Podeli
Foto:Tanjug/Massimo Paolone/LaPresse via AP

Ulice Bergama su prazne. U celoj Italiji, ljudi mogu napustiti svoje domove samo zbog hrane, lekova i posla. Fabrike i prodavnice i škole su zatvorene. Nema više ćaskanja po uglovima ili u kafićima.

Na žalost, ono što razbija mučnu tišinu su sirene, njih ništa ne može zaustaviti.

Dok se svaka zemlja sve više okreće problemima sa korona virusom unutar svojih granica, sirene u Bergamu se i dalje čuju. Poput onih iz Drugog svetskog rata, samo što su ove sirene hitne pomoći kojih će se mnogi, koji prežive ovaj rat, dugo sećati. One se sve glasnije čuju kako se približavaju nečijem domu da pomognu nečijim roditeljima, bakama, dekama, piše Njujork Tajms.

Unuci mašu sa terasa, a supružnici sede na uglovima sada praznih kreveta. Onda se sirene sve slabije čuju dok se kola hitne pomoći približavaju bolnicama prepunim pacijenata sa koronavirusom.

Foto: Hendrik Schmidt/dpa via AP

Kako je gospodin Traveli završio u bolnici

“U ovom trenutku, sve što čujete u Bergamu su sirene”, rekla je Mikela Traveli.

Njen otac, Klaudio Traveli (60), vozio je sedmog marta kamion za dostavu hrane širom severne Italije. Sledećeg dana dobio je temperaturu i simptome slične gripu. Njegova supruga je poslednjih dana imala groznicu, pa je pozvao porodičnog lekara, koji mu je rekao da uzme uobičajeni italijanski lek za groznicu i da se odmori.

Veći deo prethodnog meseca italijanski zvaničnici slali su različite poruke o virusu.

Naime, 19. februara, oko 40.000 ljudi iz Bergama, pokrajine sa oko milion ljudi u regionu Lombardije, otputovalo je na oko 30 kilometara od Milana, da bi gledalo fudbalsku utakmicu Lige šampiona između Atalante i španskog tima Valensije. Kasnije je gradonačelnik Bergama, ovaj meč nazvao “jakim podstakivačem zaraze.” Gospodin Traveli i njegova supruga tada nisu ozbiljno shvatili pretnju od virusa, rekla je njihova ćerka. Međutim Traveliju groznica nije prolazila i razboleo se.

Foto: Tanjug/ ASST Papa Giovanni XXIII via AP

Samo policija i sirene

U petak, 13. marta, osetio je nepodnošljiv pritisak na grudima. Temperatura mu je skočila i porodica je pozvala hitnu pomoć. Ekipa je stigla, a njen otac već tada imao je nizak nivo kiseonika u krvi, ali su mu iz bolnice preporučili da ostane kod kuće.

„Rekli su:„Videli smo i gore, a bolnice su kao rovovi rata“, rekla je gospođa Traveli.

Još jedan dan kod kuće doveo je u toku noći do kašlja i jače groznice. U nedelju se gospodin Traveli probudio i plakao, govoreći:„Bolestan sam. Ne mogu više “, rekla je njegova ćerka. Uzeo je više sredstva za skidanje temperature, ali ona je samo rasla i koža mu je požutela.

Pročitajte još:

Ovog puta, dok je stigla hitna pomoć, njegove ćerke, obe sa rukavicama i maskom, spakovale su kesu sa dva para pidžama, flašom vode, mobilnim telefonom i punjačem. Nivo kiseonika mu je opao.

Radnici Crvenog krsta obigravali su oko njega, na krevetu, gde je ležao ispod slike Device Marije. Doveli su ga u hitnu pomoć. Njegove unuke (3 i 6), mahnule su sa terase. Podigao je pogled, na balkone preplavljene italijanskim zastavama. Tada je hitna pomoć otišla i nije se moglo ništa više čuti.

“Samo policija i sirene”, rekla je njegova ćerka.

Foto: BACKGRID / Backgrid USA / Profimedia

Pacijenti se ne odvajaju od rezervoara kiseonika

Ekipa hitne pomoći koja je Travelija odvela krenula je rano tog jutra.

U 7 i 30 sati, ekipa trojice volontera Crvenog krsta sastala se da se uveri da li su kola hitne pomoći očišćena i snabdevena kiseonikom. Poput maski i rukavica, i aparata za kiseonik bilo je sve manje. Koristili su sprejeve za dezinfekciju i sve su očistili.

“Ne možemo mi biti oni koji šire zarazu”, rekla je Nadia Valati (41), volonterka Crvenog krsta, čiji je svakodnevni posao u gradskoj poreskoj službi.

Ne razlikujući se jedan od drugog u belim medicinskim mantilima i u crvenim uniformama, članovi ekipe su 15. marta ušli u dom gospodina Travelija sa rezervoarima kiseonika.

„Uvek sa kiseonikom“, naglasila je Valati.

Jedna od najvećih opasnosti za pacijente sa koronavirusom je hipoksemija ili nizak nivo kiseonika u krvi. Uobičajena očitavanja su između 95 i 100, a lekari se brinu kada broj padne ispod 90. Valati je rekla da je imala pacijente sa koronavirusom, sa kisonikom nižim od 50. Njihove usne su plave boje, vrhovi prstiju im postanu ljubičasti. Dah im je brz i plitak i koriste stomačne mišiće da bi uvukli vazduh. Pluća su im slaba.

U mnogim stanovima koje posećuju volonteri, pacijenti stežu male rezervoare za kiseonik, koje dobijaju na recept. Leže u krevetu sa njima, jedu sa njima za kuhinjskim stolom. Gledaju noćne izveštaje o italijanskim mrtvima i zaraženi sa rezervoarima na svojim kaučima.

Foto:EPA-EFE/Andrea Fasani

Deca nemaju više suza, potrošili su ih

Gospođa Valati je 15. marta stavila ruku, umotanu u dva sloja plavih rukavica, na grudi Terezine Korie (88), dok su joj merili nivo kiseonika. Sledećeg dana, Antonio Amato, stranac koji je imao 40 godina, sedeo je u svojoj fotelji, držeći rezervoar za kiseonik, dok su mu deca, koje nije mogao da drži zbog straha od zaraze, mahala iz druge cele sobe.

U subotu se gospođa Valati našla u spavaćoj sobi 90-godišnjeg muškarca. Pitala je njegove dve unuke da li je imao kontakta sa nekim ko ima koronavirus. Da, rekli su, njegov sin, njihov otac, koji je umro u sredu. Njihova baka, rekli su joj, odvedena je u petak i bila je u kritičnom stanju.

Oni nisu plakali, rekla je, jer „nisu im ostale suze.“

Na drugom nedavnom obilasku u jednom mestu u podnožju Alpa, rekla je Valati, pokupili su ženu od oko 80 godina. Njen muž je tražio je da je poljubi za zbogom, ali Valati mu je rekla da ne može, jer je rizik od zaraze bio prevelik. Dok je muškarac gledao kako ekipa hitne odvodi ženu, Valati je gledala za njim, kako ulazi u drugu sobu i zatvara vrata za sobome.

Zvaničnici Bergama prvi su otkrili koronavirus u bolnici “Pesenti Fenaroli di Alzano Lombardo”.

Do tada, kažu zvaničnici, ona je već neko vreme bila prisutna, maskirana kao obična pneumonija, koja je zarazila mnogo ljudi, među njima i lekare i medicinske sestre. Ljudi su je nosili iz bolnice, u grad, iz grada u provinciju. Mladi su to preneli roditeljima i bakama i dekama.

Foto: EPA-EFE/EDOARDO SISMONDI

Mi smo u ratu i prikupljamo žrtve

Gradonačelnik je govorio o tome kako su infekcije opustošile njegov grad i zamalo slomile jedan od najbogatijih i najsavremenijih evropskih zdravstvenih sistema. Lekari procenjuju da 70.000 ljudi u provinciji ima virus. Bergamo je morao poslati 400 tela u druge provincije i regione i zemlje, jer tamo nema mesta za njih.

Hitna pomoć i njihovo osoblje se zaraze, ali možda ne pokazuju simptome i dalje šire virus. Kao rezultat toga, lekari su apelovali na kućnu negu i mobilne klinike i da ljudi izbegavaju dolazak u bolnicu, osim ako nije apsolutno neophodno.

Valati, međutim, kaže da nemaju izbora sa najtežim slučajevima.

Dr Ivano Riva, anesteziolog, rekao je da bolnica i dalje prima do 60 novih koronavirusnih bolesnika dnevno. Ona kaže i da 26 od 101 člana njegove medicinske bolnice ne radi zbog virusa.

„To je situacija koju niko nikad nije video, ni u jednom drugom delu sveta“, zaključuje on.

Gospodin Traveli, sa početka ove priče, završio je u bolnici “Humanitas Gavacani”, gde je pozitivno testiran na virus. Još je živ.

Toliko ljudi umire tako brzo, bolnice, mrtvačnice i pogrebni radnici ne mogu da postignu, ni da izdrže.

“Mi mrtve preuzimamo od jutra do večeri, jedno za drugim, stalno”, rekla je Vanda Pikioli, koja vodi jednu od poslednjih pogrebnih kuća koja je ostala otvorena. Ostale su zatvorene zbog bolesnih direktora ili radnika.

„Obično odajemo počast mrtvima. Sada je to rat, a mi prikupljamo žrtve.”