“Neprijatelj je postao naše remek delo”, završni je stih pesme J. P. Vajta “Razmišljajući o neprijatelju”, koja bolje od bilo koje analize sublimira savezništvo Izraela sa Saudijskom Arabijom, Egiptom, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom protiv Irana.
Ništa ne deluje tako kohezivno kao postojanje zajedničkog ljutog rivala. Bauk Islamske republike je dovoljno veliki da relativizuje sporove između Jerusalima, Kaira i Rijada i otvori put ka stvaranju jedne od najneprincipijelnijih koalicija u istoriji, dok je promena vlasti u Vašingtonu bila katalizator ubrzanja stvaranja antiiranskog bloka u regionu.
Pročitajte još:
Izraelski premijer Benajmin Netanjahu i saudijski princ prestolonaslednik Muhamed ibn Salman igraju dvostruku igru: s jedne strane žele da stave novu američku administraciju pred svršen čin, a s druge nude na zlatnom tanjiru sledećem predsedniku SAD Džozefu Bajdenu da bude svedok i garant povesnog sporazuma i uspostavljanja diplomatskih odnosa između Izraela i Sudijske Arabije.
U celoj priči veliki udeo imaju Trampov zet Džared Kušner i državni sekretar Majk Pompeo, obojica sa velikim političkim ambicijama koje nadilaze Trampov mandat, uključujući i Belu kuću. Njih dvojica su zajedno sa Netanjahuom, Ibn Salmanom i princom Muhamedom ben Zajidom ( najmoćnijim čovekom u Ujedinjenim Arapskim Emiratima i prestolonaslednikom emirata Abu Dabi) realizovali plan koji je redefinisao mapu odnosa na Bliskom istoku.
Za Bajdenovu administraciju će biti gotovo nemoguće da vrati istorijski časovnik unazad, vrati u život nuklearni sporazum, skine zid sankcija prema Teheranu i istrgne Iran iz ruskog, kineskog i turskog zagrljaja. Tim pre što režim u Teheranu postaje sve više represivan, retrogradana i agresivan, a reformske snage sve slabije i sve više u ilegali.
Stvaranje arapskog sunitskog fronta protiv iransko-šiitskog dovodi Izrael u idealnu poziciju budući da su Hamas i Hezbolah pod kontrolom Teherana. Ni Rijad, ni Kairo, sve dok se Palestinci budu oslanjali na Teheran i Ankaru, neće praviti probleme Jerusalimu u obračunu sa Hamasom u Gazi i Zapadnoj obali i Hezbolahom u Libanu.
Direktnog rata između Saudijske Arabije i Irana neće biti, ali će kapiteni dva ekstremna viđenja islama, sunitskog i šiitskog, rasplamsati već postojeće sukobe u Siriji, Iraku i Jemenu i otvoriti nove frontove u Bahreinu i Libanu, čiju će cenu platiti nedužno stanovništvo i Evropa koja će morati da se suoči sa novim talasima emigranata.
U islamskom svetu suniti su većina, ima ih oko 80 odsto, dok šiiti, uključujući i sekte sa šiitskim korenima, predstavljaju oko 15 odsto muslimanske populacije, međutim u Persijskom zalivu šiiti su okružili Saudijsku Arabiju. Šiiti su dominantni u Iranu, Azerbejdžanu i Iraku, dok su relativna većina u Libanu. U Siriji su šiiti manjina, ali drže vlast uprkos sunitskoj većini. U Bahreinu je situacija obrnuta, šiiti su većina, ali je na vlasti kraljevska sunitska familija. Šiiti su značajna manjina u Kuvajtu, ima ih oko 30 odsto, a u Saudijskoj Arabiji, Pakistanu i Avganistanu između 10 i 15 odsto.
Saudijska Arabija, koja ima ambiciju da bude predvodnik sunitskog sveta zbog čega je u direktnom sukobu sa Turskom, oseća se ugroženom jer su u njenom okruženju šiiti većina u odnosu na sunite, što Rijadu daje percepciju opkoljenosti: Iran na istoku, Irak, Sirija i Liban na severu i Jemen na jugu. Takođe, šiitska manjina koja živi u vagahabitskoj kraljevini je tradicionalno viđeno kao Peta kolona Irana na saudijskom tlu.
Na strani Irana je i geografija jer mogu da kontrolišu prolaz kroz dva od pet najvažnijih moreuza na planeti: Hormuz i Bab el Mandeb. Drugim rečima, ulaz u Persijski zaliv, kroz koji prolazi četvrtina planetarnog prometa nafte, a prilaz Crvenom moru i Sueckom kanalu, žili kucavici svetskog pomorskog prometa, su na puškometu saveznika Teherana u Jemenu.
Posrednički rat u Jemanu između Irana i Saudijske Arabije se bazira na više uzroka, a jedan od njih je kontrola Bab el Mandeba. Iran ne može uspostavi kontrolu nad dva moreuza, ali može da pretvori u pakleno iskustvo prolaz kroz njih. Teheran ima na raspolaganju arsenal oružja koje može da bude efikasno za potapanje brodova u dva moreuza čak i u prisustvu američkih nosača aviona i ratne flote.
Konstruisanje atomske bombe je još jedan kec u rukavu Teherana. Za SAD, Evropu, ali i Rusiju i Kinu, u krajnoj liniji, ne bi bilo toliko opasno da Iran napravi atomsku bombu, ali bi neizbežna posledica bila rasplamsavanje trke u nuklearnom naoružavanju u regionu. Niko ne bi mogao da zaustavi Saudijsku Arabiju, Tursku, Egipat da krenu u realizaciju njihovih nuklearnih programa. Takođe, nastavak procesa obogaćivanja uranijuma u Iranu, bez međunarodne kontrole, otvara vrata za mogući desant Izraela, po ugledu na onaj iz 1981. godine kada je bombardovao nuklearni reaktor u Osirku i tako stavio definitivno tačku na snove Sadama Huseina o atomskoj bombi.
Iran se već 40 godina sprema za rat sa SAD, praktično od prvog dana uspostavljanja islamskog režima u Teheranu. Teokratsko-kleptokratski režim u Teheranu je uveren da će, pre ili kasnije, SAD vojno napasti Iran uz pomoć država sa sunitskom većinom u okruženju i navodne Pete kolone u samoj Islamskoj republici koju predstavljaju pripadnici nacionalnih manjina.
Iran je izrazito multietnička zemlja. Procenat Persijanaca je u stalnom padu i sada se kotira između 55 i 60 odsto. Ajatolah Ali Hamnej pripada nacionalnoj manjini Azera kojih, paradoksalno, ima više u Iranu, oko 13 miliona, nego u njihovoj matičnoj državi Azerbejdžanu. Kurda ima blizu deset miliona, Lura oko pet, Arapa nešto više od dva miliona dok Turkmena i Belučija ima oko milion i po. Ostale manje etničke grupe čine blizu deset odsto stanovništva. I pored represivnih politika prema nacionalnim manjinama, kako tokom režima familije Pahlavi tako i u Islamskoj republici, proces persijanizacije nije dao željene rezultate.
Vahabitski režim u Rijadu se nalazi u velikim problemima. Dugogodišnje niske cene nafte, finansiranje terorista i ekstremnog islama u arapskim i evrpskim državama se pokazao kao veliki negativni bumerang. Saudijska Arabija je izgubila dobar deo svog kredibiliteta i uticaja u arapsko-muslimanskom svetu. Nalazi se i na početku veoma senzibilne tranzicije koja ne podrazumeva samo prelazak vlasti na novu generaciju (Kralj Salman je poslednji živi sin osnivača dinastije Ibn Sauda) već i epohalne društvene promene koju obećava prestolonaslednik Muhamed ibn Salman.
Pozitivna okolnost za vahabite je učvršćivanje režima generala El Sisija u Egiptu. Rijad je zbog represije nad Muslimanskom braćom zaradio velikog saveznika u Kairu, ali je zbog toga zategao do krajnjih granica relacije sa Katarom i Turskom, glavnim sponzorima pokreta koji propagira politički rigidni islam. Ankara i Doha se ne svrstavaju otvoreno na stranu Teherana, ali se njihova naklonjenost Islamskoj republici ne zaustavlja samo na prećutnoj podršci. Zato će Bliski istok ostati bure baruta, sa krajnje neizvesnim ishodom odmeravanja snaga između sunita i šiita.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare