Svi mrze dvostruke standarde. Ali, svetske vođe koje ne slede svoje sopstvene savete možda to rade iz razloga koji za njih imaju itekako imaju smisla.
Kako bi se smanjila patnja izazvana Covidom-19, svetski lideri mole stanovništvo da podnese određenu žrtvu. Ljudi širom sveta odriču se na neko vreme mnogih stvari u kojima uživaju: posećivanja prijatelja i porodice, putovanja, kupovine, druženja s drugima. To je teško učiniti, ali s obzirom na to da vlade tvrde da je to jedini ispravan i odgovoran put, ljudi se toga uglavnom pridržavaju.
Ako bi i za jednu grupu ljudi mogli da očekuju da se tih pravila pridržavaju, to su onda oni koji ta pravila i donose. Političari i vladini zvaničnici su svesniji ozbiljnosti situacije nego bilo ko drugi i na njima je odgovornost da budu primer. Zašto, onda, toliko njih ne sledi sopstvena uputstva, pita BBC u velikoj analizi ovog fenomena.
Pročitaj i:
Šefica medicinskog tima Škotske morala je da se povuče nakon što je otkriveno da je tokom karantina dva puta otišla u svoju drugu kuću udaljenu oko četiri sata vožnje od Edinburga. Na Novom Zelandu je ministar zdravlja, dr Dejvid Klark morao da se povuče jer je prekršio pravila o neizlasku kako bi svoju porodicu odveo na plažu. U Južnoj Africi je jedan ministar suspendovan nakon što su objavljene fotografije njega i grupe prijatelja kako zajedno ručaju.
Ovo nije fenomen ograničen na trenutnu krizu, naravno, ili na članove vlade. Godine 2019. direktor Mekdonaldsa Stiv Isterbruk dobio je otkaz nakon što je otkriveno da je bio u tajnoj vezi s jednom zaposlenom. Iako nema nikakvih dokaza da veza nije bila dobrovoljna, njom se direktno kršilo pravilo kompanije o tome da zaposleni ne smeju međusobno da ulaze u romantične odnose – što je pravilo za koje je bio odgovoran i sam Isterbruk.
Autoritet nekog vođe zavisi od toga da li ga ljudi doživljavaju kao osobu s integritetom. Licemernim ponašanjem vođe potkopavaju sopstvenu poziciju. Sve vođe žele da ih vole, ali ljude ljute dvostruki standardi. Zašto je, onda, takvo ponašanje toliko često i što stoji iza toga?
Danijel Efron, psiholog društva i profesor na Poslovnoj školi u Londonu, proučava licemerno ponašanje.
“Ljudi mogu da budu nekonzistentni u svom ponašanju, a da svejedno ne budu proglašeni licemerima”, kaže Efron.
“Ako zavisnik od droge kaže ljudima da ne bi trebalo da uzimaju drogu, malo će biti onih koji će ga zbog toga osuditi. Ali ako neko u javnosti propoveda vrline, a privatno praktikuje poročan život, ljudi će se naljutiti jer će misliti da ta osoba želi da obezbedi neki moralni benefit – na primer, da se prikaže kao dobra osoba – a to zapravo ne zaslužuje. Ono što nas zaista pogađa jeste to kad neko nije fer, a ne kad nije konzistentan.”
Ako vođe znaju da licemerje loše prolazi, zašto onda ljudima daju razlog da ih optuže za licemerje? Najjednostavniji odgovor je taj da misle da mogu da se lako izvuku. Iako to u nekim situacijama može da bude tačno, Efron ističe da većina ljudi sebe gleda kao nekog s mnogo vrlina.
#related-news_0
Suptilniji razlog zašto rade jedno, a govore drugo je taj što žele da zadovolje različitu publiku.
“U svim vrstama organizacija, ljudi mogu da se nađu zarobljeni između oprečnih zahteva različitih grupa ljudi”, kaže Efron. “Jedna grupa želi X, a druga želi ne-X, a vođa pokušava da zadovolji obe strane: jednu rečima, a drugu delima, iako su reči i delovanje u međusobnoj kontradikciji.”
Neko bi pomislio da će u krizi poput ove, vođe zemalja imati samo jednu vrstu publike koju moraju da zadovolje – javnost. Ali, pokušajte to da sagledate iz njihove perspektive, kaže Efron. “Ponekad će jedna od suprotstavljenih strana biti njihova porodica. Možda na sebe gledaju kao na nekoga ko pokušava da balansira između potreba svoje porodice i svoje obaveze prema javnosti.”
Osoba koja pokušava da zadovolji različite strane, ne mora obavezno i sama da vidi da ispravnu stvar radi kad je u pitanju javnost, a pogrešnu kad je u pitanju sopstvena porodica. Možda oni na to gledaju kao na pokušaj da u oba slučaja urade ispravnu stvar, ali u dva različita konteksta.
Efron je proučavao i što ljudi iz različitih krajeva sveta misle o nekonzistentnom ponašanju.
Otkrio je da u kulturama koje naglasak stavljaju na potrebe grupe ili zajednice u odnosu na pojedinca, kao što je slučaj u nekim azijskim i latinoameričkim zemljama, nekonzistentno ponašanje nije odmah povezano s licemerjem kao što je to slučaj u nekim društvima sklonijima individualizmu, poput Velike Britanije i SAD-a. U kolektivističkim kulturama, dopustivo je da ljudi imaju nekoliko strana koje moraju da zadovolje i da će prioritet uvek imati očuvanje odnosa – čak i ako to znači pričati jedno, a raditi nešto sasvim drugo.
Postoji još jedan razlog zašto se vođe ponašaju licemerno, pogotovo kad su pod pritiskom. To je povezano s fenomenom koji psiholozi zovu “moralno licenciranje”, 2008. godine, dakle one godine kad je Barak Obama postao prvi crni američki predsednik SAD-a, Efron i grupa njegovih kolega okupili su grupu belaca koji podržavaju Obamu kako bi proveli eksperiment.
Svi učesnici su zamoljeni da kažu da li je neki posao primereniji beloj ili crnoj osobi. Polovini grupe je postavljeno preliminarno pitanje podržavaju li ili ne Obamu kao predsednika (ispitanici nisu znali da ispitivači već znaju da ga podržavaju). Ljudi koji su odgovorili na ovo dodatno pitanje bili su skloniji tome da neki posao opišu kao primereniji belcima nego crncima. Drugim rečima, nisu brinuli o tome da će ispasti rasisti jer su na početku već rekli da podržavaju Obamu i da su mislili da će ih to zaštititi od optužbi za rasizam.
Psiholozi su ustanovili da se moralno licenciranje pojavljuje u svim mogućim okolnostima. Na primer, prisećanje na sopstvena etička ponašanja, može kod ljudi da smanji želju da doniraju, daju krv ili volontiraju. Kupovanje ekološkog proizvoda, može ljude da navede da češće varaju i kradu. Raditi ili govoriti nešto dobro i pohvalno, kod ljudi može da izazove osjećaj da imaju pravo i dozvolu da se ponašaju na način koji bi njihovu vrlinu doveo u pitanje.
Vođe zemalja, posebno tokom kriza poput ove, često jako naporno rade za ono što oni smatraju opštim dobrom. Možda se jako trude da što više ljudi bude zdravo tokom pandemije ili da obezbede budućnost svoje organizacije.
U psihološkom smislu, oni spremaju moralni kredit u banku. Zbog toge su skloni blaže da procenjuju sopstveno ponašanje nego što bi ocenjivali ponašanje drugog, čak i kad se radi o nečemu krajnje neetičnom.
“Uvek možemo da se dosetimo razloga zašto bismo baš mi trebalo da budemo izuzetak”, kaže Efron. “A mi smo jako dobri u tome da uverimo sami sebe da su naši razlozi dobri.”
Ali, ne samo to, već ljudi uveravaju sebe da će i drugi videti njihovo ponašanje u istom svetlu. U jednom drugom Efronovom eksperimentu, ljudi su zamoljeni da se snime dok objašnjavaju važnost neke vrline, poput brige za okolinu. Zatim su zamoljeni da se prisete svih slučajeva kad nisu sledili sopstveni savet. Pre nego su te ispovesti prikazane drugima, potcenili su količinu osude koju će dobiti s obzirom na svoju nekonzistentnost.
Ovo možda zvuči naivno, ali mi svi imamo poteškoće da shvatimo šta se nalazi u umu onog drugog. Vođe koji ne slede pravila koja su sami postavili, možda to rade iz razloga koji se njima čine sasve logičnim.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare