Predsednik Belorusije Aleksadar Lukašenko ne krije da su njegovi politički idoli Vladimir Lenjin i Josif Džugašvili Staljin, iako, kako sam kaže “mora još vredno da radi da bi ih dostigao kao istorijska ličnost”. Za Lukašenka Džugašvilijeva maksima o izborima nikad nije izgubila na aktuelnosti: nije važno ko glasa, već ko broji glasove. Beloruski diktator je uveren i u još jedan aksiom: njegov ostanak na vlasti u Minsku ne zavisi od volje građana, već od odnosa i interesa velikih sila.
Lukašenko, zvani Batko (tata), je poznat po svojoj mitomaniji. Ušlo je u antologiju diktatorskih lovačkih priča kako je on lično vratio nuklearne bojeve glave u Moskvu po raspadu SSSR. To što je Belurusija obavila denuklearizaciju dok je Lukašenko bio samo poslanik u parlamentu je nebitan detalj. Još su u svežem sećanju njegove priče o beloruskim doktorima koji su izlečili bivšeg šefa Mosada kome su najbolji američki i evropski doktori rekli da mu nema spasa. U isti koš ulazi i navodni pokušaj ruskih oligarha da ga podmite sa pet milijardi dolara za prodaju fabrike kalijumskog đubriva, kao i “plašenje” država članica EU da će im pustiti na desetine hiljada migranata koji švercuju drogu, oružje i radioaktivne materije, ako mu ne plate zaštitu granica.
Nije prošlo mnogo vremena ni od hvalisanja Lukašenka da se pravi Rusi, za koje je Putin previše mekan, sve masovnije preseljavaju u Belorusiju: “Mi imamo isti politički sistem kao Rusija, ali je naš tvrđi i jasniji”.
Ko ga poznaje, nije bio iznenađen kada je propagirao kao terapiju protiv korona virusa saunu i votku. U deo bizarnosti iz Lukašenkovog repertoara ulazi i to što ne dozvoljava svojoj supruzi, sa kojom ne živi više od 20 godina, da se razvede od njega i pored toga što je on, u međuvremenu, dobio dete sa drugom ženom i vodi ga svuda sa sobom, čak i na prijem kod pape u Vatikan ili na Generalnu skupštinu UN-a.
Posle gubitka Gruzije i Ukrajine, Moskva nema izbora, ako želi da zadrži status kontinentalne sile, Belorusija mora da ostane u njenoj sferi uticaja. Takođe, Minsk ima geostrateški značaj za Moskvu budući da od granice Belorusije do Kalinjingrada, ruske enklave na obali Baltičkog mora, prolazi tzv. Suvalki linija, duga samo 104 kilometra: pupak svakog mogućeg sukoba NATO i Rusije. Poljska i Litvanija to vrlo dobro znaju i zato čine sve što mogu u EU i NATO da Kremlj izgubi kontrolu nad Minskom.
To zna i beloruski autokrata i zato može sebi da dozvoli da igra “po živcima” svom strateškom partneru u Kremlju. Nije prošlo više od dva meseca od izjave Lukašenka, posle žestoke svađe sa Putinom oko cene nafte i gasa, da je Belorusija jedini verni saveznik koji je ostao Rusiji. Predsednik Belorusije u suštini strahuje da bi Putin mogao da ga pusti niz vodu kako bi omogućio mirnu tranziciju vlasti u Minsku i izbegao scenarije iz Tbilisija i Kijeva. Putina i Lukašenka osim žala zbog propasti SSSR-a, sentimenta prema KGB-u – u Belorusiji se služba bezbednosti i dalje zove KGB – i ljubavi prema hokeju malo šta veže. Putin sve teže podnosi “Batka”, a Lukašenko bi se rado oslobodio nadzora Vladimira kada to ne bi značilo ekonomski krah Belorusije.
Lukašenko veruje u tu teoriju zavere jer su lideri opozicije, posebno Viktor Babariko i Valeri Cepkalo, povezani sa Rusijom. Babariko je na čelu banke “Belgazprombank” koja je pod kontrolom ruskog energetskog kolosa Gazproma, a Cepkalo je pobegao u Moskvu kada su Babariko i Sergej Tikanovski, uhapšeni. Lukašenka je dodatno alarmirala i kampanja opozicije koja nije bila antiruska a ni proevropska. Na mitinzima opozicije se upotrebljavao naizmenično ruski i beloruski jezik s idejom da se ujedini cela zemlja. Opozicije nije sledila Lukašenka u njegovoj antiruskoj retorici a dobila je prostor u ruskim državnim medijima o kojima Aleksej Navalni i drugi opozicionari u Rusiji mogu samo da sanjaju.
Farsa oko hapšenja ruskih plaćenika kompanije Vagner sa optužbom da su došli u Belorusiju kako bi srušili vladajući režim još manje je kredibilna od ruskog državnog udara u Crnoj Gori. Lukašenko je dizanjem prašine oko unajmljenih ratnika Vagnera, koji su bili na putu za Bliski istok, želeo da predstavi sebe kao istinskog borca za nezavisnost Belorusije, koja ne toleriše mešanje u unutrašnje stvari i jedinu branu pred ruskom pretnjom beloruskoj samosvojnosti.
Nema sumnje da je Belorusija poslednji pazl koji nedostaje SAD i NATO da definitivno sabiju Rusiju u njene granice. Međutim, s druge strane je jednako evidentno da je Belorusija jedini saveznik Moskve u Evropi. Između Rusije i Belorusije ne postoje samo jake istorijske, kulturne i sociološke veze već i kapilarna trgovinska i vojna saradnja, i što je još važnije u poslednjih deset godina dve trećine budžeta Minska se puni kroz ruske pozajmice, kredite i direktne investicije.
U evropskim i američkim diplomatskim krugovima se već neko vreme, tačnije od ruskog anektiranja Krima, izbegava apostrofiranje Lukašenka kao “poslednjeg evropskog diktatora”. Beloruski “Batko” je posle ukrajinske krize shvatio da bi mogao da profitira u napetom odnosu Moskve i Brisela upuštajući se u duplu igru: povoljni ekonomski aranžmani i investicije iz Rusije a pomoć iz EU i njenih država članica.
Državni sekretar SAD Majk Pompeo je posetio Minsk prošlog februara. To je bila prva poseta visokog američkog zvaničnika posle dve i po decenije, u okviru svoje turneje po bivšim sovjetskim republikama, uključujući i Ukrajinu, a Lukašenko je prvi put bio u zvaničnoj poseti jednoj državi članici EU, Austriji. Pompeo je obećao, navodno, Lukašenku da će Vašington pomoći Belorusiji da postane “nezavisna” država, bez obaveze da postane članica NATO, imajući u vidu da je dobar deo stanovništva protiv članstva u Severnoatlantskoj alijansi.
Belorusi imaju poslovicu koja kaže da iz “svakog pijanog Poljaka, pre ili kasnije, progovori Rus”, sa jasnom aluzijom da se Belorusi nalaze između dva agresivna i hegemonistički nastrojena suseda. Nije iznenađenje da je upravo Poljska tražila hitan sastanak i u EU i u NATO povodom poslednjih dešavanja u Belorusiji. Varšava je svesna da bez velikog angažovanja EU, NATO i SAD neće biti moguće uspostaviti antirusku vlast u Minsku.
Američki državni sekratar je pokazao ozbiljnost svoje ponude imenovanjem nove ambasadorke u Minsku, posle 12 godina od prekida diplomatskih odnosa, Džuli Fišer. Reč je o prekaljenoj operativki Stejt departmenta koja se istakla u svojim diplomatskim misijama u Gruziji i Ukrajini kada je direktno pomogla Sakašviliju i Juščenku u uspostavljanju njihove vlasti. U Moskvi se smatra da je glavni arhitekta Lukašenkovog namigivanja Zapadu ministar spoljnih poslova Vladimir Makej i da je njegov cilj da evropeizuje i pokatoliči Belorusiju.
U suštini, Lukašenku su ruke vezane: Belorusija ne može da izađe iz ruske orbite, između ostalog i zato što je Moskva ne bi pustila, a Brisel i Vašington ne bi Lukašenku oprostili dve i po decenije kršenja ljudskih prava, političkih progona i montiranih izbora. S druge strane, EU nema ništa da ponudi Belorusiji, odnosno proevrpski nastrojenim snagama. Loš primer Ukrajine i maglovitog “Istočnog partnerstva” sa EU su toliko evidentni da bi bilo kakva propaganda bila kontraproduktivna. Takođe, rusofobija u Belorusiji je mnogo manje raširena nego u Ukrajini, i pored svega što se događalo u poslednje vreme i kampanje koja se vodila. .
Lukašenkovo udaljavanje od Moskve, hladan pristup Evrope, sa izuzetkom Poljske i Litvanije i nezainteresovanost Amerike na pragu predsedničkih izbora, paradoksalno otvaraju vrata za kredibilnu alternativu u Minsku ali samo za Lukašenka, ne i za zagrljaj “ruskog medveda”.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare