Foto: BETAPHOTO/HINA/POOL/Damir SENCAR

„Pobeda - kao što sam i obećao“ bila je rečenica kojom je Zoran Milanović posle proglašenja pobednika na predsedničkim izborima u Hrvatskoj označio svoj veliki povratak u politiku. Izborni debakl koji mu se dogodio 2016. godine prinudio ga je da se povuče ne samo sa čela SDP-a, već i sa političke scene uopšte – nakratko, doduše – pre nego što će ubedljivo pobediti Kolindu Grabar Kitarović.

Njih dvoje su generacijski bliski, i pored toga što su oboje služili u hrvatskim vladama, između njih maltene da nema drugih sličnosti.

Deda Ante mu je bio poznati partizan i komunista, otac Stipe partijski funkcioner koji se devedesetih učlanio u HDZ i umeo čak da brani Franju Tuđmana od napada opozicije i sindikata, a Basta, kako su Milanovića zvali do fakulteta, odrastao je u kraju u kojem su živeli JNA oficiri.

U Socijaldemokratsku partiju (SDP) učlanio se 1999. godine i neko vreme početkom dvehiljaditih služio kao pomoćnik ministra spoljnih poslova u vladi Ivice Račana, a onda je, posle Račanove smrti, 2007. godine izabran za predsednika stranke. Premijer koalicione vlade levog centra postao je posle pobede tzv „Kukuriku koalicije“ na parlamentarnim izborima 2011. godine – i nije mu bilo lako na toj funkciji, makar na unutrašnjem planu, naročito kada je na čelo HDZ-a došao Tomislav Karamarka koji je tu stranku poveo udesno.

Premijersku karijeru obeležili su 555 dana dug protest ekstremnih veteranskih udruga pred Ministarstvom branitelja u centru Zagreba i ono razbijanje ploča sa natpisima na latinici i ćirilici na zgradama organa lokalne vlasti u Vukovaru.

Da je oštrije i odlučnije tada reagovao, da je svoje vrlo jasne pozitivne stavove o antifašizmu i negativne o istorijskom revizionizmu i NDH nekako primenio, da je pokaza zube, možda bi se u maju 2015. godine pričalo o tome koliko je porastao BDP umesto o jurišu onih veterana na zagrebački Markov trg.

Privredni rast je, kako je rekla potpredsednica HDZ-a Dubravka Šuica, Milanović ostvario na nivou koji još nije nadmašen, iako je on „političar koji ostavlja utisak aroganatne i bahate osobe kod koje je ego veoma važan.“

Nije, međutim, ostao dužan Kolindi Grabar Kitarović kada je skandiranje navijača na zagrebačkom stadionu ustaškim pozdravom „Za dom spremni“ nazvala „veličanstvenim“, već istakao da je trebalo da ona „hladno i dostojanstveno ode sa stadiona“, ali i da je za njega „u Drugom svetskom ratu postojala samo jedna hrvatska vojska, hrvatski partizani i partizani Hrvatske“.

Na migrantsku krizu je pojavno odgovorio dobro, ali iako je o trošku države Hrvatska prevezla hiljade migranata ka Zapadnoj Evropi, javnost u Srbiji najviše ga, verovatno, pamti po zatvaranju prelaza Batrovci za teretni saobraćaj 2015. godine zbog migrantske krize. Nakon toga je Srbija uvela kontramere zabranivši uvoz robe iz Hrvatske.

Hrvatska je zabranila i ulazak vozila sa srpskim tablicama na njenu teritoriju ali je pod pritiskom EU na kraju odblokirala granicu.

Još ga više znaju po onom tajnom snimku koji je procurio, kada je Srbiju nazvao „šakom jada“, srpsku vladu „beogradskom čaršijom“, a za BiH rekao da to i nije država „jer tamo nemaš s kime razgovarati“.

A onda je, kako politička nedoslednost već nalaže, kada je proglašen za predsednika rekao da će vrlo „raditi posao“ sa srpskim predsednikom Aleksandrom Vučićem, i brže bolje porazgovarao sa turskim predsednikom Erdoganom.

Špigl je njegovu pobedu na izborima nazvao znakom da nove članice EU konačno okreću leđa populističkim liderima, a ipak, Index ima pravo kada piše da se Milanović kao premijer zamerio svojim glasačima najpre zato što se umiljavao desnici i otuđio LGBT zajednicu i liberalno-levi deo naučne zajednice koji su mu, skoro izvesno, dali više glasova nego Kolindi Grabar Kitarović, i da sada, iako je tvrdio da se promenio i da je Hrvatska „zemlja u kojoj svi treba da se osećaju prihvaćeno“, sada pokazuje potpuno suprotno.

Na mesto savetnice za obrazovanje imenovao je ženu koja je, pored toga što na prethodnoj funkciji nijes sprovela nikakve spomena vredne reforme, popuštala desno-klerkikalnim snagama – kao onda kad je skup na kojem se širi homofobija nazvala stručnim usavršavanjem.

Donosi odluke koje ne odgovaraju onome o čemu priča, kao onda kada je najavio odlazak u Blajburg da pokupi koji glas s one strane ideološke barikade.

Tako je, kada je 2011. godine SDP pobedio, Milanović odlučio da afirmiše Tuđmana, amnestira HDZ, kritikuje Hag, brani osuđene generale i ulaguje se Crkvi.

Tuđmanova politika prema BiH, rekao je tada, ne može se posmatrati „jednodimenzionalno“, a onaj posleratni period valja Tuđmanu oprostiti zbog bolesti.

Nije se usudio na reviziju finansijskih izdataka za Crkvu, uz argument da „Vlada finansira svašta, pa ne vidim problem da finansiramo i Crkvu“.

Milanović je trebalo da svojim povratkom na velika vrata vrati i vrednosti koje Kolinda Grabar Kitarović u najmanju ruku nije favorizovala, njegova pobeda je trebalo da bude udarac konzervativnoj vladi premijera Andreja Plenkovića i njegovom HDZ-u, pobeda kandidara levice u Centralnoj Evropi gde preovlađuju populističke snage, ali Milanović ne može da se pravi da se nisu dogodile stvari koje jesu bile: politika relativizovanja granica između klerikalne i sekularne Hrvatske, tolerantne i ksenofobične, nacionalističke i liberalne mogla bi da bude opasnija od one kojom se vodila Grabar Kitarović baš zato što je Milanovićeva umotana u oblandu.