Italijanski način života je jedinstven na Zapadu i upravo su bliskost i čvrste porodične veze spasle Italiju u svakakvim društvenim i političkim prevratima (svakog je Italijana, u stvari, spasla neka nona). Međutim, bolest koja se širi kao kuga i napada mahom one koji su već pregazili makar šestu deceniju života uzdrmala je upravo temlje italijanskog društva, pošto čitava zemlja pokušava da zaštiti one najranjivije, najstarije: udarila je na italijansku porodicu.
U Italiji je potpuno uobičajena stvar da pod istim krovom živi nekoliko generacija, u simbiozi koja podrazumeva da one none čuvaju unuke, a da onda njihova deca, koja su već odrasla, vode računa o roditeljima kad zanemoćaju. To je svojevrsna sigurnosna mreža italijanskog društva, više nego bilo kog zapadnoevropskog, i nikada nije bila više ugrožena nego na vrhuncu pandemije koja je Italiju naročito teško pogodila.
Premijer Italije Đuzepe Konte je to imao na umu kada je poručio građanima da njihove navike moraju da se menjaju, i to odmah; Italija je 10. marta postala prva zemlja na Zapadu koja je uvela mere karantina na nacionalnom nivou.
Čak 60 miliona Italijana je prinuđeno da ostane u kućama, osim onih koji dokažu da baš moraju napolje po namirnice ili lekove, a onima starijima od 65 godina – njih čak 14 miliona, skoro četvrtina stanovništva – uskraćena je i ta mogućnost.
Umberto Kremasoli (77) i njegova supruga ranije su svakog dana viđali svoje unuke, bliznakinje. Štaviše, kada je potvrđen prvi slučaj u blizini njihovog rodnog grada Kasalpusterlenga, još su češće posećivali devojčice, piše Volstrit džurnal.
Vlada je zatvorila škole i vrtiće i baka i deka su odlazili da pričuvaju devojčice dok su im roditelji na poslu. A onda je i druženje sa decom postalo previše rizično.
Sada u njihov stan nikome nije dozvoljen ulazak, čak ni unukama jer bi i one mogle da budu prenosioci. Kremasolijevi ne izlaze nikud, a namirnice i lekovi im se dostavljaju do vrata.
Podaci unisono pokazuju da je Kovid-19 daleko smrtonosniji po starije nego mlađe ljude. Stanovništvo Italije je, međutim, drugo najstarije na svetu, iza japanskog, i upravo je ta činjenica jedan od faktora kojim se objašnjava naročito visoka stopa smrtnosti od novog koronavirusa, tolika da je prevazišla i onu u Kini.
Nijedna žrtva – makar zasad – nije mlađa od 20 godina, a sa brojem godina rastu i procentualne šanse za smrtni ishod: 16 odsto zaraženih u sedmoj deceniji života je izgubilo bitku sa virusom i čak 24 odsto starijih od 80 godina.
U Lombardiji i gradovima poput Bergama koji su već dugo evropska žarišta virusa, bolnički sistemi u tolikoj su meri preoptrećeni da su lekari prinuđeni da biraju koga će priključiti na respirator i smestiti ga u poslednji slobodan bolnički krevet; prednost, podrazumeva se, imaju mlađi i zdraviji pacijenti nauštrb onih starijih generalno slabijeg zdravlja.
Italijani su svesni toga da njihovi stariji ukućani po svemu sudeći neće biti prioritetni slučajevi i da je jedini način da se takva situacija izbegne upravo pobrinuti se da se stariji uopšte ne inficiraju koronavirusom.
Socijalna distanca preporučena je u svim zemljama koje beleže porast broja zaraženih. Nekima to ide bolje jer je stvar pomalo i kulturološka; Italijanima se od izbijanja epidemije spočitava nepoštovanje distanciranja i ističe da su Italijani – kao što jesu – poznati ne samo po bogatom društvenom životu, već i po fizičkoj bliskosti. Vazda su se ljubili i grlili i teško im je da shvate da je sada neophodno da se u potpunosti izoluju od drugih ljudi.
Samoća je najteža stvar koja je pandemija donela, smatra jedna starija Italijanka.
Pročitaj i:
„Osećam potrebu da imam fizički kontakt sa nekim. Ne mora to da bude ni zagrljaj, dovoljan bi bio dodir rukama“, ispričala je. „U velikom sam iskušenju da izađem iz kuće pod izgovorom da moram u apoteku. U velikom iskušenju. Da nemam dece, izašla bih.“
Mlađi Italijani možda su, sa neke strane, svesniji opasnosti, pa se samovoljno sklanjaju od svojih baka i deka i sa njima se čuju telefonom ili preko video poziva.
Često nije reč samo o deljenju životnog prostora, već i o ulozi koju stariji imaju u porodičnoj organizaciji i svakodnevnom životu ostalih članova. Odvajanje starijih članova od ostatka porodice je ne samo bolno, već i logistički komplikovano.
Roberto Biljoli je izgubio baku i deku.
„Bili su mi kao roditelji. Prijatelji, rame na koje mogu da se oslonim“, ispričao je Biljoli. Oboje su preminuli od Kovida-19; mere izolacije uvedene su pošto su Đuzepina i Anđelo razvili sipmtome.
„Ne napuštajte kuće osim ako ne morate“, poručio je Biljoli. Sada zna da je svaka žrtva vredna da se sačuvaju stariji i najranjiviji.
Oni koji ne mogu da izbegnu susrete sa decom i unucima, pokušavaju da se štite na druge načine.
„Kada se viđamo, više se ne grlimo“, kaže baka čija trojica unuka žive u istoj zgradi, dva sprata niže. „Pokušavamo da držimo distancu. Mada je mnogo teško.“
