Nešto je čudno u ovoj pandemiji koronavirusa. Čak i nakon meseci opsežnih istraživanja globalne naučne zajednice, mnoga su pitanja i dalje otvorena.
Zašto je, na primer, na severu Italije umrlo tako mnogo ljudi, ali ne i u ostatku zemlje? Samo tri međusobno bliska regiona na severu Italije imaju 25.000 od gotovo 36.000 smrtnih slučajeva u zemlji; samo jedan region, Lombardija, ima oko 17.000 smrtnih slučajeva. Gotovo svi smrtni slučajevi dogodili su se u prvih nekoliko meseci od izbijanja zaraze.
Pročitajte još
Šta se dogodilo u Gujakvilu u Ekvadoru, u aprilu, kad je toliko ljudi umrlo tako brzo da su tela bila ostavljana na pločnicima po ulicama? Zašto je u proleće 2020. u tako malo gradova zabeležen značajan procenat svih svetskih smrtnih slučajeva, dok su mnogi drugi gradovi sa sličnom gustinom stanovništva, vremenskim prilikama, starosnom strukturom i učestalošću putovanja, pošteđeni?
Šta zaista možemo da naučimo od Švedske, koju neki nazivaju velikim uspehom zbog malog broja slučajeva zaraze dok ostatak Evrope doživljava drugi talas, a drugi velikim neuspehom jer nisu imali karantin pa su u prvim danima epidemije pretrpeli velik broj smrtnih slučajeva? Zašto se nisu ostvarila katastrofalna predviđanja u Japanu? Zbunjujući primeri se nastavljaju, piše Jutarnji list.
Tokom proteklih devet meseci mogla su se čuti mnoga objašnjenja za ove vrlo različite putanje epidemije – vreme, starija populacija, vitamin D, prethodni imunitet, imunitet krda – ali nijedno od njih ne objašnjava vremenski okvir ili razmere ovih drastičnih varijacija. Ali postoje potencijalni, zanemareni načini razumevanja ove pandemije koji bi mogli da daju odgovore na ova pitanja, završe mnoge užarene svađe i, što je najvažnije, pomognu nam da stavimo širenje covida-19 pod kontrolu.
Do sada su mnogi ljudi čuli za R0 – osnovni reproduktivni broj patogena, prosečnu meru njegove zaraznosti. Ali ako niste čitali naučne časopise, manja je verovatnoća da ćete naići na K – meru njegove raspršenosti. Definicija broja K je način da se postavi pitanje da li se virus širi ravnomerno ili u velikim naletima, pri čemu jedna osoba odjednom zarazi mnogo njih. Nakon devet meseci prikupljanja epidemioloških podataka, znamo da je ovo preterano raspršeni patogen, što znači da ima tendenciju širenja u klasterima ili žarištima, ali to znanje još nije u potpunosti ušlo u naš način razmišljanja o pandemiji – ili u našu preventivnu praksu.
Sada već slavni broj R0 je prosečna mera zaraznosti patogena ili srednjeg broja na zarazu sumnjivih ljudi za koje se očekuje da će se zaraziti nakon što su bili izloženi osobi s tom bolešću. Ako jedna bolesna osoba u proseku zarazi još tri osobe, R0 je tri. Ovaj parametar se naveliko reklamirao kao ključni faktor u razumevanju delovanja pandemije. Mediji su za to izradili više objašnjenja i vizualizacija. Filmovi koji su hvaljeni zbog naučne preciznosti o pandemiji hvale se upravo zbog toga što im likovi objašnjavaju „sve najvažnije“ brojeve R0. Razni nadzorni sistemi prate njegov razvoj u stvarnom vremenu, koji se često naziva R ili Rt, kao odgovor na naše intervencije. (Ako ljudi nose maske i izoluju se ili imunitet raste, bolest se više ne može širiti na isti način, otuda i razlika između brojeva R0 i R.)
Nažalost, proseci nisu uvek korisni za razumevanje raspodele neke pojave, pogotovo ako njeno ponašanje varira. Ako Amazonov izvršni direktor Džef Bezos uđe u bar u kome je sto redovnih mušterija, prosečno bogatstvo u tom baru odjednom premašuje milijardu dolara. Ako neka obična osoba uđe u taj bar, neće se mnogo toga promeniti. Jasno je da prosek nije toliko koristan broj da bi se razumela raspodela bogatstva u tom baru ili kako to uopšte promeniti. Ponekad srednja vrednost nije prava poruka. U međuvremenu, ako je u baru osoba zaražena covidom-19 i ako je prostorija slabo provetrena i glasna, što uzrokuje da ljudi glasno razgovaraju iz neposredne blizine, potencijalno bi mogli biti zaraženi gotovo svi u sobi – obrazac koji je primećen mnogo puta otkako je pandemija započela, a što takođe nije obuhvaćeno brojem R. Tu sada na scenu stupa disperzija.
Postoje incidenti vezani uz covid-19 u kojima je jedna osoba verovatno zarazila 80 posto ili više ljudi u sobi u samo nekoliko sati. Ali, u drugim slučajevima, covid-19 može biti iznenađujuće manje zarazan. Prekomerna disperzija i širenje ovog virusa potvrđeno je u istraživanjima širom sveta.
Sve veći broj studija procenjuje da većina zaraženih ljudi možda neće zaraziti nijednu drugu osobu. Nedavna studija je otkrila da je u Hongkongu, koji je provodio opsežna testiranja i traženja kontakata, oko 19 posto slučajeva bilo odgovorno za 80 posto slučajeva transmisije, dok 69 posto zaraženih nije zarazilo nijednu drugu osobu. Ovakva saznanja nisu retkost: Višestruka istraživanja od početka pandemije sugerišu da bi samo 10 do 20 posto zaraženih moglo biti odgovorno za čak 80 do 90 posto prenosa, a da mnogi drugi ljudi virus jedva prenose.
Ova vrlo iskrivljena, neuravnotežena distribucija znači da rani niz nesrećnih događaja s nekoliko super-širiteljskih događaja ili žarišta može doneti dramatično različite ishode čak i u zemljama koje su inače po svemu drugome slične. Naučnici su analizirali poznate slučajeve rane pojave virusa, u kojima zaražena osoba dolazi u zemlju, i otkrili da na nekim mestima takvi uvezeni slučajevi nisu doveli do smrtnih slučajeva ili poznatih infekcija, dok su na drugima izazvali značajan porast broja zaraženih.
Koristeći genomsku analizu, istraživači na Novom Zelandu analizirali su više od pola potvrđenih slučajeva u zemlji i otkrili neverovatnih 277 ulaza virusa u zemlju u prvim mesecima, ali i to da je samo 19 posto tih uvezenih slučajeva dovelo do više od jednog dodatnog zaraženog.
Nedavna analiza pokazuje da se to možda događa u zajedničkim životnim prostorima, kao što su starački domovi, te da će možda biti potreban višestruk unos virusa pre izbijanja epidemije. U međuvremenu, u Daeguu u Južnoj Koreji, samo je jedna žena, nazvana Pacijentkinja 31, generisala više od 5.000 poznatih slučajeva u žarištu poteklom od samo jednog crkvenog događanja.
Ne iznenađuje da je SARS-CoV, prethodna inkarnacija SARS-CoV-2 koja je uzrokovala izbijanje SARS-a 2003. godine, takođe preterano disperzirana na ovaj način: većina zaraženih ljudi zarazu nije prenela dalje, ali nekoliko super-širiteljskih događaja izazvalo je većinu slučajeva zaraze. MERS, još jedan rođak novog koronavirusa, takođe se čini preterano raspršenim, ali srećom, još uvek se ne prenosi baš dobro među ljudima.
Ovakvo ponašanje virusa, koji je ponekad super zarazan, a ponekad prilično „neinfektivan“, upravo je ono što broj K beleži i ono što se ne može otkriti ako se fokusiramo isključivo na broj R. Semjuel Skarpino, docent epidemiologije i složenih sastava na Univerzitetu Nortistern kaže za Atlantik da je ovo veliki izazov, posebno za zdravstvene vlasti u zapadnim društvima, gde je sva pažnja bila usmerena na grip – i to ne bez razloga, jer je pandemijski grip istinska pretnja. Međutim, grip nema isti nivo tog ponašanja po žarištima.
O obrascima bolesti možemo razmišljati kao o pretežno determinističkim ili stohastičkim: u prvom je raspored epidemije linearniji i predvidljiviji; u potonjem slučajnost igra puno veću ulogu i predviđanja je teško, ako ne i nemoguće izvesti. U determinističkim putanjama očekujemo da će nam ono što se dogodilo juče dati dobar osećaj o tome što možemo očekivati sutra.
Stohastičke pojave, međutim, ne deluju tako – isti unosi ne daju uvek iste rezultate i stvari se mogu brzo prevrnuti iz jednog stanja u drugo. Kao što Skarpino kaže: Bolesti poput gripa gotovo su uvek determinističke i R0 (iako manjkav) daje pravu sliku (zarazu je gotovo nemoguće zaustaviti dok ne postoji vakcina). No to nije nužno slučaj s bolestima koje uključuju i super-prenositelje.
Priroda i društvo prepuni su neuravnoteženih pojava poput ove, za koje se kaže da deluju prema Pareto principu, nazvanom po sociologu Vilfredu Paretu. Paretov uvid ponekad se naziva principom 80/20 – 80 posto ishoda koji nas zanima, uzrokuje 20 posto ulaznih podataka – iako brojevi ne moraju biti toliko strogi.
Paretov princip znači da je mali broj događaja ili ljudi odgovoran za većinu posledica. To neće iznenaditi nikoga ko je, na primer, radio u uslužnim delatnostima, gde mala skupina problematičnih kupaca može stvoriti gotovo sav dodatni posao. U slučajevima poput takvih, uklanjanje samo takvih kupaca iz objekta ili davanje pozamašnog popusta tim problematičnima, može rešiti problem. Ali ako su prigovori ravnomerno raspoređeni, biće potrebne različite strategije. Slično tome, fokusiranje samo na R ili korištenje priručnika za pandemiju gripa, neće nužno dobro funkcionirati za preterano raspršenu pandemiju.
Hitoši Ošitani, član Nacionalne radne grupe za žarišta covida-19 pri japanskom Ministarstvu zdravlja, rada i socijalne zaštite i profesor na Univerzitetu Tohoku, rekao je da se Japan fokusirao na uticaj prekomerne disperzije od samog početka i uporedio je pristup svoje zemlje s gledanjem u šumu i pokušavanjem pronalaska žarišta, a ne drveća.
U međuvremenu, kaže on, zapadni svet je to drveće posve omelo pa se među njima i izgubio. Da bi se učinkovito borili protiv super-šireće bolesti, donosioci odluka moraju da otkriju zašto se super-širenje događa i moraju razumeti kako to utiče na sve, uključujući i naše metode traženja kontakata i režime testiranja.
Može postojati mnogo različitih razloga zbog kojih se patogen tako snažno širi. Žuta groznica širi se uglavnom putem komarca Aedes aegypti, ali dok nije otkrivena uloga tog insekta, njegov način prenosa je zbunjivao mnoge naučnike. Smatralo se da se tuberkuloza širi kapljicama iz neposredne blizine sve dok genijalan niz eksperimenata nije dokazao da su kapljice u vazduhu.
Još je mnogo toga nepoznato o super širenju virusa SARS-CoV-2. Moglo bi biti da su neki ljudi super-širitelji virusa, jer ga šire mnogo više od drugih ljudi. Kao i u slučaju drugih bolesti, obrasci kontakata zasigurno igraju ulogu: političar u izbornoj kampanji ili student u studentskom domu umnogome se razlikuju u tome koliko bi ljudi mogli potencijalno da izlože virusu u poređenju sa, recimo, starijom osobom koja živi u malom domaćinstvu. Međutim, analizirajući devet meseci epidemioloških podataka, sada već imamo važne tragove o nekim o ovih faktora.
U brojnim studijama vidimo da se super-širiteljska žarišta covida-19 uglavnom javljaju u slabo provetrenim, zatvorenim sredinama u kojima se okuplja mnogi ljudi – venčanja, crkve, skupovi, teretane, sahrane, restorani i slično – pogotovo kad je tamo glasna muzika pa se razgovor vodi bez maski. Da bi se zbili superširiteljski događaji, istovremeno mora da se dogodi više stvari, a rizik nije jednak u svim okruženjima i aktivnostima, kaže Muge Cevik, predavač zaraznih bolesti i medicinske virologije na Univerzitetu Sent Endruz i koautor nedavnog opsežnog pregleda uslova prenosa covida-19.
Cevik naglašava „duži kontakt, lošu ventilaciju, vrlo zaraznu osobu i gužvu“ kao ključne elemente da bi neki događaj postao super-širiteljski. Super-širenje može se dogoditi i u zatvorenom prostoru kad se ne poštuju smernice o distanci od metar i po, jer SARS-CoV-2, patogen koji uzrokuje covid-19, može putovati vazduhom i akumulirati se, pogotovo ako je ventilacija loša.
S obzirom na to da neki ljudi zaraze druge pre nego što sami pokažu simptome ili kad su oni vrlo blagi, nije uvek moguće znati jesmo li i sami izrazito zarazni. Ne znamo čak ni postoji li još činilaca koji utiču na super-širenje. Ali ni nije neophodno da znamo sve nužne činioce da bismo izbegli ono što se čini nužnim uslovom u većini slučajeva: mnogo ljudi, posebno u slabo provetrenom i zatvorenom okruženju, koji ne nose maske.
Kao što kaže Natali Din, biostatističar sa Univerziteta Florida, s obzirom na ogromne brojeve povezane s tim žarištima, ciljanje samo tih faktora bilo bi vrlo učinkovito u smanjivanju broja slučajeva transmisije zaraze.
Prekomerna disperzija takođe je nešto što treba uzeti u obzir prilikom preduzimanja napora u pronalaženju kontakata. Zapravo, možda ćemo sve morati da okrenemo naopako. Trenutno se mnoge države bave onim što se naziva pronalaženjem kontakata unapred. Jednom kada je zaražena osoba identifikovana, radi se na otkrivanje s kime je naknadno komunicirala kako bismo mogli da upozorimo, testiramo, izolujemo i stavimo u karantin sve potencijalno izložene. Ali to nije jedini način za traženje kontakata. Umesto toga, u mnogim slučajevima bi trebalo da pokušamo da radimo unazad kako bismo videli ko je prvi zarazio dotičnu osobu.
Zbog pretjerane disperzije, većinu ljudi zarazit će netko tko je također zarazio i druge ljude, jer mali postotak ljudi zarazi mnogo ljudi istodobno, dok većina ne zarazi nijednu ili možda jednu osobu. Kao što je objasnio Adam Kucharski, epidemiolog i autor knjige Pravila zaraze, ako retrospektivnim traženjem kontakata možemo pronaći osobu koja je zarazila našeg pacijenta, a zatim ući u trag kontaktima zaražene osobe, na taj ćemo način pronaći puno više slučajeva u usporedbi s kontaktima zaraženog pacijenta koji se prate unaprijed i čime će se samo identificirati potencijalna izloženost koja ne mora vidjeti novim zarazama jer većina prijenosnih lanaca ionako sama odumire.
Razlog traženja kontakata unazad sličan je onome što je sociolog Skot L. Feld nazvao „paradoksom prijateljstva“: Vaši prijatelji će u proseku imati više prijatelja od vas. (Oprostite!) To postaje jasno kad sagledate principe umrežavanja.
Prijateljstva se ne distribuiraju jednako; neki ljudi imaju puno prijatelja, a vaš krug prijatelja verovatnije uključuje i one jako društvene ljude, jer kako i ne bi? Sprijateljili su se s vama, ali i s drugima. A ti jako društveni ljudi povećaće prosečan broj prijatelja koje su vaši prijatelji uspoređivali s vama, običnom osobom. (Naravno, to neće važiti za same jako društvene ljude, ali preterana disperzija znači da ih je puno manje.)
Slično tome, zarazna osoba koja prenosi bolest slična je pandemijskoj vrlo društvenoj osobi: Prosečni broj ljudi koje zarazi, biće mnogo veći od većine populacije, koja će bolest prenositi puno ređe. Zapravo, kao što Kučarski i njegovi koautori matematički pokazuju, prekomerna disperzija znači da „praćenje unapred u proseku može identifikovati najviše srednji broj sekundarnih infekcija (tj. R)“; za razliku od toga, „traženjem unazad povećava se ovaj maksimalni broj sledivih pojedinaca za faktor 2-3, jer je verovatnije da ovi slučajevi dolaze iz nekog žarišta nego da je taj sâm slučaj generisao žarište“.
Čak i u preterano raspršenoj pandemiji, nije besmisleno raditi praćenje unapred kako biste mogli upozoriti i testirati ljude ako postoje dodatni resursi i kapaciteti za testiranje. Ali nema smisla raditi praćenje unapred, a ne osiguravati dovoljno resursa za praćenje unazad i pronalaženje žarišta koji uzrokuju toliku štetu.
Sledeća značajna posledica prekomerne disperzije je ta što naglašava važnost određenih vrsta brzih, jeftinih testova. Razmotrimo trenutni dominantni model testiranja i traganja za kontaktima. Na mnogim mestima zdravstveni djelatnici pokušavaju pronaći daljnje kontakte zaražene osobe: sve one s kojima je osoba bila u kontaktu od trenutka zaraze. Zatim ih sve pokušavaju testirati skupim, sporim, no vrlo preciznim PCR testovima (lančana reakcija polimeraze). Ali to nije nužno najbolji način kad su žarišta toliko važna za širenje bolesti.
PCR testovi identificiraju segmente RNA koronavirusa u uzorcima briseva nosa – poput traženja njegovog potpisa. Takvi dijagnostički testovi mjere se kroz dvije različite dimenzije: Jesu li dobri u prepoznavanju ljudi koji nisu zaraženi (specifičnost) i jesu li dobri u prepoznavanju zaraženih osoba (osetljivost)? PCR testovi su vrlo precizni za obe dimenzije. Međutim, PCR testovi su takođe spori i skupi, a zahtevaju i dugotrajan i neugodan bris nosa u medicinskoj ustanovi. Dugo vreme obrade znači da ljudi ne dobijaju pravovremene informacije kada im one trebaju. Još gore, PCR testovi toliko su osetljivi da mogu da pronađu sitne ostatke potpisa koronavirusa dugo nakon što je neko prestao da bude zarazan, što može dovesti do nepotrebnih samoizolacija.
U međuvremenu, istraživači su pokazali da brzi testovi koji su vrlo precizni u identifikovanju ljudi koji nemaju bolest, ali nisu toliko dobri u identifikovanju zaraženih osoba, mogu pomoći u suzbijanju ove pandemije. Kao što je rekao Dilan Moris, doktorand ekologije i evolucijske biologije na Prinstonu, jeftini testovi niske osetljivosti mogu pomoći u ublažavanju pandemije čak i ako ona nije preterano raspršena, ali posebno su vredni za identifikaciju žarišta tokom preterane disperzije. To je posebno korisno jer se neki od ovih testova mogu koristiti uzimanjem pljuvačke i drugim manje invazivnim metodama, a mogu se koristiti izvan medicinskih ustanova.
U preterano disperziranom režimu, prepoznavanje događaja prenosa (trenutak u kojem je netko zarazio nekoga drugog) važnije je od prepoznavanja zaraženih pojedinaca. Uzmite u obzir zaraženu osobu i njenih 20 neposrednih kontakata – ljude koje su sreli nakon što su se zarazili. Recimo da ih deset testiramo jeftinim brzim testom i vratimo rezultate za sat ili dva. Ovo nije sjajan način da tačno utvrdimo ko je bolestan od njih deset, jer će naš test propustiti neke pozitivne osobe, ali to je za naše potrebe u redu.
Ako su svi negativni, možemo se ponašati kao da niko nije zaražen, jer je test prilično dobar u pronalaženju negativnih. Međutim, u trenutku kad pronađemo nekoliko slučaja transimisije virusa, znamo da se može dogoditi super-širiteljski događaj i možemo reći svim tim ljudima da pretpostave da su pozitivni te da se samoizoluju – ako postoje jedan ili dva prenosa, a verovatno i više, upravo zbog ponašanja žarišta. Zavisno od starosne dobi i ostalih činioca, te ljude možemo da testiramo pojedinačno pomoću PCR testova koji mogu odrediti ko je zaražen ili tražiti od njih da se samoizoluju.
Skarpino kaže da prekomerna disperzija takođe povećava učinkovitost drugih metoda, poput ispitivanja otpadnih voda, posebno u okruženjima poput studentskih ili staračkih domova, što nam omogućuje otkrivanje žarišta bez testiranja svih prisutnih. Ispitivanje otpadnih voda takođe ima nisku osetljivost; može propustiti pozitivan rezultat ako je zaraženo premalo ljudi, ali to je u redu za potrebe pregleda stanovništva. Ako ispitivanje otpadnih voda znači da verovatno nema infekcija, ne moramo da testiramo sve da bismo pronašli svaki poslednji potencijalni slučaj. Međutim, u trenutku kad vidimo znakove žarišta, možemo brzo da izolujemo sve, čekajući dalje individualizovano testiranje putem PCR testova.
Da se vratimo misterijima ove pandemije, šta se zaista zbilo na početku pandemije da su zabeležene tako drastično različite putanje epidemije u inače sličnim mestima?
Zašto nam uobičajeni analitički alati – studije slučaja, poređenja više zemalja – nisu dali bolje odgovore? To intelektualno nije zadovoljavajuće, ali zbog preterane disperzije i njene stohastičnosti, možda neće biti objašnjenja osim onih da su najgore pogođene oblasti, barem u početku, jednostavno imale nekoliko nesretnih ranih super-širiteljskih događaja. Nije to bila samo čista sreća: gusto stanovništvo, stariji građani i zajednički život, na primer, učinili su gradove širom sveta osetljivijima na izbijanje zaraze u poređenju s ruralnim, manje gusto naseljenim mestima i onima s mlađim stanovništvom, manje gustim saobraćajem ili zdravijim građanstvom. Ali zašto se u februaru dogodio Daegu, a ne Seul, uprkos tome što su ta dva grada u istoj zemlji, pod istom vladom, ljudima, vremenom i slično? Koliko god to bilo frustrirajuće, ponekad odgovor leži samo u tome gde su se slučajno nalazili Pacijentkinja 31 i megacrkva čijem skupu je slučajno prisustvovala.
Preterana disperzija otežava apsorbciju lekcija iz sveta jer ometa naše uobičajeno razmišljanje o uzroku i posledicama. Na primer, to znači da su događaji koji rezultiraju širenjem i neširenjem virusa asimetrični u svojoj sposobnosti da nam pruže informaciju. Uzmimo slučaj u Springfildu u državi Misuri i o kojem se puno pisalo, a u kojem su dva zaražena frizera, obojica s maskama, nastavili da rade s klijentima čak i kad su dobili simptome. Ispada da među 139 izloženih klijenata nisu pronađene jasne infekcije (67 je direktno testirano; ostali nisu prijavili da su se razboleli).
Iako postoji mnogo dokaza da su maske presudne u prigušivanju prenosa, sam taj događaj ne bi nam mogao da otkrije da li funkcionišu maske ili ne. Suprotno tome, proučavanje prenosa, što je ređi događaj, može biti prilično informativno. Da su ta dva frizera prenela virus velikom broju ljudi uprkos tome što su svi nosili maske, bio bi to važan dokaz da, možda, maske nisu korisne u sprečavanju superširenja.
Poređenja nam takođe daju i manje informacija u poređenju s pojavama za koje su ulaz i izlaz uže povezani. Kada je to slučaj, možemo da proverimo prisutnost nekog faktora (recimo sunčeve svetlosti ili vitamina D) i proverimo je li povezan s posledicom (stopa zaraze). Ali to je puno teže kad posledica može da varira u velikoj meri, zavisno od čiste sreće, tj. načina na koji je pogrešna osoba bila na pogrešnom mestu negde sredinom ferbuar u Južnoj Koreji. To je jedan od razloga zbog kojih su poređenja više zemalja imale poteškoća da otkriju dinamiku koja dovoljno objašnjava putanje epidemije na različitim mestima.
Jednom kad prepoznamo super-širenje kao ključnu polugu, i na države koje izgledaju kao da su previše opuštene u nekim aspektima, gledaćemo drugačije, baš kao i na naše uobičajene polarizovane rasprave o pandemiji. Uzmimo Švedsku, navodni primer velikog uspeha ili strašnog neuspeha imuniteta krda bez lokdauna, zavisno od toga koga pitate za mišljenje.
Pročitajte još:
U stvarnosti, iako Švedska, baš kao i mnoge druge zemlje, nije uspela da zaštiti stariju populaciju u domovima za starije, njene mere usmerene na širenje opsežnije su i strože od mnogih drugih evropskih zemalja. Iako nije imala potpuni karantin, kako je naglasio Kučarski, Švedska je u martu nametnula ograničenje za 50 osoba na zatvorenim okupljanjima, a nije uklonila tu meru ni kad su mnoge druge evropske zemlje ublažile takva ograničenja nakon što su pobedile virus u prvom talasu.
Osim toga, u Švedskoj su domaćinstva relativno mala i ima manje višegeneracijskih domaćinstava u poređenju s većinom Evrope, što dodatno ograničava mogućnosti prenosa i žarišta. Škole su bile otvorene bez distanci i maski, ali samo za decu mlađu od 16 godina, za koju je malo verovatno da će biti super-širitelji ove bolesti. Kako rizici transmisije i bolesti rastu s godinama, Švedska je za rizičnije srednjoškolce i studente uvela onlajn nastavu – suprotno onome što se radilo u Sjedinjenim Državama.
Također su podsticali socijalno distanciranje i zatvorili sva mesta na kojima se nisu poštovala pravila. S gledišta preterane disperzije i širenja, Švedska nije nužno svrstana među zemlje s najviše relaksiranim pristupom, ali nije bila ni najstroža. Tek jednostavno ne zaslužuje ovoliko mesta u našim raspravama o proceni različitih strategija.
Iako preterana disperzija otežava neke uobičajene metode proučavanja uzročno-posledičnih veza, možemo proučavati neuspehe da bismo razumeli koji uslovi pretvaraju lošu sreću u katastrofu. Takođe, možemo proučavati trajni uspeh, jer će peh na kraju pogoditi sve, a odgovor je važan.
Najkorisnije studije mogle bi biti one koje proučavaju zemlje koje su u početku imale jako lošu sreću, poput Južne Koreje, a ipak su uspele da dođu do značajnog suzbijanja epidemije. Suprotno tome, Evropa je bila hvaljena zbog svog otvaranja nakon prvog talasa, ali to je bilo prerano; mnoge tamošnje zemlje sada doživljavaju široko rasprostranjene slučajeve i u nekim merama izgledaju slično Sjedinjenim Državama. Zapravo je postizanje mere uspeha u Evropi ovog leta i opuštanje, uključujući ponovno dopuštanje događanja u zatvorenom, poučno u još jednom važnom aspektu upravljanja preterano raspršenim patogenom: u poređenju sa stabilnijim režimom, uspeh u stohastičkom scenariju može biti osetljiviji nego što izgleda.
Jednom kada zemlja ima previše slučajeva zaraze, čini se kao da se pandemija prebacuje u „način gripa“, kako je rekao Skarpino, što znači visok, održivi nivo širenja u zajednici, iako većina zaraženih ljudi možda ne prenosi virus dalje. Skarpino je objasnio da, izuzev drastičnih mera, covid-19, jednom u tom raširenom i povišenom načinu rada, može da nastavi da se širi zbog ogromnog broja lanaca koji su već prisutni. Osim toga, ogromni brojevi mogu na kraju da podstaknu više žarišta, što će dodatno pogoršati situaciju.
Kako je rekao Kučarski, relativno mirno razdoblje može da prikrije koliko se brzo stvari mogu preokrenuti u veliki broj zaraza i kako nekoliko povezanih slučajeva može brzo da pretvoriti situaciju iz one naizgled pod kontrolom u totalnu katastrofu. Često nam kažu da ako je Rt, mera prosečnog širenja u stvarnom vremenu, iznad jedan, pandemija raste, a ona ispod jedan, gasne. To može biti istina za epidemiju koja nije preterano disperzirana, i premda je Rt ispod jedan zasigurno dobar, obmanjujuće je previše se tešiti niskim brojem Rt kada samo nekoliko događaja može značiti velik broj zaraženih. Nijedna zemlja ne sme zaboraviti južnokorejsku Pacijentkinju 31.
Međutim, prekomerna disperzija takođe je razlog i za nadu, što pokazuje agresivan i uspešan odgovor Južne Koreje na zarazu i koje je pribegla masovnom režimu testiranja, traženja i izolacije. Od tada je i Južna Koreja praktikovala održivu budnost i pokazala važnost traganja za kontaktima unazad. Kad se nedavno u Seulu pojavio niz žarišta povezanih s noćnim klubovima, zdravstvene vlasti agresivno su pronašle i testirale desetine hiljada ljudi povezanih s tim mestima, bez obzira na njihovu interakciju s prvim slučajem i poštovanje pravila o udaljenosti od metar i po – što je razuman odgovor s obzirom na to da znamo da se patogen šiti i vazduhom.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare