"Kao što je Minimaks nekad bio institucija, tako je danas Ivan Ivanović. Njegova emisija je vezana za njega, bez obzira na to što radi sa svojom ekipom", rekao je voditelj Vanja Bulić u razgovoru za Nova.rs.
Voditelj emisije „Posle ručka“ Vanja Bulić tokom svoje dugogodišnje uspešne novinarske i voditeljske karijere naslušao se raznoraznih priča pred kamerama. Tokom najtežih životnih priča svojih sagovornika, on je uvek ponašao profesionalno, koliko god mu bilo teško da sve to sluša. U razgovoru za portal Nova.rs Bulić kaže da se voditeljstvo deli na vreme pre i posle čuvenog Milovana Ilića Minimaksa. Međutim, bez i malo sujete, Vanja tvrdi da je njegov mlađi kolega Ivan Ivanović institucija jer je izgradio svoje ime i emisiju „Veče sa Ivanom Ivanovićem“ na svoj način.
PROČITAJTE JOŠ
Kako podnosite situaciju oko koronavirusa? Šta se u Vašem životu promenilo?
– Dobro sam. Za vreme vanrednog stanja bio sam na Zlatiboru. Tamo sam napunio baterije, a sa sadašnje tačke gledišta taj deo života kao da mi je izbrisan. Bio je suviše lep i bilo me je sramota kad me je neko zvao i upitao me kako sam. Kada se situacija normalizovala nastavio da sam radim svoju emisiju.
Ponovo su uvedene mere predostrožnosti. Imate li strah da bi moglo ponovo da dođe do vanrednog stanja?
– To je ustvari jedan isti talas, samo kad talas krene on raste. Haos je kad izađe na obalu, a očigledno nije došao do obale. Zapitaće se mnogi zašto je ovo. Prvo, ona velika okupljanja. Čini mi se da je pravi udar bio izlazak na izbore. To najiskrenije mislim. Toliko je ljudi bilo u zatvorenom prostoru, pogotovo u tim manjim mestima. Pa i kod nas u Beogradu je bilo toliko zatvoreno i nemaš vazduha unutra. Ko zna ko i kako održava te prostorije Mesnih zajednica. Mislim da nije potrebna tolika panika. Razumem strah tih ljudi, ali isti je procenat kad naiđe drugi grip. Isto toliko ljudi pati zbog njega ili umire, naravno oni koji imaju neke hronične bolesti. Problem je što o ovome niko ništa ne zna. Zato i jeste najveći strah jer nemaš vakcinu, ne znaš koje lekove da uzmeš. Najveći stručnjaci Kriznog štaba su iz dana u dan menjali šta treba raditi.
Dugo ste u svom poslu. Koliko je teško raditi sa ljudima i otvarati njihove teške priče?
– Mislim da nije, ne znam kako je onima koji tek počinju. Znam da je mladim voditeljima problem kako im prići. Treba da znaš da si ti potrebnija svom sagovorniku nego on tebi. Ja znam kad zovem nekog pa mi kaže „Jao, samo da pogledam u svoj rokovnik“, pa ja odgovorim „Nema problema, zvaću nekog drugog“, onda kaže „E, mogu, mogu“. Prema tome, nije teško raditi ako imamo ravnopravan odnos. Reci mi odmah hoćeš-nećeš i kraj priče.
Kako Vam se dopadaju mlađi voditelji poput Ivanovića, Kesića i Amidžića? Imate li svog miljenika među svima njima?
– Pa nisu oni deca, a ni tako mladi. Recimo, Ivan je tu već 10 godina, Amidža malo duže od njega. Oni su doneli jedan specifičan ugao. TV i radio voditeljstvo se računa pre i posle Minimaksa. Ovi su doneli još nešto više, uneli su sebe, svoje personaliti „ja“. Njih dvojica su se izborili, kao što je Minimaks nekad bio institucija, tako je danas Ivan Ivanović. Njegova emisija je vezana za njega, bez obzira na to što radi sa svojom ekipom.
Vaš sin je jedno vreme sarađivao sa Ivanom Ivanovićem. Zbog čega više ne rade zajedno?
– On je pre pet i po godina radio s njim kao scenarista, posle toga je otišao u Sloveniju. Nedavno je radio jedan šou sa Andrijom Miloševićem, kao i još neke projekte. Moj sin i Ivan imaju različita interesovanja, ali razišli su se kao saradnici. Svako radi svoj posao.
Sa kojim sagovornikom ste imali najbolje i najzanimljivije iskustvo?
– Meni je svejedno. Najviše volim da pričam sa ljudima sa margina, da mi dođu ljudi potpuno nepoznati koji ne kalkulišu mnogo. Dakle, ako je neko od njih pristao da dođe u emisije, nema šta da laže i pravi lepu sliku o sebi da bi se progurao u javnosti. Recimo, kad sam radio „Bisere“, najbolja emisija mi je bila sa ženama. Recimo, dođe prostitukla u emisiju. Ja je pretstavljam kao gošću koja se bavi najstarijim zanatom, a ona je već obeležena i ne može reći da je mala prostitutka. Tako možeš da je otvoriš da priča. A potpuno je druga priča kad su mi dolazili narkomani. Muškarci su mangupi koji roditeljima šalju poruke da se leče, pa odu do toaleta i kad se vrate viri im malo belo iz nosa. Razlika je kad dođe žena narkomanka. To je kraj priče. One su uglavnom bile majke koje su želele da javno kažu ko su i šta su, a samim tim i ćerkama da pošalju poruku.
Kako podnostite takve priče pred kamerama?
– Divno je setiti se svega, a teško raditi.
Da li Vam se nekada dešavalo da ne znate šta da pitate sagovornika u datom momentu?
– Nije. To ne može da mi se dogodi zato što mogu da isfoliram.
Kako se folirate?
– Vrlo jednostavno. Najvažnije pitanje u novinarstvu je jedno najobičnije „zašto“.
Više puta smo se uverili da su starije pevačke zvezde mnogo normalnije i skromnije za saradnju.
– Oni na televiziji tačno znaju šta da kažu. Jako su pametni i neće da pričaju na hiljadu tema nego na jednoj. Svi oni koji su se pravili pametni i pričali o svemu danas ih nema. Na televiziji moraš da guraš jednu priču koja je prijemčiva svima i koju će svi zapamtiti.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare