11
Deluje da se selektor malo zaigrao.
Reprezentacija Srbije uspela je da savlada Crnu Goru u Podgorici sa 2:0 i napravi veliki korak ka plasmanu na Evropskom prvenstvu.
Sa dva gola Dušana Vlahovića srušen je rival u jednom od ključnih mečeva za plasman na Evropsko prvenstvo i tako je u zaborav bačena prilično loša igra Srbije do tog prvog gola.
PROČITAJTE JOŠ
Solidna, ali limitirana Crna Gora, bila je bolji i opasniji rival i da je na primer udarac Stevan Jovetić završio u mreži malo pre toga, meč bi imao potpuno drugačiji tok.
Srbija je izgledela anemično, dezorganizovano, rastrzano i kao da po prvi put ovi fudbaleri igraju zajedno.
Nisu „orlovi“ briljirali ni protiv Litvanije, ali je protivnik bio daleko slabiji, iako ne poptuno bezopasan.
Tako je euforiju koja je vladala pre odlaska na Mundijal zamenila neka vrsta letargije, a veru u ekipu koju su neki videli na krovu sveta, skepsa u ostvarivanje nekog ozbiljnijeg rezultata u bliskoj budućnosti.
U dobroj meri je to zasluga i selektora koji je u jednom trenutku kovan u zvezde, a sada su neke njegove odluke postale prilično upitne.
Da se razumemo, situacija je daleko od alarmantne i normalno je da postoji neki osećaj zasićenja posle prilično turbulentnog i neuspešnog nastupa u Kataru i jedna doza umora kod igrača u ovoj fazi sezone.
Pored toga i pažnja selektora bila je usmerena na ishod izbora u FSS-u koji je imao veliki uticaj i na njegovu poziciju u srpskom fudbalu, a u poslednje vreme se više pričalo o dovođenju talentovanih Lazara Samardžića i Stefana Bajčetića.
Izgleda da je taj zamagljeni fokus skrenuo pažnju sa fudbala i samom selektoru pa je počeo da donosi na neki način čudne odluke koje su kuliminirale u meču sa Crnom Gorom.
Povreda Filipa Kostića je iznudila da na njegovom mestu zaigra Filip Mladenović, ali nikom nije jasno kako je Piksi došao do ideje da mu na desnom boku zaigra Filip Đuričić. Igrač koji je karijeru izgradio igrajući u sredini iza napadača odjednom se našao na desnom boku. Iako je u nekoliko navrata u karijeri imao takav zadatak, svaki put je to bilo ispod svakog nivoa i nejasno je zašto je selektor verovao da će ovde to biti drugačije.
Iako se štoperska trojka mahom iskristalisala, ni tu nisu stvari do kraja čiste. Nikola Milenković i Strahinja Pavlović najčešće igraju bočne štopere, ali Srbija krvari zbog nedostatka centralnog defanzivca.
Pokušaji da se preslika situacija sa Gudeljom iz Sevilje nije dala dovoljno rezultata, jer je za to potrebno da ekipa igra sa dosta poseda i ofanzivno kada njegova igra iz drugog plana i otpornost na presing dolazi do izražaja. Kada je ekipa u situaciji da se brani, Gudelj je daleko od igrača koji može da bude korektor i čuva leđa dvojici drugih štopera jer mu to nije glavna stvar u igri.
Pokušao je Stojković da iznenadi i sa kombinacijom u veznom redu gde je na iznenađenje svih upario tandem Marko Grujić – Ivan Ilić. Grujić je odigrao solidan meč protiv Litvanije i time zaradio novu šansu, ali je on u prethodnom periodu bio igrač koji je dobijao minutažu na kašičicu, a ni Ivan Ilić nije bio primarna opcija u prethodnom periodu.
Zato je čudno da je Piksi odlučio da upari dva igrača koji su zajedno možda odigrali nekoliko sekvenci na treningu u utakmici čiji bi drugačiji ishod zakomplikovao život Srbiji, a nije da smo bili daleko od toga.
Tu je zatim i situacija sa Sergejom Milinković-Savićem kojem su se u više navrata menjale pozicije, a takođe i uloge i zadaci na terenu što je samo način da se unese dodatna konfuzija kako kod Sergeja tako i kod ekipe. Jasno je svima da on možda nije mega zvezda kakva je postao u medijskom narativu koji je kreirao vlasnik Lacija i da u reprezentaciji Srbije ne igra ni blizu kao u Rimu, ali mu ne olakšva ni Stojković koji u želji da ga maksimalno iskoristi luta sa njegovom ulogom.
Za kraj, ništa manje čudne nisu bile ni igra ni izmene. Stojković je naciju kupio idejom igranja napadačkog fudbala i drskošću u pristupu igri i tako je uostalom i formirao i postavio ovaj tim. U ovakvoj konstalaciji ova ekipa ne može da se brani što su pokazali i Brazil i Švajcarska na Mundijalu kao i Crna Gora u Podgorici, pa je podređena uloga u dobrom delu meča samo naglašavala sve prethodno pobrojane mane.
Iako Srbija mora da nauči da igra i na rezultat, i igra i sastav mora da se prilagodi tome, a kako protivnik nije bio ni iz drugog ešalona evropskog fudbala, još manje prija ta podređenost i takav pristup.
Iako je pogodio sa ubacivanjem Vlahovića, što i nije teško kada je vanserijski igrač u pitanju, odluke da grčevito brani 1:0 uvođenjem Račića i Erakovića umesto Tadića i Mitrovića su u najmanju ruku čudne. Srbija nije igrala protiv elitnog rivala, a tim potezima je poslat i signal da smo ugroženi i da moramo po svaku cenu da se odbranimo.
Za selektora koji je ekipu doveo visoko zahvaljujući drskošću i napadačkim pristupom ovakav pokušaj da tim nadogradi ii na drugoj strani terena deluju kao vožnja na ringišpilu posle koje vam se vrti u glavi.
Možda su ovakvi potezi bili i iznuđeni situacijom u ekipi i nekim drugoim problemima, ali će Piksi morati da se vrati korenima i da odluke donosi na osnovu onoga u šta veruje, a ne pod pritiskom javnosti i straha.
Rezultatski je sve perfektno, tako da će prilike za popravljanje igre biti više nego dovoljno.
BONUS VIDEO Dragan Stojković Piksi posle pobede u Podgorici
