Beseda koja je pred vama, zabeležena je na prošlogodišnjem Sajmu knjiga tokom kog su promovisana i izabrana dela mitropolita Amfilohija. Tom prilikom su o njegovim knjigama učevno i akademski govorili episkop buenos-ajreski i južnocentralno američki g. Kirilo, dr Bogoljub Šijaković, profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu, Dragan Lakićević književnik i Radomir Nikčević, protojerej stavrofor i direktor izdavačke kuće "Svetigora" koja je izdala izabrana dela u 36 knjiga. A onda je za mikrofon, pred prepunom salom, izašao mitroplit Amfilohije i potekle su reči, istovremeno i obične i mudre kojima je mitropolit više govorio o drugima, najmanje o sebi. Ali i ti drugi čije je reči i poslušanja upijao i pamtio činili su njega i kroz njega trajali.
„U ovom kratkom ovozemaljskom životu imao sam sreće da se sretnem sa izuzetnim ljudima. Prije svega to je bio moj otac od koga su u ona posleratna vremena tražili da bude nastavnik, pošto su pobili mnoge profesore i sveštenike. Međutim, on je to odbio uz obrazloženje da neće da uči djecu bezbožništvu. To je bio njegov razlog da ne prihvati da bude nastavnik u osmogodišnjoj školi u Morači i zahvaljujući njemu ja sam krenuo ovim putem. On je to predlagao mojoj starijoj braći. Oni nisu hteli, ja sam prihvatio. Nije to bilo jednostavno. Trebao sam da idem u Prizren ali su u Kolašinu u vojnom odseku zabranili da tamo idem uz reči: šta će ti ta škola, ona je davno propala, toga boga nema… Onda su mi odredili da idem u mornaricu. Zašto, pitao sam? Treba da te prevaspitamo, odgovorili su mi. Onda sam došao u Beograd sa ocem. I tako idemo od Cvetnog trga prema Patrijaršiji, a ja se molim bogu da me ne prime u Bogosloviju. Nije uslišio moju molitvu, primili su me…“
„Jedan od najupečatljivijih susreta bio je sa starcem Justinom. Držao je govor na jednom odru ovde na Novom groblju, naravno bio je pod budnim okom policije a jedan od njih je sveštenika ispitivao o čemu li će taj Justin pričati. Ovaj ga pita „Oče Justine, koliko će te govoriti“ a on mu odgovara „Kad govorim o vječnosti, zaboravim na vrijeme“. Ta njegova besjeda je bila njegov živi odnos prema Bogu i prema pokojnicima, ali i prema vremenu u kome je živio. Tokom tog govora, obraćajući se pokojnici, on preko nje pozdravlja i Svetog Savu i kaže: Poruči Svetom Savi da je on koji je udario temelj prosvete, protjeran sa beogradskog univerziteta… Posle sam otišao u manastir Ćelije gde je prebivao i tamo pričao sa njim. U svojim delima koja su, naravno, bila zabranjivana, govorio je, između ostalog, i o tri pada u istoriji čovečanstva: prvi je Adamov pad, drugi Judin pad i treći je pad rimskog pape koji je sebe proglasio nepogrešivim. Ako je jedan nepogrešiv u Rimu, zašto nije nepogrešiv i onaj u Berlinu ili u Njujorku? Ta „nepogrešivost“ moderne evroameričke civilizacije se sada manifestuje nasiljem nad svijetom preko NATO pakta. Jer, oni su ti koji tim nasiljem brane ljudska prava. Ja sam to shvatio. Ono što NATO pakt danas radi sa Ukrajinom, Azijom i drugde po svijetu nije ništa drugo nego organski nastavak krstaških ratova. Jer i krstaši su imali priču o ljudskim pravima i oslobođenju Hristovog groba a, u stvari, su razorili Vizantijsko carstvo i iz Carigrada proterali patrijarha i cara vizantijskog, da bi postavili svoga patrijarha i svoga cara.
Krstaški ratovi su nastavljeni inkvizicijom, Napoleonom, pa naci-fažizmom, a sada taj krstaški duh nasilja i obogotvorenja čoveka kome je dah u nosu, nosi NATO pakt i ovo što sada vlada savremenim svijetom. I kod nas i šire od nas.“
„Zanimljivo je, kad pominjemo Svetog Savu, da niko pametan u to vrijeme ne bi otišao da od prognanog cara i patrijarha traži spas. Samo je Sveti Sava, ludi svetogorac, umesto da se obratio onima kojima se mi danas obraćamo ovde – moćnicima i silnicima zapadnim, otišao kod carigradskog patrijarha, koji je izgubio svaku vlast i svaku moć, da od njega traži samostalnost srpske crkve. Dakle, protivno logici je radio Sveti Sava i na tom protivljenju logici sagradio je sve što je sagradio. Njegov zavjet je na tom građen.“
„Mnogo izuzetnih ljudi sam sretao u Grčkoj, upoznavši to predanje iskonskog jelinskog naroda za koga nam je otac Justin govorio: mi smo vječiti dužnici jelinskoga roda, sve što je valjalo mi smo od njega primili… Bilo je divnih ljudi koji su pribrojani liku svetijeh kao i otac Justin. Otac Pajsije Svetogorac, otac Amfilohije, otac Porfirije, Jevrem, pa starac Nikanor koji se upokojio u Australiji. U Svetoj Gori je proveo 60 godina i došao ovde već bolestan, imao je probleme sa srcem i ljekar mu je rekao da ne smije nigdje da ide, a on je onda pravio one krstove i slao ih u Ameriku da pomiri Srbe sa tim krstovma stavljajući u njih i djeliće Hristovog krsta. Tako je došao kod mene u Vršac da traži blagoslov za put u Australiju. Šta ću ja punoglavac tebi starče, pitam. Znaš, ljekar mi je rekao da ne idem nikud, šta ti misliš da li da idem za Australiju? Ja ga pitam šta on misli da li treba da ide. On kaže da treba da ide ali moram da čujem doktora. Eto, sve si rekao, odgovorim mu i on ode. Posle dva meseca je umro u Australiji… Divan čovek, pomagao je sirotinju, manastire, kupovao šta im treba. Pitali smo se otkud mu pare. A on je imao pčele i prodavao med. Mnogo traje taj tvoj med, šalio sam se sa njim.“
„I tako sretneš ljude koji znaju boga, koji ne pričaju o njemu, već su ga videli. Jedan od njih je bio i otac Pajsije koji je završio samo osnovnu školu ali je bio izuzetna ličnost. Bio sam kod njega, on spremio neke krastavce, obario pirinač i meni sipa pun tanjir, a sebi malo. Ja mu kažem: pa ti, starče, ne jedeš a od mene praviš izjelicu. Ne, ne jeo sam ja dok sam spremao, nisi ti video, odgovara. Jedi, ti si kaluđer i treba da poslušaš. Jeste, ali i ti treba da poslušaš, kažem ja. Onda on kaže bolji je poslušnik onaj moj Bajun od tebe. Koji Bajun, pitam, znajući da nema nikoga tu u keliji. Samo jedna ruža, oko nje voda i on kaže: Hajde Bajune pokaži ovom neposlušniku šta znači poslušanje. Podiže se zemlja, izađe žabac i poče da krekeće. Starče, što ga zoveš Bajun? Pajsije je bio na Sinaju a tamo imaju beduine koji su još od vremena Muhameda, što je i spasilo manastir Svete Katarine i manastir školuje njihovog hodžu. U vreme kad je tamo bio otac Pajsije bio je hodža koji se zvao Bajun i on je žapca nazvao po njemu. Vidiš šta znači poslušanje, ti neposlušni Amfilohije, poslaću ja tebe u medresu da naučiš šta je poslušanje, reče a onda se obrati žapcu: Hajde sad se vrati nazad i vidimo se večeras kad budemo služili večernje. I vrati se žabac pod onu ružu. Gledao sam to svojim očima. Kad sam se predveče vratio, otac Pajsije nije bio tu i ja preskočim ogradu da vidim šta radi žabac. Izađe žabac iz zemlje, odskakuta do nekog velikog krsta i poče da krekeće. Hvali gospoda. Dakle žabac Bajun imao je živi odnos sa Bogom. Kada takve ljude srećeš i kada posle nešto kažeš onda je to njihovo, nije moje. Moje je onoliko koliko sam ga ja primio.“
„Njegoš u Luči Mikrokozmi govori o nastanku svijeta, logosu kroz koji je sve postalo i iskri vaskrsenja a završava Luču sa Hristovim vaskrsenjem. U znaku Hristovog vaskrsenja je sveukupna božija tvorevina i kroz to je Njegoš shvatio i kosovski zavjet kojega se sada naši montenegrini odriču. Odriču se i Njegoša i kosovskog zavjeta, a bez toga nas nema i izgubljeni smo. Ljute se na mene ovdašnji političari što ih nazivam srbijanski a Srbi su mnogo širi pojam od Srbijanaca. Kao što je došlo do poistovjećenja Crnogoraca sa Montenegrinima, ovdje je došlo do poistovjećenja Srba sa Srbijancima. A ni jedno ni drugo nije baš punoća. Onda se ljute kada se malo oštrije osvrnem na predsednika Vučića, izražavajući svoju bojazan spram Kosova. Nadam se u Boga da neće taj zločin napraviti, ni on ni bilo ko drugi ko ima pameti, da izda, proda ili da dijeli Kosovo. Nadajmo se da do toga neće doći. Ovi Montenegrini su ga se već odrekli priznavši mu nezavisnost, a ljute se na mene i zameraju mi da sam ja protiv Crne Gore. Ja im kažem da je moja Crna Gora ona Crna Gora Kralja Nikole kojoj pripadaju Pećka patrijaršija i Dečani i čije ključeve čuvam. Ti ključevi su dobijeni od Kralja Nikole, tamo negde 1912-1913 kada je oslobađena Pećka patrijaršija, uz reči da su to ključevi njegovih predaka. Ova sad Crna Gora je fildžan Crna Gora, rođena, s oproštenjem, u Brozovom Jajcu.“
BONUS VIDEO:
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare