Zbog zanemarivanja devetero dece, odnosno povrede dečijih prava, na jednom Opštinskom sudu u Hrvatskoj, bračni par provešće više od pet godina u zatvoru.

Deca jednog para u Hrvatskoj živela su u doslovno u štali dok su ih roditelji zanemarivali i zlostavljali pune četiri godine, sve dok se u slučaj nije umešao Centar za socijalni rad. Zbog ovih zločina, izrečene su zatvorske kazne 41-godišnjem muškarcu tri i po godine i njegovoj mlađoj partnerki dve i po godine, piše Jutarnji list.

Socijalne radnike su, naime, prvi put 2008. zasule prijave škole i lekara i to sve zbog zanemarivanja od strane roditelja. Tokom obilaska ove porodice, radnici su prvi put bračnom paru, sa tada petoro dece, odredili nadzor nad izvršavanjem roditeljskih dužnosti.

Život u štali

Program je obuhvatao praćenje kvaliteta svakodnevnog zbrinjavanja dece i kvalitet života, do zasnivanja radnog odnosa radi poboljšanja materijalnih prilika. Ipak, situacija je s vremenom bila sve gora uprkos roditeljskim obećanjima da rade na boljitku za svoju decu, pa su pre šest godina svu decu privremeno smestili u Caritas Zagrebačke nadbiskupije u nekoliko hraniteljskih porodica.

Socijalna radnica je utvrdila da su deca bila odgojno, obrazovno i zdravstveno zapuštena, bez higijenskih i socijalnih navika i veština. Jedno od dece, koja su bila vrlo mršava, bilo je i neuhranjeno. Bojali su se mraka, bili su međusobno agresivni i sa vrlo suženim vokabularom.

Najmlađe dijete danas ima sedam godina, najstarije 19, a pravosudnom odlukom suda 2017. supružnici su lišeni starateljstva. Bračni par se ne smatra krivim, a uzrok problema vide u osuđenikovim roditeljima koji su ih sa decom izbacili iz kuće.

„Nakon što je moj otac pijan u kući pištoljem vikao da će sve pobiti, pa je ispalio dva hica, od kojih je jedan ukućanin i ranjen, odvela ga je policija. Kad se vratio kući, mene, ženu i devetero dece izbacio je napolje, pa smo se uselili u štalu u dvorištu, koju sam donekle doveo u red i obnovio“ ispričao je na sudu početke užasa optuženi 41-godišnjak ne bi li umanjio svoju (ne)odgovornost.

Deca su zbog svega bila pod stresom i strahovala, a on je, navodno, sve vreme tražio novi dom za porodicu. Naglasio je pritom kako niko nije htio da primi. Odbacuje optužbe da je decu zanemarivao i tvrdi: “Volim ih najviše na svetu”.

„Nisam kriv što nisam bogat. Osećam da mi se zbog toga zapravo sudi. Ne postoji veća kazna od oduzimanja dece. Živeli smo u dve sobe. Bilo je tu nameštaja, dva kreveta na sprat, dvosed, kuhinja, frižider, sto. Ne znam kako socijalne radnice nisu to videle“ branio se dalje otac, tvrdeći da su deca redovno jela i išla kod lekara, pisala zadatke za stolom, spavala u krevetima.

Na pitanje je li dvoje dece možda ponavljalo razred, nije se mogao setiti, ali je naglasio da su imali udžbenike i da su bili obučeni kao manekeni.

„Ne znam zašto su mi deca oduzeta. Mi ih nismo kažnjavali“ zaključio je otac.

Rane od udarca

Istu priču na sudu je ispričala i majka, koja je u jednom trenutku zavapila: “Želim natrag svojih devet anđela”.

„Decu sam vodila kod lekara i na sistematske preglede. Nisu bili higijenski zapušteni i uvek su bili u čistoj odeći. Bili su uhranjeni i nije bio devastiran prostor u kojem smo živeli. Stvarno mi nije jasno zašto su nam deca oduzeta“ čudila se optužena.

Izveštaj Centra za socijalni rad pokazuje da su u jednom trenutku su u toj porodici uočeni i pomaci. Dve prostorije u štali pregradili su tkaninom i u njima su bili jedan bračni krevet, krevet na sprat, kuhinja, sto, stolice, frižider i štednjak. Ormare za odeću nisu imali, već su je držali bačenu na gomilu na podu. U kuhinji su imali slavinu, ali kade nije bilo. Ta donekle pozitivnija slika nije dugo potrajala.

U novom izveštaju, nakon još jedne u nizu prijava škole, socijalni radnici uočili su crne zidove gole od vlage, prozori su bili bez okvira, a na podu beton, vlaga i miris mokraće. Nije bilo nameštaja, već samo štednjak i jedan krevet bez peći za grejanje. Ispred ulaza u kuću bilo je fekalija.

Najmlađe dete spavalo je u dečijim kolicima. Sledeći izveštaj bio je dodatni šok. Hrpa smeća se samo povećala, a deca su bila još neurednija, pa su zadatke pisali na podu, gde su i spavali. Jedan mališan je na glavi imao puno rana od udaraca i tu je prestala da mu raste kosa. Kad je došao dan da im se oduzmu deca, pobegli su sa njima i skrivali se nedelju dana.

Devojčice su se bojale vode, jele su neopisivo malo, a bile su agresivne i autoagresivne. Jedna hraniteljka kod koje su stigle dve uplakane devojčice vrtićkog uzrasta ostala je u šoku, jer su one sred zime bile oskudno obučene.

„Bile su bez jakni, u tankim majicama. Jedna je imala cipelice, a druga je bila bosa u papučama. Nisu znale da se umiju, bojale su se vode. Jedna je još uvek nosila pelene. Devojčice jedu svu hranu, ali neopisivo male količine. Često stave zalogaj u usta i drže ga bez žvakanja pa prestanu jesti. Agresivne su i autoagresivne. Jedna od njih ne izgovara reči u skladu sa svojim uzrastom. Ne poznaje boje ni slova i teško pamti. Zubi su im puni karijesa. U pet meseci smo bili 26 puta kod zubara“ ispričala je hraniteljka dve devojčice.