino je uspeo da dovede organizaciju do tačke u kojoj jedan od njenih najvažnijih partnera razmišlja kako da organizuje najveća međunarodna takmičenja bez nje.

Naravno, problem nije samo Infantino. FIFA je ogromna organizacija sa 211 članica i potpuno različitim interesima. Predsednik mora da balansira između Evrope, Južne Amerike, Afrike, Azije i drugih konfederacija. Infantino i dalje ima snažnu podršku velikog broja saveza širom sveta i nije blizu toga da preko noći izgubi funkciju.

Ali problem sa njegovim predsedavanjem jeste što se gotovo svaki veliki potez sada posmatra kroz istu prizmu: novac, politika i lični uticaj.

Mundijal je proširen. Klupski Mundijal je proširen. Saudijska Arabija je dobila domaćinstvo 2034. godine. FIFA je postala sve prisutnija u političkim krugovima, a Infantino sve bliži svetskim liderima. Tramp je dobio FIFA nagradu, a zatim je tokom samog Mundijala postalo moguće da se razgovara o intervenciji predsednika SAD u disciplinski slučaj američkog reprezentativca. Kada se na sve to doda pokušaj da se buduća komercijalna prava FIFA monetizuju kroz privatni kapital, više nije teško razumeti zašto je UEFA izgubila strpljenje.

I zato je možda pogrešno reći da je Đani Infantino „uništio Mundijal“ jednom odlukom. Nije.

On je nešto drugo radio godinama: malo po malo pomerao granicu onoga što se smatra normalnim za predsednika FIFA.

Problem je što je ta granica sada pomerena toliko daleko da je počela da puca cela organizacija.

Ironija je u tome što je Infantino na početku svog mandata imao prilično jednostavan zadatak. Trebalo je da obnovi FIFA posle skandala koji su obeležili poslednje godine mandata Sepa Blatera. U početku je delovalo da je u tome uspeo. FIFA je finansijski ojačala, prihodi su rasli, Mundijal je postajao sve unosniji, a Infantino je uspeo da izgradi snažnu bazu podrške među članicama.

Ali upravo je taj uspeh postao i njegov najveći problem.

Kada organizacija već zarađuje milijarde, svaka nova ideja o širenju turnira, novim takmičenjima, dodatnim utakmicama i prodaji budućih prihoda počinje da izgleda kao pitanje apetita, a ne potrebe. A kada se sve to spoji sa političkim odnosima i javnim pojavljivanjima predsednika FIFA sa svetskim liderima, fudbal počinje da nestaje iz centra priče.

I to je ono što je možda najviše uništeno.

Ne kvalitet Mundijala. Ne interesovanje publike. Ne čak ni sama FIFA.

Uništena je ideja da je Svetsko prvenstvo iznad svega toga.

Mundijal je decenijama bio jedan od retkih događaja koji je uspevao da nadživi politiku, predsednike, vlade i komercijalne interese. Ljudi su se svađali oko fudbala, sudija i rezultata. Sada se sve češće svađaju oko toga ko kontroliše turnir, ko ima politički uticaj na FIFA, kome pripada novac i ko će odlučivati o budućnosti reprezentativnog fudbala.

FIFA još nije pred raspadom. Infantino još nije smenjen. UEFA još nije napravila paralelni Mundijal.

Ali nešto se već promenilo.

Nestao je osećaj da je FIFA nedodirljiva. Prvi put se ozbiljno govori o bojkotu Svetskog prvenstva. Prvi put se otvoreno razmatra mogućnost alternativnog globalnog takmičenja. I prvi put se najveća fudbalska organizacija na svetu suočava sa scenarijem u kojem njen najvažniji partner – UEFA – razmišlja kako da napravi međunarodni fudbal bez nje.

Ako jednog dana zaista dođe do paralelnog Mundijala, istorija neće pamtiti samo odluku UEFA da ga napravi. Pamtiti će se i sve ono što je tome prethodilo.

A u centru svega biće Đani Infantino.

Čovek koji je trebalo da bude čuvar jedinstva svetskog fudbala možda će na kraju ostati upamćen kao predsednik FIFA za čijeg je mandata postalo moguće zamisliti svet u kojem se najveći fudbalski turnir igra bez FIFA.