Od predsedničkih izbora u Americi prošlo je već više od dve nedelje, a Trampova odlučnost da ne prizna rezultate izbora i oteža predaju vlasti ne deluje da opada. Iako se među republikanskim funkcionerima i ljudima u oba doma Kongresa i političkim komentatorima vidi određeni vid popuštanja, stranka spolja ideluje relativno monolitno.
Najveći deo republikanaca je trenutno uz predsednika, barem kroz generičke poruke „potrebno je detaljno proveriti sve glasove“.
Pročitajte još:
Međutim, postavlja se pitanja do kada će trajati ovaj stav Trampovih partijskih kolega i da li od momenta primopredaje vlasti on može očekivati „nož u leđa“? Republikanska partija se od 1960ih pokazala kao stranka koja igra na duge staze i usmerena je na dugoročno održavanje svojih pozicija i svoje vizije društva. Iz tog razloga glavna dilema ostaje, šta će stranka raditi nakon što Tramp u januaru napusti Belu kuću?
Ovaj scenario deluje malo verovatan, ali ne potpuno nemoguć. Istina je da većina establišment republikanaca ne voli Trampa još od kada je osvojio nominaciju 2016. Neki ga smatraju čistim oportunistom koji koristi njihovu stranku za lične potrebe, neki ga smatraju lažnim konzervativcem, za neke je suviše neartikulisan, a za neke je preveliki populista. Kao predsednik, njegova trgovinska i spoljna politika kosila se sa establišmentom republikancima i njihovom vizijom sveta.
Na drugoj strani, republikanski establišment svakako je bio zadovoljan kada je Tramp na izborima doneo preko 70 miliona glasova, veliku poresku seču najbogatijima i korporacijama, povećanje vojnog budžeta i postavljao konzervativne sudije. Iako nije bio klasičan republikanski lider poput Buša, Romnija ili Mekejna, doprineo je ispunjavanju agende ove partije. Protivljenje Trampu takođe se pokazalo kao opasno. Za pet godina koliko je ponovo aktivan u politici, stvorio je ogromnu bazu tvrdih podržavalaca sa crvenim MAGA kačketima, koji su bili spremni i da zapucaju zbog njega. Sa visokim rejtingom i praćenjem u republikanskoj bazi, Tramp ima još političkog kapitala čak i kao gubitnik izbora. Govori se i o osnivanju takozvane „Tramp televizije“, koja bi bila pandan drugim konzervativnim etabliranim televizijama poput Foksa. Spominje se i nova kandidatura 2024. Iako je izvesnije da će već u januaru republikanci pustiti Donalda Trampa niz vodu, kada više ne bude imao formalnu političku moć, scenario igranja na Trampa još koju godinu ne bi trebalo u potpunosti isključiti.
Osim svog ekscentričnog nastupa, Donald Tramp je i u američku politiku doneo pojave koje predstavljaju potpunu novost u mejnstrimu. Tvrdi populistički stav, agresivna retorika protiv manjina, negiranje činjenica i oštra kultrološki polarizujuća retorika, nisu nešto što će lako nestati iz javnog diskursa. Prosečnim republikancima ovo može delovati kao previše agresivno ili napadno, ali se pokazalo da ih to nije demotivisalo da glasaju i uvek stanu iza Trampa.
Osim što nije pokolebalo najveći deo republikanaca, ovaj pristup je partiji čak privukao neke nove grupe birača poput belih radnika u proizvodnji, latinosa koji mrze socijalizam i tvrdo konzervativnih muškaraca afroamerikanca. Trampizam je podelio Ameriku, ali je i probudio i radikalizovao njen konzervativni deo. Jedan od mogućih i realnijih scenarija je da se republikanci odluče da zadrže trampovski pristup, ali bez samog Trampa koji predstavlja teret. Uz možda malo umereniji i izbalansiraniji pristup, neki od drugih kandidata sa desnog krila ove partije može bolje ispunjavati agendu partije, a manje igrati solo igru. Republikanski establišment bi to prihvatio kao privremeni ustupak glasačima, a dugoročna agenda bi nastavila da se sprovodi uz manje ometanja.
Ne bi trebalo isključiti da određena imena unutar ove partije o kojima se govori, pokušaju da probaju svoju interpretaciju trampizma. To može probati senator Tom Koton iz Arkanzasa, koji koristi populistički ton i nastup, ali se od Trampa razlikuje po zalaganju za vojne intervencije. U opticaju može biti i tvrdi hrišćanski konzervativac Ted Kruz ili među konzervativcima popularni voditelj sa Foks Njuza, Taker Karlson.
Jedan od mogućih scenarija za republikance je i da potpuno odustanu od Donalda Trampa i svega što ima sličnosti sa njim. Republikanski establišment bi u tom slučaju nastavio svoj stari projekat rebrendiranja stranke da bude privlačna i za konzervativne latinose, a po važnim pitanjima bi se vratila na pozicije iz doba Buša. Umereni konzervativizam po društvenim pitanjima, probiznis ekonomska politika i agresivnija spoljna politika je nešto što je najbliže prosečnom republikanskom biraču i funkcioneru. U ovom scenariju bi se u prvim godinama borili da obuzdaju Trampove napade i sabotaže, ali bi kroz par godina izvesno mogli da kroz dobar inženjering kandidata po kongresnim jedinicama ponovo dobiju staru stranku. Predsednički kandidat ovakve nove-stare Republikanske partije poput Niki Hejli ili senatora Marka Rubija bi adaptirali poptuno umereni i nijansirani nastup i politike. On može proširiti glasačku bazu, a smiriti agresiju unutar društva.
Ono što ovom scenariju kvari izvesnost je što su političke pozicije iz doba Džordža Buša, danas mnogo manje popularne nego tada. Društvo je liberalnije, izmoreno od globalnog američkog vojnog angažmana i želi više državne intervencije po pitanjima poput zdravstva ili obrazovanja. Iako bi ovaj scenario bio najlakši za samu stranku i funkcionere, ne bi bio toliko popularan kod glasača.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar