"Nema nezahvalnijeg stvora od pevača. Svi su takvi. Čekali su dugo svoj trenutak, to su neškolovani ljudi. Ko jednom uzjaše konja, konj ostaje konj, a on zvezda na konju. Kad umrem, voleo bih da mi stave violinu na grob. To je moja nagrada.", kompozitor Milutin Zahar Popović ovim rečima započinje ekskluzivni razgovor za Nova.rs opisujući od vajkada odnos pevača i autora hitova.
Tvorac najvećih domaćih hitova, koji je pevačima napravio pesme za sva vremena, nema problem da javno kaže ono što, nakon toliko godina u svom poslu, misli o srpskoj estradi jer je većini to i lično rekao.
„Toliko u svim domenima života vlada jedan neotkriveni agresivni hohštapleraj da se otme od nekoga i zaradi. Svet je jednostavno postao odvratan, ali ne samo u našoj zemlji nego od Amerike pa do Kine. Ne otopljava se samo Grenland, Artik i Antarktik, nego se otopljava i moral ljudi. Novac je uplovio u sve sfere života i više te niko ne pita koliko vrediš kao čovek, koliko vredi porodica, šta je važno u životu. Svi znamo da su deca osnov društva i mi smo uspeli to da rasturimo. Ako pričamo o pesmi, to svi znate. Ako kritikuješ nešto, reći će da sam zloban i kriv, a ja sam ispunio sve svoje muzičke snove“
On dalje kaže, kako mu se sav napor i trud koji je uložio prvenstveno u posao, radeći pritom i za dobrobit Srbije, uopšte nije isplatio.
„Naprotiv, ništa zauzvrat nisam dobio, a i ne treba mi. Ovde prolaze ljudi koji nemaju nikakve škole, koji pljuju Srbiju. Sve nacionalne pesme su mojih ruku delo od „Vardara“, „Živela Jugoslavija“, „Srbijo, majko“, „Svilen konac“, „Ivanova korita“, „Vidovdan“… jedna himna, druga, treća, četvrta… To nije dovoljno i šta je onda bilo? Na kraju su morali da mi daju orden. Reč je o nekakvoj medalji kao zasluga za sve. Svi su je držali gore, a ja sam je stavio u džep i ćuteći izašao iz te dvorane.
Zahar priča i kako pevači kojima je on „napravio karijere“ uživaju u nacionalnim penzijama, dok je on izuzet iz toga.
„Što sam više rezultata prikazivao, jednostavno su me ignorisali ljudi kojima sam pomogao u životu. Svi su oni dobili penzije osim mene. Ja sam bio predsednik saveta autora u Sokoju i svi moji članovi koji su me izabrali da budem na toj funkciji dobili su nacionalne penzije. Baš u vreme kada su Lepa Lukić i Predrag Živković Tozovac dobili, ja sam bio prvi na listi i dobio sam nominalnog u glasanju, ali država mi to nije dala. Zašto? Otišla je Oliveri Katarini, tako se bar priča. Svi ljudi kojima sam pomogao u karijeri počeli su da se bune što oni nemaju, ovo, ono…“, kaže kompozitor i dalje komentariše to što se u estradnim krugovima spekulisalo se da je pesma „Čačak“ od Lepe Brene i nekadašnjeg Slatkog greha kriva za sve, odnosno da je nepodobna za nacionalnu penziju.
„Pričalo se kako sam zaradio novac sa Lepom Brenom. Pa ja nisam bio na koncertima gde se zarađuju pare. Nisam imao nikakve veze sa njihovim nastupima, zaradama, gostovanjima i slično. Nisam išao po inostranstvu kao Lepa Brena. Ja imam jedan odsto od onoga šta sam napravio ljudima i dao u ruke – od Doris Dragović do najvećih imena estrade. Prema tome, jedno vreme sam se zaista palio i ljutio na to jer nisam mogao da shvatim, ali onda sam video da je to bez veze. Kolege su me gledale sa puno krivice i ispod oka sa grižom savesti, što da im kvarim to. Ako je njima to nacionalno priznanje i nekih 50.000 dinara sve što su mogli da pokažu u životu, onda svaka čast. Masa od njih nema šta da pokaže od dela, peva tuđe pesme, uzima na tuđi talenat pare i dobija priznanje. Ako su, neka, i treba im dati. Onome kome treba para nađe način da ih uzme, pa makar i na đon. Ja sam zarađivao samo svojim krvavim trudom uz sve moguće poreze koje sam platio do dinara jer me je otac naučio Bogu božije, državi državno, a koliko god da ti ostane biće ti dosta. I bilo mi je dosta. Sadržaj mog života je da se bavim onim što volim, a to su lepe žene, lepa muzika, priroda, dobar sport, lepa letovanja i ja sam zaista bogat čovek“.
PROČITAJTE JOŠ
Popović se osvrnuo i na rad drugih autora velikih hitova:
„Marina Tucaković ima talenta za te savremene tekstove. Počela je da radi sa Hrvatima jako dobro, znala je da se prilagodi i od toga je napravila firmu i trgovinu svoje vrste. Poslednjih godina verovatno je imala timove koji su radili za nju. Njima isplati na ruke i ćao. Ma zna svoj posao da radi“, istakao je Zahar, a onda prizano da je bilo mnogo onih koje je on odbio za saradanju:
„Odbijam saradnju sa ljudima koji jednostavno nisu za taj posao i ne mogu da glumim kad čujem nekoga da bih mu prodao pesmu i hrabrim ga kako jako dobro peva. Kod mene nikad nije ušao čovek da sam mu dao pesmu pa da nije znao da peva ili da nisam velikim trudom ispunio njegovu želju i naučio ga jednu, dve pesme. I onda sam rekao sad je dosta, ne trebaju nikakve pare. To je moje poštovanje prema muzici i poslu. Pa da sam radio sa svima zaista bih imao para kao neki tekstopisci koji su sebe proglasili kompozitorima. Znate vrlo dobro ko su. Pa recimo, pođimo od ovog Kusturičinog prijatelja Gorana Bregovića, koji kaže: ‘Jeste, ja kradem, moje pesme liče na mnoge. Je.eš pesmu koja ni na šta ne liči’. To je njegov šarmantan odgovor. On je jedan vešt trgovac nota, zaradio je najviše para od svih. Đorđu Balaševiću skidam kapu kao najtalentovanijem tekstopiscu. On se pokazao veoma sumnjivim, čije ponašanje ne može nikome da se svidi, odnosno to prokatoličko-hrvatsko iživljavanje na račun Srbije odakle je ponikao i napravio karijeru. To mi se ne sviđa i više puta sam rekao, ali nema govora da mu se ospore tekstovi jer je tu briljantan. Bora Čorba ima svoje uzlete, ali on modernije piše. Međutim, svi oni da nije muzike koju kaleme ne bi bili ni popularni ni uspešni sa novcem. Pevači večito kukaju da nemaju. Biti pevač u trendu je nešto manje nego biti uspešan političar, ali i to manje je daleko više od prosečnog čoveka. Kompozitori ne spadaju u tu kategoriju“.
Kao vrsni poznavalac estrade oduvek je umeo da prepozna od koga može, a od koga nikada ne može biti zvezda. Premda, priznaje da su se ti kriterijumi u međuvremenu izlizali, pa u današnje vreme imamo i te „instant zvezde“, koje se preko noći „štancuju“, pa čak i onih netalentovanih koje je iznedrio rijaliti.
„E, ali nije dovoljno samo da uđe u rijaliti. Pre toga mora da pruži usluge da bi ušla u rijaliti. Nije lako ni do televizije doći. Otrov jedan koji našoj omladini preti sa svih strana, od droge do neke agresivne populacije. Ili ćeš da budeš to što su oni ili propadaš, gotov si. Lepim ženama uzimaju i telo i dušu, a one koje su već zasele i drže medije doziraju i tačno vide ko im je pretnja. Ako neko lepše peva i izgleda, ta žena će služiti na drugi način ili će iskoristiti na druge načine. To je trka za sujetom, uspehom, parama, i to smo mi. Ovaj svet tone u jedan plićak koji je dosta mutan, zamutile su se čiste vode.“
S druge strane, kada su u pitanju zvezde koje traju dugo godina, poput Ane Bekute i Snežane Đurišić, koje su u žiriju „Zvezda Granda“ nije baš blagonaklon, mada ne osporava njihov talenat i znanje.
„One sede tamo jer im vreme ističe, šta je vama? Ko će njih da uzme? Bez obzira na njihovo neosporno pevačko znanje, radio sam za obe, ali vreme izmiče i dolaze mlade žene. Ljudi sada muziku slušaju očima, a ne glasom. Lepo je još kad neko zna i da peva. U moje vreme su njih dve pevale još bolje nego danas, ali nisu bile velike zvezde. Snežana je uvek išla na ispomoć pevačima. Niko ne može osporiti njeno pevačko znanje, ali sad je sela u žiri kako bi bila popularna i prodala još ono malo što može da se proda. Danas ako nisi na televiziji, ti više ne postojiš. Ja otvoreno pričam, nikoga ne okrivljujem i ne pljujem, samo govorim istinu. Neka mi uzvrate svi istinom o mojim manama, a ja ću sve te moje mane da priznam jer ih imam milion. Nisam savršen, a nisam ni lopov. Ostao sam normalan čovek, i to je moj najveći uspeh. Ali na stranu sve, njih dve zaista cenim.