Aktuelni predsednik Crne Gore i lider DPS Milo Đukanović nekada se izjašnjavao kao Srbin, poštovao Srpsku pravoslavnu crkvu i nije mu padalo na pamet da državu odvaja od Srbije.
Đukanović je za vreme tridesetogodišnje, gotovo neprekidne vlasti u Crnoj Gori, prošao dugačak put od velikog i zakletog prijatelja Srbije do osobe koja negira sve sprsko u korenu crnogorskog identiteta.
Tokom svih godina vlasti on je pokazao koliko je neuništiv i kako mu uspeva da uprkos mnogim skandalima opstaje i dalje u vrhu. U jednom trenutku svoje vladavine, sa njim se desilo nešto što će ga otrgnuti iz naručja Srbije, koja je od tada počela da mu stvara velike glavobolje.
On će se pred novim ispitom naći već 30. avgusta, kada su u Crnoj Gori zakazani lokalni i parlamentarni izbori. Đukanović je ove izbore raspisao usred epidemije koronavirusa i turističke sezone koja će sasvim sigurno biti najslabija do sada, a u želji za novim mandatom nisu mu zasmetala ni politička zbivanja oko višemesečnih protesta vernika u litijama, zabrana prelaska granice za građane Srbije i nemiri u Budvi koje izazivaju funkcioneri njegove stranke.
Najpre, podsetimo se nekih Đukanovićevih izjava tokom prve i druge decenije upravljanja Crnom Gorom, kada ništa nije slutilo na to da će ovakav „srpski sin“ postati najljući neprijatelj Srba i Srbije.
Iznenadni politički zaokret u pravcu crnogorske nezavisnosti Đukanoviću se dogodio u prvim godinama ovog veka, u momentu kada mu je bilo jasno da je veza njegovog političkog protivnika u republici Momira Bulatovića i tadašnjeg predsednika SR Jugoslavije Slobodana Miloševića toliko jaka i neraskidiva da je on ničim ne može narušiti.
Jedini njegov izbor je bio da uđe u projekat crnogorske nezavisnosti i da se okrene biračkom telu koje je zdušno podržavalo taj projekat, kako bi ono što je izgubio u sukobu sa Bulatovićem dobio na drugoj strani. Uspeo je u tome da 2006. Crnu Goru odvoji od zajednice posle referenduma na kome je za samostalnost glasalo 55,5 odsto izašlih birača.
Odmah iza prvih država koje su priznale samostalnost Kosova, Crna Gora se već u oktobru 2008. odlučila na taj korak.
Pročitajte još:
Kako je tadašnji premijer Milo Đukanović saopštio, Crna Gora je takvu odluku donela samo dan nakon što je Generalna skupština UN izglasala predlog Srbije da se jednostrano proglašena nezavisnost Kosova stavlja u nadležnost Međunarodnog suda pravde u Hagu.
Od takve odluke Đukanovića nisu uspeli da odvrate ni predstavnici crnogorske parlamentarne opozicije sa kojima je on imao jednoiposatni razgovor u pauzi sednice vlade i koji su mu preneli da oni takvu odluku nikada neće priznati.
I pored pritisaka koji su usledili godinama posle ovog priznanja, crnogorski vladar koji se nekada kleo u jedinstvenu državu sa svim pokrajinama, još uvek nije preinačio ovu svoju odluku koja je doprinela lošim odnosima sa Srbijom. Kosovo je, kako ume da kaže Đukanović, ekonomski partner sa kojim u kontinuitetu Crna Gora ima suficit u spoljnotrgovinskoj razmeni.
Vlada Mila Đukanovića je još 2009. godine usvojila pravopis i rečnik crnogorskog jezika, a već sledeće godine se u škole umesto srpskog, uvodi kao zvaničan jezik – crnogroski, takozvani maternji. Ovim jezikom su u crnogorsko pismo uvedena dva nova slova „ с́” i „з́” na ćirilici, odnosno „ś” i „ź” u latiničnoj formi, tako da crnogorski jezik ima ukupno 32 slova.
Inicijativa Vlade Mila Đukanovića da se uvede crnogorski jezik umesto srpskog jezika, kao zvaničnog u Crnoj Gori, 2010. naišla je na protivljenje pre svega velikog dela naroda, a onda i prosrpski nastrojenih opozicionih stranaka u Crnoj Gori. One su tvrdila da usvajanje zvanične crnogorske gramatike diskriminiše brojni srpski narod koji se izjašnjavao da im je maternji jezik srpski.
Savet crnogorske vlade za opšte obrazovanje preimenovao je i zvanično 2010. naziv školskog predmeta maternji jezik u crnogorski jezik.
Ova takozvana crkva osnovana je 1993. u stanici policije na Cetinju, kao marginalna organizacija. Kretanjem Mila Đukanovića u nezavisnost posle 2000. dobija veću medijsku pažnju, i te godine je tek registrovana. Od tada komentari u režimskim medijima, na svim verskim praznicima prikazuju obe crkve, ali favorizuju CPC, a negativno prikazuju Srpsku pravolsvnu crkvu – SPC. Međutim, kako CPC nije zvanična crkva, niti ima veze sa verom, uprkos propagandi i finansijskoj pomoći vlasti, nije uspela da se ukoreni u narodu.
Inače, Milo je na jesen 2019. najavio osnivanje svoje crkve. On je inicirao je formiranje pravoslavne crkve Crne Gore bez nacionalnog predznaka, što bi, kako je jednom izjavio, okončalo podeljenost pravoslavnih vernika u Crnoj Gori.
Od referenduma 2006. godine na snazi je restriktivni Zakon o crnogorskom državljanstvu koji, za razliku od mnogih zemalja u okruženju, ali i Evropi, zabranjuje posedovanje dva pasoša, naročito srpskog i crnogorskog. Upravo ovo je razlog zbog koga je jedan broj Srba iz Crne Gore primoran da bira između dva državljanstva jer, iako ima pravo na srpsko, na crnogorskom sudu će možda morati da se izjasni da li će ga zadržati, čime više neće imati crnogorsko, ili će ga se odreći.
#related-news_0
U pitanju su naravno dvostruki aršini, jer je za razliku od Srba, Hrvatima zakonom dozvoljeno da imaju dvojno, tačnije crnogorsko i hrvatsko državljanstvo.
Glavobolja koju Đukanović već mesecima ima zbog protivustavno donetog Zakona o slobodi veroispovesti jesu litije u kojima širom Crne Gore protestuju vernici kako bi očuvali svetinje SPC. Iz njegovih ranijih nastupa, pa čak i pisma upućenom patrijarhu Pavlu, iščitava se stav da je crnogorska Mitropolija u okviru SPC bila važan stub crnogorske državnosti, ali je ta ideja njemu sada strana i nepoznata.
Nakon tri meseca pauze zbog pandemije koronavirusa, u nedelju su nastavljene verske šetnje kroz Crnu Goru, što Đukanović iskusno prevodi na politički teren.
U tom smislu, kao odmazda za mirne proteste vernika koji ne dozvoljavaju podržavljenje crkava i manastira, crnogorski vladar još uvek ne dozvoljava prelaz državljanima Srbije preko granice.
Iako je većina zemalja uz negativan PCR test ili određena dokumenta, dozvolila građanima Srbije da pređu granicu, Crna Gora još uvek brani ulazak u zemlju, uz brojne izgovore. Tačnije, svi iz Srbije mogu da pređu granicu, ali uz obavezan karantin od 14 dana u nekoj od ustanova u različitim gradovima Crne Gore.
Naime, Nacionalno koordinaciono telo (NKT) za zarazne bolesti u Crnoj Gori, svakog petka donosi odluku o merama na granicama, koje se menjaju u odnosu na države regiona, ali i celog sveta. Za građane Srbije je sve vreme tokom pandemije obavezan karantin, koji je u početku bio 28 dana, a potom 14 dana. Ova odluka posebno pogađa crnogorske državljane koji žive ili studiraju u Srbiji, a koji su većinom prosrpski orjentisani i sada ne mogu da se vrate kući.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare