Muzička legenda Josipa Lisac gostovala je u emisiji "N1 na 1". U velikom intervjuu s Ilijom Jandrićem govorila je o tome kako je doživela zemljotres u Zagrebu, koronavirusu, reakcijama na interpretaciju hrvatske himne na inauguraciji predsednika Hrvatske Zorana Milanovića, o svojoj bogatoj muzičkoj karijeri, duhovnosti, ljubavi, samoći, životu u radničkom kvartu...
PROČITAJTE JOŠ
Kako ste doživeli zemljotres?
– Svi smo tada bili u krevetu, ja sam i ostala u krevetu. Jasno da sam se prestravila. Inače imam sve isključene telefone, a moja sestra me je zvala. Pitala sam samo gde je epicentar.
Jedan ste od simbola Zagreba. Kako ste doživeli razrušeni centar rodnog grada?
– Upravo sam u oštećenom Muzeju za umjetnost i obrt snimila spot za novu pesmu “Daleko”, gde sam imala izložbe i koncerte. Tamo gde sam se rodila, u Zvonimirovoj, gde moja sestra i dalje živi, nisu velike štete. Ne znam šta da vam kažem. Bile su to nestvarne slike. Lično mi je bilo strašno da vidim Petrovu, deca su se rađala u automobilima, u onim kućicama. Zemljotres je nešto strašno, o onom prošlom pričalo se 140 godina.
Bio je tad, uz zemljotres, i vrhunac epidemije koronavirusa. Dve nevolje odjednom.
– Svi su izašli napolje. Korona je u tim trenucima prestala. Mislim da to nosi neku poruku.
Jesmo li šta naučili?
– Mislim da nismo. Čim su se otvorila vrata, ljudi su pohrlili na kafu s prijateljima. To je bedasto, pa kod kuće bolju kafu napraviš. Ali to zavisi kako ljudi žive. Ja sam godišnje zbog alergija dva puta u karantinu. Meni nije teško da budem kod kuće sama sa sobom, nekima jeste. Nismo svi isti. Imam drugačiji ritam. Gledajte, to su katastrofe, ja ih se bojim kao i svi. Moramo biti disciplinovani, nije to još prošlo. Po meni svako ko je prehlađen trebao bi da nosi masku na licu. To je nepristojno, zar nisi mogao da ostaneš kod kuće ako si prehlađen? A tek pristojan higijenski odnos do sebe i do onoga do tebe? Nema ga. Mislim da nismo puno naučili. Ja ću morati da naučim i postavim se tako da sebe štitim.
U čemu je razlika između samoće i usamljenosti? Kako ste vi naučili da budete sami sa sobom?
– Biti usamljen je to neko stanje, zavisi od toga kako su stvari posložene u glavi i u duši. Ja sam imala veliku ljubav, doživela sam prekrasne aplauze, pa šta meni treba još, zar nisam zadovoljna ja sa sobom? To je sve zapravo izmešano, i zadovoljstvo, onda s druge strane i nezadovoljstvo. Propitivanje stalno sebe. Teško je biti u društvu sa sobom, treba naučiti put prema sebi, to je više duhovni pristup.
Šta vi radite kad ste sami?
– Sve! Ja ću slušati muziku, skuvati sebi večeru, čitati knjige, razgovarati s ljudima na telefon. Sve je isto, ne moram da izađem napolje. Napolju me nekad čekaju i stvari koje nisu baš prijatne. Mislim da je pravi odgovor na vaše pitanje da treba imati sebe. Prilagođavanje je bitno, kako se prilagoditi određenoj situaciji, kako to razumeti. Ali ja isto tako razumem sve one koji to ne mogu.
Vaš zadnji javni nastup pre koronavirusa bio je na inauguraciji predsednika Milanovića kad ste izveli himnu Hrvatske „Lijepu našu“ u vašem posebnom stilu. Mnogi su tu izvedbu kritikovali, no čini mi se da se nikad nije više pisalo o hrvatskoj himni. Kako s ove vremenske distance, četiri meseca kasnije, gledate na sve to?
– Nikad se nije pisalo toliko o himni, tako je. Naša himna nikada nije doživela takav snažan PR. Ja sam zapravo srećna za svaki trud koji se uložio u razgovore, polemike, fantastično!
Nije vam to onda smetalo?
– Ne. Priča je potpuno uspela, to je uspeh.
Neki kažu da himna mora biti izvedena vojnički, mirno… Šta vi mislite?
– Naša himna je nežna himna. Da se malo našalim, u krajnjoj liniji slušala sam sve te izvedbe naše himne i nekako mi se čini da ona pre završi nego što je počela. Da je takav pomalo nehuman odnos prema njoj. Sad se malo zapevala, ja sam je otpevala. A to je pesma, to je bila popevka. Ovih dana susrećemo izjave naših političara koji govore o promenama. I svako malo, svaka treća reč je: promene, promene. Promene su potrebne. I onda sam ja u saradnji s tim mladim, divnim džez muzičarem, Zvjezdanom Ružićem, pokazala promenu. To je vrlo bitno. Pričati je lako, ali treba da realizuješ te priče. I onda vidiš da je društvo različito spremno na promene.
PROČITAJTE JOŠ
Je li vas iznenadila ta količina negativnih komentara, pa čak i govora mržnje?
– Ne, ne. To me ne zanima uopšte. Druga strana je bitna!
Je li se izvedba svidela predsedniku Milanoviću?
– Prekrasno, prekrasno, prekrasno.
Ističete da ste apolitični, ali pratite li kampanju za izbore?
– Pa svi smo mi politični. Malo to dođe i do mene.
I, kako vam se čini?
– Pa je li vi čujete taj vokabular? Ne libe se ničega, to takve reči padaju, udarci ispod pojasa. Dođe mi malo da mi bude nezgodno. Pa se pitam je li to moguće, je li to dozvoljeno?
Izlazite li na izbore?
– Nemam pojma hoću li izaći na ove.
Kako gledate na muzičare koji su se aktivirali u politici poput Škore, Dreleta, Mileta Kekina…
– Neka, lepo. Neka samo dođu. Ja nemam taj politički talenat. Iz onoga što pročitam kako je ko šta objasnio, koliko je ko lagao ili nije lagao… Moraš biti talentovan za politiku. Kad pogledaš te ljude, kako govore, šta iznose, tačno se to vidi ko ima talenat, a ko ne. Aha, ovo ne štima, ovo je tu dobro. U svemu je bitan talenat. Jednako tako i da napraviš program, da ga izneseš, da budeš uverljiv, da stojiš iza njega. I onda se vidi da tu ima dosta i onih koji nisu talentovani.
Gostovanje Josipe Lisac u emisiji „N1 na 1“ pogledajte u video prilogu.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare