Nad Londonom se nadvija savršena oluja: izlazak iz EU bez dogovora, recesija i ekonomska kriza kucaju na vrata, oživljavanje sukoba u Severnoj Irskoj zbog uspostavljanja tzv. tvrde granice, nezadrživi uspon Škotske nacionalne partije koja se zalaže za drugi referendum o nezavisnosti, čak i Gibraltar koji vekovima na “steni” ponosno drži britanski barjak, počinje da namiguje Španiji.
Velika Britanija je pre pola veka izmolila, na kolenima, ulazak u EU (ondašnju Evropsku ekonomsku zajednicu), posle fijaska britanskog projekta EFTA, ne bi li izašla iz dugogodišnje ekonomske krize. Danas, par meseci pre završetka tranzicionog perioda koji ističe 31. decembra, bauk drastičnog pada životnog standarda se nadvio nad Ostrvom.
Ništa ne opisuje tako efikasno novi potez vlade britanskog premijera Borisa Džonsona kao rečenica irskog pisca i jednog od očeva teatra apsurda Semjuela Beketa:”Try again. Fail again. Fail better”. Sa novim zakonom o unutrašnjem tržištu se cementira tzv. hard Brexit i dovodi se u pitanje Protokol o Severnoj Irskoj koji je garantovao izbegavanje povratka kontrole granice na irskom ostrvu i posledično raspaljivanje animoziteta između katolika i protestanata, republikanaca i unionista.
Nije isključeno da je predloženi zakon još jedan Džonsonov blef s ciljem da privuče pažnju s druge strane Lamanša i podigne ulog u pregovorima budući da je Bregzit, za dobar deo EU uključujuči Francusku i Nemačku, postao sporedno pitanje. Štaviše, u Briselu, Berlinu i Parizu su shvatili koliko je u EU lakše stići do sporazuma koji vode ka dubljim integracijama Unije. Da je London i dalje u evropskom klubu on bi stavio veto na odluku o kreiranju fonda “Next Generation EU” jer ne bi nikada prihvatio uspostavljanje “zajedničkog duga” na nivou EU.
Politička sudbina premijera Džonsona je direktno vezana za opkladu na “hard Brexit”. Ako je postojala šansa za realizaciju ambicioznog plana “Global Britain” i ekonomskog prosperiteta UK izvan EU ona je svedena na minimum sa pandemijom Kovida-19. Međutim, to nije obeshrabrilo Džonsona i suverenističku struju među torijevcima da ne zalupe vrata za sobom po izlasku iz EU. Uspeli su čak da ujedine svih prethodnih pet živih premijera, od Džona Mejdžora preko Tonija Blera i Gordona Brauna do Dejvida Kamerona i Tereze Mej koji su upozorili da se Džonson i njegova većina igraju sa kredibilnošću i ugledom Velike Britanije usvajanjem zakona o unutrašnjem tržištu.
Džonsona bije glas da je nenadmašan u izbornim kampanjama – što je i pokazao u poslednjih 12 godina, od dvostrukog izbora za gradonačelnika Londona do pobede na stranačkim i zatim paralamentarnim izborima – ali da nije ni izbliza tako dobar u upravaljanju državnim poslovima kao što su to bili njegovi uzori Perikle, Oto fon Bizmark i Vinston Čerčil.
“Džonson veruje da je Čerčil, a u stvari je samo Boris”, ta rečenica se pripisuje jednom od ministara u britanskoj vladi, izgovorena u nedelji kada je premijer bio smešten u bolnicu na intenzivnu negu zbog komplikacija sa Kovidom-19. Bivši gradonačelnik Londona zaista veruje da je on moderno otelotvorenje Čerčila. Nije preterivanja, Boris je još kao dečak imao ideju da postane kralj i činjenica da je do svoje osme godine bio gotovo gluv, samo je izoštrila sva druga čula i instinkt Bo-Džoa.
Nije potrebna velika visprenost da se shvati da je izlazak UK, bez sporazuma, štetan za EU, ali da ima mnogo dublje i dalekosežnije posledice za Britaniju. Brojevi nisu mišljenje, a oni kažu da je Bregzit bez sporazuma, za Veliku Britaniju udarac ne samo na njenu ekonomsku i finansijsku stabilnost već i na njen opstanak kao države.
Pročitajte još:
London bi izlazak iz EU mogao da plati svođenjem kraljevstva na Englesku, Vels i razbacana minijaturna ostrva u Atlantskom okeanu.
UK će izgubiti, što zbog koronavirusa, što zbog izlaska iz EU, preko 10 odsto od svog aktuelnog bruto nacionalnog proizvoda na godišnjem nivou. Nezaposlenost će u sledeće dve godine dostići dvocifrenu cifru u procentima. Vrednost kuća i stanova će pasti u proseku između 10 i 15 odsto. Britanske porodice će imati za oko 2700 funti (oko 3000 evra) manje godišnje prihode.
Uspostavljanje graničnih prelaza između Republike Irske i Severne Irske neminovno vraća u “godine nevolja” (The Troubles), prekinute pre dve decenije, posle 3500 mrtvih, zahvaljujući, pre svega, članstvu Irske i UK u EU. Podsetimo, Dablin nije potpisao Šengenski sporazum, stavljajući se u liniju sa Londonom, upravo da bi mogao da se realizuje projekat o uklanjanju graničnih prelaza između Irske i šest okruga koji su ostali u sastavu UK na irskom ostrvu.
Implementacija Mirovnog sporazuma na Veliki Petak iz 1998. godine i članstvo u EU je toliko relaksiralo atmosferu da su Irci prepustili Škotima barjak separatizma unutar Ujedinjnog Kraljevstva u ovom veku. Poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da su prvi put u zavidnoj prednosti zagovornici nezavisnosti Škotske, pojedine agencije im daju čak dvocifrenu preimućstvo. Sledeće godine su u kalendaru izbori za parlament Škotske i prva ministarka Nikol Sterdžen je već stavila do znanja da će ubedljivu pobedu svoje Škotske nacionalne partije smatrati kao mandat da organizuje drugi referendum o nezavisnosti.
Gibraltar, sa svoje strane, traži sve moguće načine da ostane deo Jedinstvenog tržišta EU, carinske unije sa EU i deo tzv. Šengenskog prostora. Na “Steni” su još prisutna sećanja na nemaštinu i bedu kroz koju su prošli kada je španski diktator general Franko izolovao Gibraltar nadajući se da će slomiti otpor ponosnih Gibraltaraca. Izlazak UK iz EU bez dogovora za Gibraltar bi imao katastrofalne posledice, počev od toga da bi ostali bez radne snage budući da polovinu čine Andalužani koji svaki dan prelaze granicu u La Linei. Indikativan je podatak da je 99 odsto Gibraltaraca pre 18 godina glasalo za ostanak u Velikoj Britaniji a da su na referendumu o Bregzitu bili gotovo jednako jednoglasni: 96 odsto je glasalo za “Remain”.
Britanski suverenisti su od početka igrali na kartu “zavadi pa vladaj”, računajući da će, kao toliko puta u istoriji, iskoristiti podele u Evropi da bi realizovali svoje interese i izvukli najveću moguću dobit. Uveravali su frustrirani deo engleskog društva da će se sve zemlje sveta utrkivati da potpištu trgovinske sporazume sa Velikom Britanijom, da će brojne članice EU krenuti njihovim stopama, da neće morati ništa da plate EU i da će uštedeti milijarde evra koji će biti investirani u britansko zdravstvo. Širili su priču kako će UK biti velika Švajcarska i evropski Singapur, a Englezi bogati ili, u najmanju ruku, dobrostojeći kao Švajcarci.
Ironija sudbine je da su Englezi, koji su vekovima vršili eksperimente nad drugim narodima i manipulisali njihovim elitama za sopstvene interese, postali žrtva vlastitog pokusa i obmanjivanja. Bregzitersi su želeli da prouzrokuju krah EU i njen raspad a ostvarili su poptuno suprotan efekat: 27-orica nisu imala prema nijednom pitanju tako visok stepen saglasnosti kao prema Bregzitu, toliko veliki da je odlazak Engleza postao irelevantan.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare