Mnogima poznat kao Kokan, doktor Popac ili Ćiriko, glumac Aleksandar Saša Dunić ostvario je veliku popularnost u kultnim serijama "Srećni ljudi", "Porodično blago", "Stižu dolari", a poslednjih godina i u "Beloj lađi", "Nemanjićima" i drugim. Iako je na neko vreme nestao sa glumačke scene, sada ga ponovo gledamo u popularnoj seriji "Igra sudbine" gde tumači lik direktora televizije.
Dunić je sada za Nova.rs govorio o svojoj karijeri, zbog čega je bio odsutan iz glume i čime se bavio u međuvremenu, ali i o svom neostvarenom snu iz detinjstva.
PROČITAJTE JOŠ
U čuvenim serijama „Porodično blago“ i „Srećni ljudi“ devedesetih godina dostigli ste veliku popularnost. Nakon toga vas dugo nije bilo na malim ekranima. Zbog čega?
– To su normalne stvari, ima dosta glumaca, svako traži svoje mesto pod suncem i ljudi imaju različite izbore, različite ukuse. Nisam ja svima ni po ukusu. Bilo bi nezajažljivo da čovek ima ideju da sve prigrabi za sebe i da je stalno tu. Kad je neko suviše prisutan, treba staviti znak pitanja pored tog čoveka.
Bili ste dosta mladi kada ste izneli svoju prvu ulogu doktora Popca u „Srećnim ljudima“. Koliko je ona za vas bila zahtevna?
– Jesam. To je bilo drugo vreme. Serije su se snimale jedna po jedna i postojala je jedna televizija koja je pravila serije, a to je RTS. Faktički, u to doba je jedna serija smenjivala drugu. Nije bila ovakva „poplava“ i ovako velika konkurencija na mnogo televizija. Drugačije su bile okolnosti u to doba. Kada snimate veliku seriju, ako ste u kontiniutetu tu – pet, šest epizoda, bilo je gotovo nemoguće da vas gledalište ne primeti i da vas ne zapamti.
Čime ste se bavili u međuvremenu? Da li ste se u tom periodu posvetili isključivo pozorištu?
– Ja sam član Pozorišta na Terazijama skoro 27 godina, tako da sam tu stalno bio prisutan. U kontinuitetu sa tamo radio. U tim periodima kad nije bilo serija oslanjao sam se na pozorišta. U zadnjih sedam, osam godina radim i nešto sam, neke privatne produkcije. Pozorište je uvek bilo tu, nikad se od njega nisam ni odvojio. Serije su bile ili nisu, dolazile su ili ne, ali bio sam uvek u pozorištu.
Iz drugog puta ste uspeli da se upišete na akademiju. Da li ste se razočarali što niste odmah bili primljeni?
– Kako da ne! Taj pad na prijemnom, kad vidite da niste primljeni, da niste ušli, to je bolno, nije jednostavno. Pogotovo kad čovek nešto silno želi, pa mu se ne ostvari. Čovek uvek u sebi nosi dozu tih fatalističkih očekivanja. Mladost je sama po sebi takva da ne vidi sutra, da ne vidi novi dan, sve treba da se desi sad i odmah. Tako mi nije bilo prijatno. Par nedelja posle toga nisam se osećao dobro, jer sam bio siguran da ću biti primljen i onda se u poslednji čas nešto izjalovilo.
U jednom intervjuu ste ispričali da ste oduvek želeli da se bavite novinarstvom. Da li ste se nekada pokajali što ste se ipak opredelili za glumu?
– Hteo sam da se bavim novinarstvom zato što sam bio strastan ljubitelj novina. Obožavao sam da čitam novine i rano sam počeo to da radim. Imao sam deset ipo godina kad sam počeo svakodnevno da čitam novine. Čitao sam ih u kontinuitetu 25 godina, svakog dana po sat-dva. Voleo sam i književnost koja me je uvek privlačila. Dobro sam pisao, i to me je vuklo. Ipak, u glumi sam potpuno našao sebe i nisam se nikada zbog toga pokajao, niti sam posle razmišljao o tome. Kad sam upisao akademiju nikada više na to nisam pomislio.
Da li ste nekada razmišljali o tome koga biste voleli da intervjuišete?
– Voleo bih da intervjuišem reditelje Miliša Formna i Frensisa Forda Kopolu. To bi mi bilo veliko zadovoljstvo – da imam neku priliku da ih sretnem, da sa njima malo popričam.
Kako gledate na medije u Srbiji danas?
– Mislim da bi novinarstvo trebalo da bude ekspertsko. Mislim da novinari treba da budu obrazovani ljudi koji će biti potpuno upućeni u oblast koju prate. To bi bio pravi put. Da novinari prate tu jednu oblast, da se ne bave svaštarenjem i da bukvalno budu eksperti u toj oblasti. Mislim da bi onda i te priče koje se plasiraju dobile na kvalitetu i da bi publika ozbiljnije pristupala tim tekstovima.
Da li pratite nove serije i kako vam se čini nova glumačka postava, tj. mlađe generacije glumaca?
– Pratim nešto. Mladi glumci su dobri, talentovani ljudi. Nemam nikakvih primedbi. Kad je reč o glumi, tu je pre svega bitno da čovek dobije ulogu koja je za njega. To je jako važno. Ako vam reditelj da pravu ulogu, koja će vam leći, onda ćete se u njoj osećati kao u svom prirodnom ambijentu, u nekom životnom prostoru koji je vaš, i to je jako bitno. Publika je ta koja na kraju procenjuje uspeh. Mislim da loše napravljene uloge više počivaju na tome što čovek nije dobio tačnu i pravu ulogu za sebe. Nikada u svom životu nisam video glumca koji je neuoptrebljiv. Svako je bio upotrebljiv za nešto i svako se negde našao i ostvario, ako je bio dobro vođen. To kakva će biti nečija karijera mnogo zavisi od drugih ljudi, ne samo od glumca, nego i od uprave, tekstova, od podele, reditelja.
Čini se da ste vi nekako uspevali uvek da se pronađete u svojim ulogama…
– Ne verujem da sam se uvek skroz našao. Nešto sam uradio bolje, nešto naravno ne toliko dobro. To su sad stvari da li dobijate ulogu u pravo vreme, da li ste imali dovoljno snage da je iznesete tada kada ste je dobili. Negde sam potpuno zadovoljan, negde delimično, negde sam prosto mogao više. U suštini, nisam nezadovoljan kad pogledam sveukupno ono što sam radio.
Koja je razlika između današnjih serija i onih koje su snimane u vaše vreme? Da li se onakve serije kakve su nekad bile mogu ikada ponoviti?
– To je više stvar mode, stvar toga koje su teme u datom trenutku moderne. Porodična serija je negde malo gurnuta u stranu, ali njeno vreme će doći. Bez porodičnih serija neće moći dugo, zato što je ipak porodica okosnica društva. Čovek je biće koje prevashodno nalazi svoje uporište i svoj životni prostor u porodici. Možemo sada da se bavimo i drugim žanrovima, ali porodična serija će uvek imati mesto.
Koliko je lik Ćirka kojeg igrate u „Beloj lađi“ realan i koliko on oslikava današnje društvo?
– Jeste realan lik. Postoje ljudi koji su u današnje vreme kvalitetni, a koji su negde marginalizovani. To je sasvim sigurno. Verovatno je toga bilo u svim vremenima, ali u nekima više, u nekima manje, i vreme treba da bude čisto, umiveno, isprofilisan vrednosni sistem. Mi živimo u jednom dosta turbulentnom društvu. Već 30 godina živimo u dosta nejasnim odnosima, nikad do kraja definisanim, izgubili smo repere, vrednosni sistem nam se ljulja, još ga nekako tražimo… Tako da u takvim okolnostima lako može da se desi da neko ko je kvalitetan ne bude prepoznat. Zato mislim da je Ćirko realan lik.
Kakvu saradnju ste imali sa Lanetom Gutovićem koji tu igra čuvenog Šojića? Vi se i privatno družite…
– Imali smo odličan odnos i privatno i ovako. Mislim da se to negde i reflektovalo na samo snimanje. Lane je veliki umetnik, tu nema zbora. On je tu seriju nosio, i prosto je napravio vrlo kreativan ambijent. Desilo se da jedan veliki stvaralac, Siniša Pavić, napiše izuzetan tekst i da dođe do susreta između njega i jednog velikog glumca. Veličina Šojićeve uloge se ogleda u tome što je gotovo nemoguće zamisliti nekog drugog glumca u toj ulozi. Niko to ne bi mogao bolje da odigra. To je jedan izuzetan lični pečat koji je on ostavio, ali je imao podlogu. Siniša je ponudio raskošni materijal, u kome se Lane osećao i plivao kao riba u vodi.
U „Nemanjićima“ imate dosta zajedničkih scena sa pokojnom legendom Nebojšom Glogovcem. Kakvo sećanje imate na njega?
– Lepo, zaista. Te naše zajedničke scene su uspele. Baš sam bio zadovoljan kad sam ih gledao. Glogovac je bio odličan glumac i odmah mi se dopao. Nisam se s njim privatno družio da bih znao kakav je po karakteru, ali kroz uloge sam imao osećaj da odiše jednom ozbiljnošću, posvešenošću, dubinom. U svakom slučaju nije bio površan čovek.
U seriji „Igra sudbine“ vas sada gledamo kao direktora televizijske kuće, kako ste se snašli u toj ulozi?
– On je tu neko ko se bavi biznisom. To je privatna televizija koja razmišlja o novcu i zaradi. Direktor televizije ima druge okupacije. Dobro napisana uloga, lepo vođena, potpuno jasna, konsekventna. Voleo bih da bude raspisana, da u budućnsti ima još dosta prostora.
Po kojim likovima vas danas ljudi prepoznaju?
– Pretežno Ćirko, mada neko voli i druge serije i uloge. Uglavnom ono što se tada reprizira, što je aktuelno, nekako me najviše po tome prepoznaju. Ljudi su me pre na pijaci zvali „doktor Popac“ ili samo „doktore“. Imao sam puno obožavateljki kao doktor Popac. Ljudi su me često zvali po imenima likova.
Pratite portal Nova.rs i na društvenim mrežama Instagram, Fejsbuk i Tviter.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare