Sramota je postala normalnost za Partizan, totalni raspad na svim nivoima, a grupa plaćenika i dalje jaše

"Teku bitke, teku porazi" čuveni su stihovi iz kultnog hita grupe "Parni valjak", što je i nadimak Partizana koji u ovom trenutku živi u tom ritmu.

Samo što je u slučaju košarkaša to izgleda još gore - bitaka i nema jer za bitku je potrebno da u njoj učestvuješ a ne uglavnom samo statiraš, a poratzi su postali debakli.

Reč sramota je postala otrcana fraza jer se ponavlja iz kola u kolo u nastupima crno-belih u Evroligi, a priča o svakom novom fijasku postao je sindrom šutiranja mrtvog konja.

I deluje da svetla na kraju tunela uopšte i nema.

Poslednje "iživljavanje" nad nedoraslim rivalom sproveo je grčki Olimpijakos koji se potrudio da trijumf rezultatom 105:66 dobije prefiks istorijski. To je bio najubeldjiviji poraz crno-belih u Evroligi u istoriji pred domaćim navijačima i sedmi u nizu ukupno.

Koketirao je Partizan i sa najubedljivijim porazom u istoriji kluba jer je u jednom trenutku razlika iznosila 45 kada je na semaforu stajalo poražavajućih 100-55, ali kombinacija Vašingtonove želje da postiže poene i skoro treće petorke rivala na terenu u poslednjih nekoliko minuta pomogli su da se to bar za sada izbegne.

Ali činjenica da je Jorgos Barcokas mogao da usred Beograda isprazni klupu, svakom igraču pruži priliku i to sve bez stresa poražavajuća je za Partizan. Crno-beli su od povratka u Evroligu igrali epske mečeve i u Beogradu i u Atini sa istim rivalom. Dva puta su pred svojim navijačima dobili, jednom tesno izgubili, a nije bilo tako davno kada su tad ajoš pod komandom Željka Obradovića tesno u Atini izgubili posle velike sudijske krađe.

Jednostavno, kao što ni u derbijima tabela nikada nije bila faktor, ni u rivalstvu sa Olimpijakosom s nije postavljalo pitanje borbe na život i smrt za svaki posed. Ako je neko i pomislio da će posle prve četvrtine koja je donela rezultatski izjednačenu igru i ovoga puta biti tako, grdno se prevario jer je već do poluvremena došlo do totalnog raspada.

Olimpijakos je samo počeo da pogađa, Partizan prestao da ubacuje teške šuteve i čim se stvorila malo veća razlika, ekipa je odlučila da prestane da se bori i igra. Postao je to samo još jedan dan u kancelariji još jedan meč bliže kraju sumorne sezone koji svi čekaju.

Problem je što do kraja ima još mnogo da se igra, i još mnogo prilika da se doživi još koji debakl.

A stanje stvari je sledeće - Partizan je u nizu od sedam poraza gde je zbirno izgubio sa 170 razlike ili u proseku od nešto više od 24 poena razlike po porazu. Partizan je u tom periodu najgori napad i najgora odbrana Evrolige po svim parametrima, značajno je povećao broj izgubljenih lopti (iako je protiv Grka paradoksalno uspeo da to iskontroliše) i užasan je u kontroli defanzivnog skoka pa je tako Olimpijakos iz tog segmenta došao do 20 poena.

Ali, pričati o košarci u ovom trenutku potpuno je besmisleno. Niti postoji element u igri za koji se možemo uhvatiti, niti deluje d aje problem taktičke prirode.

Izuzev nekolicine pojedinaca koji svako iz svojih razloga nešto pokušavakao tim izgleda skandalozno loše. Odnos prema igri gotovo je nepostojeći čim nešto krene naopako, a utisak je da ni najbolji treneri u istoriji igre ništa ne bi promenili.

Iako je veliko pitanje šta je to Penjaroja uopšte i pokušao da uradi i po pitanju igre i po pitanju discipline, uloge pojedinaca, odnosa na terenu...

Teško je pronaći slučaj u kojem je promena trenera imala manje efekta nego u slučaju sa Đoanom Penjarojom i kao je pitanje koliko je tu njegova krivica. Ipak, teško je prihvatiti da ne samo nema boljitka, nego ekipa izgleda sve gore i gore, a da ni sam Penjaroja ne ostavlja utisak tokom mečeva da se nešto dešava i pokušava.

Tri puta primljenih 100 i više poena u pet mečeva na klupi je svojevrstan podvig, a za trenera kojem je napadačka filozofija glavni atribut i nije baš preporuka da se na primer nekoliko napada u nizu završavaju šutevima Kamerona Pejna koji nisu ni blizu ulaska u koš, a da trener ne pokaže nikakvu reakciju.

Iako je prema informacijama želeo da razdrma tim promenom kapitena, postavlja se pitanje zašto u situacijama kada sve izgleda kao totalni raspad ne pruži šansu pojedinim igračima koji možda pokazali veću želju na terenu poput Mike Murinena, Mitra Bošnjakovića, Uroša Mijailovića.

Ovako, skup trener koji ne radi posao i još skuplji igrači na terenu samo još više ističu katastrofalnu situaciju u klubu. Gomila plaćenika, koja ne pokazuje želju da se makar zbog sopstvenog obraza izdigne iznad situacije.

A ni situacija u vrhu kluba nije kako treba. Predsednik koji ne zna šta radi, i koji svojim izjavama i javnim nastupima dodatno pogoršava stvari, nastavlja da vuče loš potez jedan za drugim.

Tako je na primer nakon što je naprasno odustao od organizacije utakmice u Beču za koju su mnogi navijači platili avionske karte i smeštaj, doneo je odluku da nakon što je utakmica vraćena u Beograd onemogući sezonce da sa preskupim kartama gleda meč protiv Olimpijakosa, već da pod plaštom pomoći fudbalskom klubu naplati ljudima još jednom za taj meč.

Rezultat??

Poseta manja nego na nekim mečevima ABA lige protiv rivala za koji se tražila karta više uvek kroz istoriju.

Zbog toga je oko i unutar kluba potpuno rasulo, a sramota postala nova normalnost.