Ibrahimović je kao dečak krao bicikle, a na kraju zbog jedne stvari nije dobio "Zlatnu loptu": Otvorio dušu kao što nije nikad do sada

„Rođen sam u Malmeu, u delu Rusengord. Kažu geto, ali to za mene nije bio geto… Bilo je multikulturalno… svi smo bili tu i bili smo zajedno. Otac mi je musliman iz Bosne i Hercegovine, iz Bijeljine, mama katolkinja iz Zadra, a ja sam se rodio u Švedskoj. Do svoje 16, 17. godine života nikada nisam bio u centru Malmea. Fudbal, škola i stan su bili u Rusengordu. Tu smo bili svi. Nisam imao potrebu da idem u grad. Niti smo sa školom išli na izlete u grad", pričao je u emisiji (Ne)uspeh prvaka Slavena Bilića.

Nastavio je Ibra u istom tonu.

„Sada više nije tajna da sam ukrao puno bicikala da idem na treninge. Nisam išao autobusom jer nisam imao novca. Ili sam hodao, ili sam trčao, ili sam ukrao bicikl da bih došao na trening ili u školu. To je bio moj svijet… U grad sam otišao prvi put sa 16 godina. Tada sam prvi put vidio zeleni autobus… Kada sam prvi put otišao u grad, primetio sam da su svi plavi, imaju plave oči. Rekao sam da to nije moguće. Tamo gdje sam odrastao, nisam vidio Švedsku kao Švedsku… Kao da mi se otvorio drugi svet. Tada još nisam igrao u Malmeu. Igrao sam u manjem klubu FBK Balkan i Malme BI. Shvatio sam da postoji više od onoga što sam vidio. Nakon toga sam otišao na probu u Malme i posle dva dana su me pozvali da igram za njih…"

Bivši kapiten švedske fudbalske reprezentacije se prisjetio:

„Bio sam divlji. Ne mogu da pričam za Balkan, ali u mojoj porodici nije bilo grljenja. Bila je više ‘agresivna’ situacija. ‘Old school I love you’. ‘Agresivno’. To je bio i moj način da pokažem drugima i kada sam igrao to mi je stvorilo dosta problema. Kada sam vikao na terenu na saigrače, izgledalo je previše agresivno, ali to je za mene bilo normalno. Rekli su: on nije primer za druge... Zbog njih sam se osećao drugačijim… Nisu me videli kao Šveđanina, ali sam ja sebe vidio kao Šveđanina. To je bio problem… U Malmeu u početku nije bilo puno stranaca koji su igrali. I tu sam ja otvorio vrata za sve… Na to sam najviše ponosan".

Zlatan Ibrahimović je govorio i o medijskoj pažnji, kao i o podršci porodice u periodu kada je njegov uspon bio u središtu javnosti:

„Jedno vrijeme je bila ‘Zlatan fever’. Svaki dan novine, televizija… Nije da je otac Šefik govorio: slušaj, treba ovako ili onako… Mama je čistila, imala je troje djece… Prvi put kada sam potpisao ugovor sa Ajaksom, mama je vidjela moju sliku na televiziji i mislila je da sam umro. Kada neko umre, pokažu mu sliku na televiziji. Nije dobro znala švedski… nazvala me i pitala šta se dogodilo. Rekao sam da idem u Ajaks da igram fudbal. A ona: Ne, ne, nego šta se dogodilo? Kažem: Postaću profesionalac. Ona mi odgovori: Ti uvek nešto zezaš – i spusti slušalicu… Niko nije vjerovao u mene. Sam sam tražio put, našao sam ga i borio se – i na kraju je došlo. Ako ja mogu da uspijem sa tri stvari, može svako, jer sam živi dokaz da funkcioniše.“

Najbolji strijelac švedske fudbalske reprezentacije osvrnuo se i na fudbalske početke u Malmeu.

"Teško je bilo. Svi su bili pre mene, potpisali ugovore. Ali bio sam toliko dobar da me nijesu mogli skloniti ili blokirati. Bio sam previše dobar i na kraju smo potpisali ugovor… posle je sve eksplodiralo. Nijesam bio kao drugi. Svi su rekli da sam arogantan. Već tada sam pričao da sam najbolji. Nema nijedan švedski igrač koji je bolji od mene… Prvi put kada sam potpisao ugovor, dao sam obećanje samom sebi da se neću menjati. I možda sam zbog toga platio što nikada nisam osvojio Zlatnu loptu.“