Savet za ljudska prava Ujedinjenih nacija (UNHRC) je od svog osnivanja farsa. Jedan od retkih dobrih poteza američkog predsednika Donalda Trampa bilo je povlačenje SAD iz tog lakrdijskog tela UN-a u kojem, od njegove reforme u 2006. godini, kleptokratski režimi imaju većinu.
U poslednjih deset godina UNHRC je čak 68 puta osudio Izrael za kršenje ljudskih prava, a samo devet puta Severnu Koreju, šest puta Iran i nijednom Kinu, Venecuelu, Saudijsku Arabiju. Štaviše, prošle godine je tajnim glasanjem u Generalnoj skuštini Ujedinjenih nacija (UN) izabrana Venecuela u UNHRC, u jeku represije Madurovog režima i drastičnog kršenja ljudskih prava Venecuelanaca.
Pročitajte još:
Zvuči kao gruba šala da o ljuskim pravima na planeti bdiju Kina, Rusija, Kuba, Somalija, Eritreja, Venecuela, Ukrajina, Pakistan, Nepal, Uzbekistan, Libija, Mauritanija, Jermenija, Indonezija, Bahrein. Filipini… A ni zemlje EU u UNHRC, poput Bugarske i Poljske, nisu šampioni u zaštiti ljudskih prava. Upadljivo je da su za mesto Saveta sa sedištem u Ženevi, po pravilu, najviše zainteresovane zemlje u kojima se svakodnevno gaze ljudska prava.
Na ovonedeljnom tajnom glasanju na Ist Riveru je došlo do malih iznenađenja. Kina je izabrana, ali sa mnogo manjom podrškom nego što je to bio slučaj 2016. godine, kada je Peking dobio 193 preference. Kinezi su zbog svoje politike prema Ujgurima, Hong Kongu, Tibetu, Mongolima, Tajvanu i disidentima u Centralnoj imperiji izgubili 54 glasa, zaustavljajući se na podršci 139 država.
Takav rezultat je posledica inicijative Nemačke i Velike Britanije koje su sakupile potpise 39 članica UN-a koje su osudile kinesku represiju u Sinkjangu, gde je blizu dva miliona Ujgura (muslimani turkijskog porekla) prošlo ili se nalazi u tzv. logorima za prevaspitavanje. Drugo delimično iznenađenje je izostanak povratka Saudijske Arabije u UNHRC. Rijad je platio implikacije skandala Kašogi i diplomatsku aktivnost Irana i Turske koji su predano “radili” na porazu kandidature Saudijaca.
UNHRC je samo vrh ledenog brega. Čitava struktura UN-a se pretvorila u suštu suprotnost svojih ideatora, Franklina i Elenor Ruzvelt. Već odavno maksima bivšeg generalnog sekretara UN-a Daga Hamaršalda “UN nisu stvorene da nas odvedu u raj već da bi izbegli pakao”, ne stoji na nogama. Najveće multinacionalna planetarna organizacija se pretvorila u jednu antidemokratsku, korumpiranu, parazitsku, i izrazito skupu organizaciju u kojoj države sa nedemokratskim režimima vode glavnu reč. Staklena zgrada na Ist Riveru se pretvorila u planetarnu pozornicu za diktatore, autokrate, kleptokrate i njihove sermone.
Nepotizam na Ist Riveru je prisutan na svim nivoima, počev od generalnih sekretara UN, gotovo bez izuzetka, koji predano zbrinjavaju svoje porodice obezbeđujući im lagodne živote, bilo da se radi o supružnicima, deci, zetovima, snajama, ljubavnicima. Bivši američki senator Lari Presler je zapazio da u Ujedinjenim nacijama vlada kultura trećeg sveta: “Ako si na vlasti, bogatiš se pljačkajući sopstvenu zemlju”. I Kurt Valdhajm, nekadašnji austrijski predsednik i generalni sekretar UN, inače u mladosti oficir Vermahta na službi u bivšoj Jugoslaviji, definisao je organizaciju koju je vodio deset godina kao “luksuzni parking za prijatelje i štićenike koji više nemaju čemu da posluže”.
Međutim, koliko su u UN pažljvi prema rodbini i prijateljima toliko su osvetoljubivi prema onima koji iznose u javnost njihove malverzacije. Kada je Amerikanac Džejms Vaserstrom oficir UN za antikorupciju prijavio albanske funkcionere u Prištini i visoke zvaničnike UN na Kosovu da su upleteni u korupcionašku aferu od preko pola milijarde dolara, oduzet mu je pasoš, zabranjen ulaz u prostorije UN i uručen otkaz. Vaserstrom je dobio na kraju dugogodišnji spor sa UN, ali je njegova karijera kompromitovana i on pripada ogromnoj većini funkcionera UN, čak 98 odsto, koji su prijavili slučajeve korupcije, a zatim su dobili otkaze ili su degradirani u službi, umesto da budu nagrađeni i unapređeni.
U 75-ogodišnjoj istoriji Ujedinjene nacije su umesto usredsređivanja na par ključnih prioriteta, proširile svoje delovanje na gotovo sve sfere života. Bulimičnu orjentaciju UN-a su pojačavale države članice kako bi ostvarivale svoje interese preko svetske organizacije i njenih agencija. Visoki komesarijat za izbeglice, Unicef ili Unesko imaju svoju logiku i opravdanje, uprkos svim skandalima kroz koje su prošli. Međutim, pojedini komesarijati i saveti su potpuno prevaziđeni, poput Saveta za proces dekolonizacije ili Ekonomska komisija UN za Evropu sa sedištem u Ženevi.
UN danas ima 17 specijalizovanih agencija, 14 fondova, sekreterijat sa čak 17 departmana koji upošljavaju vojsku od 65 hiljada ljudi. Primera radi EU ima manje od 25 hiljada zaposlenih. Generalni sekratar UN raspolaže sa faraonskim budžetom od preko pet milijardi evra. Za tzv. mirovne operacije predviđen je dodatni budžet od devet milijardi evra, dok Međunarodni sud pravde u Hagu košta godišnje preko sto miliona dolara i zapošljava preko hiljadu osoba koje gotovo ne rade ništa imajući u vidu veoma mali broj slučajeva koji se vodi pred tim sudom.
Pre 25 godina, na Ist Riveru je bio red država sa ambicijama da postanu stalne članice Saveta bezbednosti ili da se izbore za reformu najvažnijeg tela UN-a koje bi im obezbedilo uslove za frekventnije članstvo. Danas to nikog više ne interesuje jer se Savet bezbednosti unakrsnom upotrebom veta od strane SAD, Rusije i Kine pretvorio u paralizovano telo. Moskva i Peking su u potpunosti usvojile, kao svoju, doktrinu Ruzveltovog državnog sekretara Kordela Hala:”Amerika ne bi ostala ni jedan jedini dan u UN ako ne bi imala pravo veta”.
Jedina velika sila koja pokazuje interes i pridaje značaj UN-u i njenim telima je Kina. Peking je u međuvremenu postao drugi finansijer UN-a, odmah iza SAD (finansira 12 osto budžeta UN, Vašington pokriva jednu petinu) i veoma agresivno lobira za sve važnije funkcije, od FAO (Organizacije za hranu i poljoprivredu) do Svetske zdravstvene organizacije, postavljajući ljude odane Džongnanhaju.
Frenetična aktivnost “mandarina” na Ist Riveru nije prošla nezapaženo. Vašington vidi Peking kao direktnog rivala i po refleksu kontrira svakoj incijativi koja dolazi sa druge strane Pacifika. U najnaprednijem delu EU je sazrela svest da ljudska prava i slobode kao i principi na kojima počiva Unija ne mogu da budu predmet trgovine u relacijama sa Kinom. Prva združena reakcije, posle dužeg vremena Vašingtona i Brisela se videla pre par nedelja u osujućivanju namere Pekinga da postavi svog čoveka na čelo agencije UN za intelektualnu svojinu.
Kina nije napravila svoj sistem u kontrapoziciji američkom jer želi da iskoristi postojeću multilateralnu konstrukciju UN-a, prilagođavajući ga svojim interesima i svetonazorima, da zagospodari celom svetom. U toj nameri nekadašnja Centralna imperija je postala prevodnica diktatorskih, autokratskih i kleptokratskih država s namerom da iznutra menja strukturu i odnos snaga u UN-u, garantujući svojim saveznicima investicije i zaštitu u Savetu bezbednosti.
Vašington i dalje ima dovoljno veliki potencijal da drži Peking na distanci, međutim u Beloj kući i Stejt departmentu će morati, u relativno kratkom vremenu, da se jasno odrede prema najvećoj planetarnoj organizaciji: gašenje ili reformisanje UN-ove mastodontske, skupe i neefikasne strukture, ili borba za uticaj svim raspoloživim sredstvima unutar UN-a. Najgora solucija je da ostave UN ovakav kakav jeste i da nastave sa Trampovom politikom povlačenja iz struktura na Ist Riveru i u Ženevi. U politici, a posebno geopolitici, ne postoje prazni prostori: uvek se nađe neko ko će da ih popuni. I u ovom slučaju je očigledno ko će popuniti američke praznine.
BONUS VIDEO
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare