Podeli:
Ismet Mršević i Dževad Pitola / Foto: N1 Sarajevo

Objava na Facebooku, komentar, susret, sve za manje od 24 sata. Tako bi najkraće mogao da se opiše dirljiv susret ranjenog Sarajlije i njegovog spasioca, nakon punih 25 godina.

U junu 1995. godine u sarajevskom naselju Marijin Dvor, Ismet Mršević je ranjenog Dževada Pintola sklonio sa ulice. Fotografiju tog trenutka u ratnom Sarajevu napravio je reporter agencije Asošijeted pres, a od tada do jutros – Ismet i Dževad nisu znali ništa jedan o drugom. Sklop okolnosti od pre 25 godina danas se nastavlja – dogovorom o druženju Ismetovog unuka.

“Čovek me uvukao i haustor, došli doktori iz Vrazove i odneli me. Ko me u stvari nosio, i ne znam. Videli se na momenat, to je dve minute možda, nije ni toliko trajalo. Uhvatio me čovek za ramena i odvukao, nisam ga dobro ni video dok nisam video sliku. Nisam uopšte znao ni ko me spasava, ni odakle je doleteo. Nigde žive duše, snajper non-stop puca, bio onaj transporter i iza njega raja se krila da bi došli do Vrazove”.

Četraesti juni, 1995. Dževad je na putu za bolnički pregled i biva ranjen snajperskim pucnjem. Iz dometa metka koji bi mu mogao presuditi, sklanja ga Ismet koji je tada radio kao vozač i bio je u prolazu.

20. juna 2020. sreću se ponovo. Nakon objave na Fejsbuk stranici Spotted, posle jednog komentara i za manje od 24 sata Ismet i Dževad piju kafu. U jednom susretu povela se priča o prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Životu koji je zamalo prestao, životu koji je nastavio i životu koji tek stiže.

“Nisam razmišljao o tome da li treba da izađem ili ne treba. Vidim čovek leži, plače, zove upomoć. Ja sam to instiktivno uradio. Valjda to nešto jače u čoveku bude”, priča Ismet Mršević a prenosi N1 Sarajevo.

“On ima unuka, 5 meseci. A ja sad očekujem unuku, pa ćemo nas dvojica i dvoje unučadi, kad prohodaju naravno, u šetnju. Pa eto i nek se oni druže. Možda i prijatelji na kraju postanu. Ako doživimo..”, dodaje Dževad Pintol.

U ključnom trenutku slučajno spojeni, godinama razdvojeni, a onda opet. Sa razlogom.

“Osećam se onako ono, teško mi je bilo jutros kada sam čuo preko telefona da je u kolicima, bilo mi je jako teško. A opet mi drago što je čovek preživio jer, s nekim razlogom je ostao da živi. I taj razlog je verovatno i to unuče što će sad dobiti. I to mi je drago, a ovo ostalo. Kad sam ga vidio, suze su mi potekle. Eto”, kaže Ismet Mršević.

“Da je ovih 25 godina bilo lepo, nije. Ali eto, kad na kraju sve skontam, neka sam preživeo. Sinoć me zove čovek iz Amerike – pita za njega, kako ćeš reagovati kada ga vidiš? Ne znam, rekoh, ili bi ga tukao ili bi mu se zahvalio. Kaže, pa šta ćeš čoveka tuć’, spasio ti je život? E, baš zato što mi je spasio život. Možda je bolje bilo da sam poginuo. Tadašnja razmišljanja su mi bila takva. A i sad, ponekad – ja ne spavam noćima od bolova. Sam sebi kažem – što te onaj izvukao, što te nije pogodilo ponovo… Al’ kad skontam da čekam unuče – neka si ti mene spasio, neka si. Pa makar i trpeo bolove”, ističe Dževad Pintol.

“Ali se sve posložilo na kraju kako treba”, zaključuje Ismet Mršević za N1.

****

Pratite nas i na društvenim mrežama:

Facebook

Twitter

Instagram

Komentari

Vaš komentar