0
Scene koje će se godinama prepričavati.
Ponovo je Beograd bio košarkaški centar Evrope i svedok novog rekorda i vulkana strasti i emocija kakav ne može nigde da se vidi. Košarkaški div Real Madrid je pretvoren u patuljka, a ples Partizanove mašinerije na terenu praćen je taktovima navijačkog ludila na tribinama u najpozitivnijem mogućem smislu.
Dan kada je Željko Obradović odlučio da se ponovo vrati u Partizan na mesto sa kojeg je vrtoglavo krenula jedna nestvarna karijera, vodio je do trenutka kada u jednoj nestvarnoj sinergiji navijača i igrača pada najveći tim u istoriji evropske košarke.
PROČITAJTE JOŠ
Atmosfera koju prave navijači Partizana davno je već opevana još iz perioda kada je ekipa predvođena Duškom Vujoševićem od topovskog mesa kroz godine postala noćna mora velikana i koja je vrhunac doživela na fajnal-foru u Parizu 2010. godine. Usledio je pad crno-belih u rezultatskom smislu, a godine tavorenja u senci Crvene zvezde i gledanja Evrolige na malim ekranima ostavile su traga i na košarkašku publiku, ali plamen nikada nisu ugasile.
Željkov povratak počeo je da budi uspavani vulkan, koji je još prošle godine nagoveštavao erupciju, ali se na ono najbolje čekalo sve do pre sedam dana.
Povratak u Evroligu značio je i rasprodatu „Arenu“ na gotovo svim mečevima i najava obaranja rekorda po posećenosti, ali je trebalo vremena da sve legne na svoje mesto.
Kao što je i hali „Pionir“ bilo potrebno da postane neosvojiva tvrđava, a navijači predmet svih priča, tako je bilo potrebno i da „Beogradska arena“ potpuno proključa.
Bilo je sjajnog navijanja i protiv Žalgirisa, Baskonije, Valensije i Albe, ali je ono pravo krenulo sa najavom dolaska evropskog košarkaškog krema počev od Olimpijakosa.
Konačno je verna Partizanova publika počela da se sinhronizuje u vulkan potpunog ludila i da stvara čuvenu sinergiju sa igračima na terenu.
Iako često etiketirana kao legija stranaca zbog velikog broja košarkaša iz inostranstva, ekipa je na terenu počela da postaje jedan savršeni organizam što se prenelo na tribine.
Strast i emocija sa kojom igrači poput Matijasa Lesora i Džejmsa Nanelija igraju kada začuju huk sa tribina najbolji je pokazatelj koliko se ova ekipa saživela sa Srbijom, Beogradom i „grobarima“. Slika prekaljenih veterana poput Zeka Ledeja, Kevina Pantera, Janisa Papapetrua koji su odavno stekli ime i reputaciju i slavu, kako u Partizan ginu za svaku loptu i kako se i u ovim godinama trude da se bacanjem po parketu dokažu Željku Obradoviću, možda je najbolja slika partizanštine kako to vole da kažu pristalice crno-belih.
Šta tek reći za novog miljenika crno-bele publike Dantea Egzuma koji je konačno u Partizanu počeo da pokazuje svoj raskošni talenat koji nije uspeo da prikaže nigde pre toga i koji je Partizan shvatio kao svoju porodicu. Porodicu do te mere, da je iz daleke Australije doveo i svog oca koji je oduševljen atmosferom i sam postao vatreni navijač i jedno od najomiljenijih lica na tribinama da čak i sa njim navijači žele da se slikaju pre i posle svakog meča.
Koliko je ova skupina momaka kliknula međusobno i sa navijačima, možda i najbolje pokazuje trenutak kada posle jedne ukradene lopte Džejms Naneli zakucava u kontri i kreće da nekontorlisano i dečački iskreno izvodi ples na terenu sa Lesorom, Ledejom, Panterom i Danilom Anđušićem koji su pojedini navijači nazvali vudu plesom.
94-76 with 5 more minutes to go❗️@allornunn21 DUNKS IT and the crowd can’t stop it💥💥💥 pic.twitter.com/cTpITuRm23
— Turkish Airlines EuroLeague (@EuroLeague) March 31, 2023
Kada se sve završi i kada kao kruna dođe pobeda, tada sledi već sada čuveno slavlje igrača i navijača.
Tada najomiljeniji među njima Matijas Lesor, koji pod Obradovićem igra košarku života, uzima megafon i kreće da predvodi navijačko grotlo.
Energija koju ima na terenu se tada preliva na tribine i nastaje potpuna ludnica.
Da više nije pitanje pobeda ili poraza, pokazao je i meč protiv Barselone, kada je gotovo cela hala ostala i posle poslednjeg zviižduka da sa igračima zapeva „I kada ne budeš prvi ti“.
Neko je negde posle tog meča napisao da nema fajnal-fora dok se to jednom ne zapeva kao što je bilo i te famozne 2010. godine.
Koliko su scene iz „Beogradske arene“ postale kultne možda i najbolje govore svedočanstva aktera koji se iz nedelje u nedelje smenjuju na parketu.
Zvezda Reala Mario Hezonja, koji obožava „grobare“ i Partizan još sa početka svoje karijere, u jednom trenutku je smirivao navijača tik uz parket kako ga ne bi izbacili napolje, jer nije želeo da bilo šta pokvari sjajan ambijent.
A publika ga je i pre i posle meča nagradila aplauzima pokazujući da Partizan kada je košraka u pitanju prevazilazi granice Srbije.
Pre samo nekoliko dana je i omražena Ana Panter, sudija iz Nmačke koju zbog kontroverznih odluka navijači Partizana u najmanju ruku ne vole, bila toliko fascinirana atmosferom da je snimke navijanja podelila i na društvenim mrežama.
Jednostavno, stvorena je sinergija između Željka Obradovića, igrača i navijača, a kada se to desilo, onda za ovaj tim više ništa nije nemoguće.
Možda ovaj Partizan i nije najbolja ekipa u Evropi ili u rangu onih najboljih, ali kada se stvori ovako jedinstvo, onda se sve razlike brišu i čuda postaju moguća.
BONUS VIDEO Erupcija i ovacije za igrače na kraju prvog poluvremena
