Kako bi izgledao paralelni Mundijal - 56 reprezentacija, sedam turnira i ukidanje kvalifikacija kakve znamo

U centru ovog sukoba nalazi se pretnja osnivanjem takozvanog „paralelnog Mundijala“ — alternativnog takmičenja koje bi organizovale same kontinentalne konfederacije, čime bi se u potpunosti zaobišla FIFA i srušio njen višedecenijski monopol nad najvećim sportskim događajem na planeti.

Do ove eskalacije došlo je nakon što je predsednik FIFA, Đani Infantino, lansirao kontroverzni projekat pod nazivom „FIFA forvard enterprajzes“ (FIFA Forward Enterprises). Plan je predviđao osnivanje posebne kompanije preko koje bi se komercijalna i televizijska prava nad Svetskim prvenstvom prodala privatnim investitorima radi prikupljanja kapitala procenjenog na čak 20 milijardi dolara.

Za UEFA i vodeće evropske saveze, ovaj potez bio je crvena linija i pokušaj privatizacije globalnog fudbalskog nasleđa. Odgovor evropskih fudbalskih vlasti bio je jasan: zaprećeno je potpunim bojkotom i aktivirana je ideja o stvaranju sopstvenog globalnog turnira.

Ukoliko bi ovaj projekat oživeo, format takmičenja bi se dramatično razlikovao od dosadašnjeg Svetskog prvenstva. Prema navodima medija, postojeće Lige nacija u organizaciji šest regionalnih konfederacija — UEFA, Konmebol, Konkakaf, Afričke, Azijske i Okeanijske fudbalske federacije — služile bi kao kvalifikaciona faza.

Najbolji nacionalni timovi sa svakog kontinenta potom bi izborili plasman u veliku Globalnu Ligu nacija, gde bi bili podeljeni u sedam zasebnih turnira na osnovu zvanične rang-liste. Svako od ovih sedam takmičenja okupljalo bi po osam reprezentacija i igralo bi se po eliminacionom sistemu koji počinje direktno od četvrtfinala, preko polufinala do finala u zemlji domaćinu.

Praktično, umesto jednog masovnog turnira sa 48 učesnika pod okriljem FIFA, dobili bismo sedam paralelnih „mini-Mundijala“ kojima bi upravljale same konfederacije.

U najvišem rangu takmičenja snage bi odmeravale najjače svetske reprezentacije, pretežno iz Evrope i Južne Amerike. Ostali nacionalni timovi nastupali bi u nižim kategorijama, čime bi se svim savezima zagarantovalo učešće u završnici, ali uz ujednačen takmičarski nivo unutar svakog turnira.

Ovakav koncept nosi niz jasnih prednosti. Sa sportske strane, takmičenje bi od prvog minuta bilo izuzetno uzbudljivo jer nema kalkulacija u grupnoj fazi — igra se odmah na ispadanje od četvrtfinala, i to između ekipa potpuno jednakog kvaliteta. Izbegavaju se ubedljive pobede i neatatraktivne utakmice, a svaki meč u elitnoj grupi imao bi status velikog derbija.

Istovremeno, reprezentacije iz slabije rangiranih saveza dobile bi priliku da igraju sopstvene završne turnire i bore se za međunarodne trofeje protiv rivala po svojoj meri, umesto da služe kao autsajderi na velikom prvenstvu. Pored toga, finansijski prihodi od sponzora i TV prava išli bi direktno regionalnim konfederacijama, bez uzimanja provizije od strane FIFA.

Sa druge strane, mane ovog modela izuzetno su izražene. Najveći nedostatak jeste gubitak autentičnog duha i čari tradicionalnog Mundijala. Podelom na sedam zatvorenih rangova potpuno se ukida mogućnost kreiranja senzacija i priča o autsajderima koji pobeđuju fudbalske gigante.

Takođe, postojanje sedam paralelnih turnira stvara veliku konfuziju među navijačima, jer bi bilo teško definisati ko je zapravo jedinstveni i pravi šampion sveta.

Na kraju, ovakav paralelni sistem usmerio bi svetski fudbal u otvoreni pravni i politički rat, što bi moglo dovesti do potpunog haosa u kalendaru takmičenja, sukoba oko termina i potencijalnih suspenzija samih igrača.