Sredinom novembra 2019. provela sam četiri dana u Bejrutu, gde sam radoznalo odlazila na demonstracije i pričala sa učesnicima/ama. Takozvana libanska Oktobarska revolucija, odnosno serija građanskih protesta, počela je krajem oktobra 2019. i intenzivno trajala do Nove godine. Protesti su se potom obnovili nakon što je počela kriza sa koronom, i oni traju i danas. Razlozi za nezadovoljstvo libanskim vlastima, ali i sveukupnim sistemom koji je duboko korumpiran i koji ne zanima dobrobit sopstvenih građana, su vrlo slični onima sa kojima se susrećemo mi u Srbiji. Ni oni (još uvek) nemaju smislenu opoziciju niti konkretne političke ambicije za vođenje države, jer su im do sada „svi bili isti“. Jednostavno žele da prestanu da ih maltretiraju i iskorišćavaju oni koji su na vlasti, ma ko to bio. Potrebna im je suštinska promena sistema vrednosti u državi u kojoj žive.

Autorka: Sonja Avlijaš (doktor političke ekonomije i Marija Sklodovska-Kiri istraživač na Ekonomskom fakultetu Univerziteta u Beogradu)

Libanski protesti su u početku bili prilično nasilnog karaktera, uz blokade puteva, paljenje guma, i sve što ide uz tu vrstu kolektivnih rituala izražavanja besa i „pokazivanja zuba“. Međutim, ubrzo se iskristalisao značajan broj građana/ki koji su hteli da doprinesu borbi protiv očajnog stanja u zemlji, ali koji su bili protiv nasilja, i koji nisu hteli da uništavaju sopstveni grad i zemlju. Ove ljude, naravno, teško možete videti u međunarodnim medijima koji ipak više vole da prenose holivudski tip akcije kada su u pitanju „pobune protiv režima“.

Spontana koordinacija građana/ki je krenula preko Whatsapp grupe. Njihova namera je bila da se promeni dinamika i imidž protesta, tako što bi se on upotpunio konstruktivnim akcijama. Počeli su da čiste Bejrut nakon svakog protesta i da dele ljudima biorazgradive kese za sakupljanje đubreta, kao i da ih kače po drveću, da ljudi mogu spontano da ih uzimaju i pridružuju se inicijativi čišćenja grada. Pored toga su organizovali sakupljanje odeće i hrane za građane kojima je bila potrebna pomoć, i delili ih tokom protesta. To im je pomoglo da povežu demonstrante iz različitih klasnih i socijalnih krugova, te da se svi okupe oko zajedničke ideje građenja boljeg mesta za život. Čak su uspeli da uključe i jednog dečka koji je u početku palio gume i pravio barikade, i on je počeo da koristi svoj Moped da raznosi pomoć po gradu. Na to su bili veoma ponosni kada smo se ponovo čuli u decembru.

Grupa, koja se zove Muwatin Lebnene (Državljanin Libana) je narasla na preko 1000 članova za par dana te su morali da prenesu koordinaciju na Instagram. Za prvih 12 dana postojanja su sakupili 10 tona reciklažnog materijala – toliko da su preplavili kapacitete svih fabrika za reciklažu u Libanu.

Oni nemaju lidere, niko ne preuzima lične zasluge za ono što rade, a izjave za medije daju kao anonimni građani. Rekli su mi i da su se državne službe bezbednosti vrzmale oko njih nekoliko nedelja, ali su ubrzo shvatili da se tu ne dešava „ništa interesantno“. A zapravo, ono što se dešava je više nego interesantno. Meni je sve to delovalo kao jedan kolektivni ritual uzajamne podrške u svrhu isceljenja građana/ki od nasilja i besmisla kojem su izloženi decenijama.

Pokret Muwatin Lebnene i dalje raste, a sigurno postoje i drugi slični pokreti širom Libana. Na njihovom vebsajtu možete potražiti različite vrste pomoći, uključujući pro bono usluge vezane za pravosuđe, seksualno zdravlje, tehnologiju, prevoz i ostale društvene inicijative, kao npr. nasilje u porodici. Vebsajt takođe pruža logističku podršku vezanu za same proteste i njihovu organizaciju i koordinaciju.

Neki učesnici/e su mi pričali i da su shvatili da protesti ne mogu dugo da traju u ekonomskoj krizi gde im svi prihodi za preživljavanje zavise od istih tih ljudi protiv kojih se bore. To ih je navelo da razmišljaju o važnosti kolektivnog i održivog uzgoja hrane u urbanim sredinama. Počeli su da istražuju modele permakulture koje su Kubanci proteklih 10 godina implementirali širom Havane, a koji se sada sve više popularizuju i u nekim bogatijim sredinama, kao što je Pariz koji danas ima preko 100 hektara održivih bašta za uzgoj hrane na krovovima zgrada.

Mene je energija Bejruta u novembru veoma inspirisala. Čekala sam zgodnu priliku da podelim ove utiske sa svojim sugrađanima/kama. Čini mi se da je sada pravi trenutak. Počelo je!

***

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram