Nemački ministar ekonomije na početku pandemije još nije do kraja ni izrekao najavu najveće državne pomoći ikad, a već su se javili prvi kandidati: VW, BMW, Siemens... Ali oni nisu tako brzi i kad treba platiti porez.
Ne trebaju velike škole da bi već na početku bilo jasno kako će mere za suzbijanje virusa Covida-19 značiti praktično „lokdaun“ najvećeg dela ekonomije i kako će ogromnom broju kompanija biti nemoguće da održe likvidnost i radna mesta, piše Dojče vele. U Americi je to izazvalo pravu eksploziju broja nezaposlenih, ali nemačka vlada je gotovo smesta, još krajem marta, odlučila da i finansijski pomogne kompanijama u još neviđenim razmerama: što u kreditima, što u državnim jamstvima tu je reč o gotovo jednoj milijardi i 200 milijardi evra – a i to nije kraj pomoći. Jer i odluka o skraćenom radnom vremenu, što firmama olakšava da plaćaju doprinose za zaposlene, nesumnjivo je državna pomoć, ali to ide iz blagajne Zavoda za zapošljavanje.
Praktično od dana kad je najavljena ta državna pomoć čuju se jadikovke iz kompanija o ogromnim gubicima koje će im donijeti ova pandemija i kako će im biti nužna kojamilijardica. Ipak, prvi se nisu javili mali proizvođači koji ne znaju kako da plate račun za struju sledeći mesec, nego jedan gigant poput Adidasa koji je sredinom aprila i dobio pozajmicu od 2,4 milijarde eura. Gužva pred Ministarstvom finansija je bila velika: ruku su ispružili i VW, BMW, Siemens…
Ali onda je došao prvi udarac tim snovima o državnim milijardama koje bi pale s neba: već početkom aprila je Vlada jasno dala do znanja da državna pomoć nije moguća za koncerne koji nameravaju i dalje da misle prvo na svoje deoničare i praktično državnim novcem pune njihove džepove dividendom. Ukratko: ako želite da plaćate dividende, ništa od državnog novca.
Već to je mnoge koncerne odvratilo od takvih namera: na primer, Daimler je otpočetka govorio da mu nikakva pomoć nije potrebna, ali su brzo i BMW i VW objavili kako mogu i bez nje. Jer u ovom potresu koji drma svetske berze koncerni sebi ne mogu da priušte da rasteraju deoničare još i najavom da mogu da zaborave na godišnju dividendu. To je i opasno: ukupna vrednost na berzi je već niska, ako tako još padne – to bi mogao biti trenutak i za neprijateljsko preuzimanje.
Neki koncerni su zaista u ozbiljnim poteškoćama tako da su državi obećali kako će njihovi deoničari ostati kratkih rukava: ne samo Adidas, nego i proizvođač automobilske elektronike Leoni – ali se čak i Lufthansa isprva borila rukama i nogama kako bi deoničarima i dalje plaćala barem nekakvu dividendu, piše Dojče vele.
Ali najveći nemački avioprevoznik je u tako dubokim nevoljama da za takvu računicu jednostavno nema mesta: na desetine hiljada letova je otkazano, gotovo čitava flota je na zemlji, na stotine aviona više nikad neće ni poleteti – barem ne s poznatim znakom Lufthanse na njihovom repu. Vrednost prevoznika na berzi je već daleko ispod vrednosti samih aviona koje ima i tu je prevozniku jedino ta državna pomoć ostala kao šansa da možda ne bude progutan. To će se svesti na oko 10 milijardi evra pozajmice, ali i državnim preuzimanjem određenog broja deonica – najviše 25%.
Tek što su se ipak izdvojili koncerni kojima je zaista potrebna pomoć, iz političkog Berlina je došao novi udarac: ne samo kredit, nego se i potpora doprinosu za zaposlene ako više ne rade puno radno vreme tretira kao državna pomoć. Dakle ko god je zaposlene poslao kući o državnom trošku, ne sme da plaća dividende deoničarima. To su zapravo ogromni iznosi: oko 10 miliona građana Nemačke u ovoj pandemiji radi skraćeno radno vreme po novim propisima i samo blagajna Zavoda za zapošljavanje jednostavno nije dovoljno duboka da bi izdržala taj teret.
Neke kompanije su shvatile da sad ipak država ima konce u svojim rukama: Adidasov konkurent, Puma, takođe je poslušno objavila kako neće isplatiti dividendu, a isto je odlučila kompanija nastala oko frankfiurtskog aerodroma Fraport, proizvođač motora Deutz… U jeku tog spora ovog utorka su se u Berlinu sastali predstavnici automobilske industrije s odgovornima u nemačkoj vladi kako bi razmotrili budućnost ove za Nemačku itekako važne industrijske grane.
Kad već neće biti kredita, a i oko subvencija za doprinose se još nateže, onda bi proizvođači automobila bili srećni i ako bi kancelarka Merkel ponovila ono što je već učinila 2009. godine: odredila državnu nadoknadu za uništavanje starih automobila pri kupovini novih. Službeni Berlin tu nije rekao jasno „ne dolazi u obzir“, ali raspoloženje javnosti nipošto ne ide na ruku proizvođačima automobila. Upravo se okončava sudski spor vlasnika dizelaša protiv Volkswagena zbog falsifikovanja vreednosti iizduvnih gasova, a nevolje proizvođača automobila zapravo nemaju veze s koronom.
Naravno da mogući kupci već duže oklevaju s kupovinom jer su nesigurni oko toga kakav automobil uopšte kupiti ako zbog zagađenja uskoro njime neće smeti u neke nemačke gradove. Ali država već ionako izdašno pomaže automobilskoj industriji potporama druge vrste: nedavno je produžena podrška od 4.000 evra za kupovinu električnog automobila, tu je i subvencionisanje za vozila norme barem Euro 6. Mnoge druge industrijske grane mogu samo da sanjaju o takvoj državnoj pomoći.
Pročitaj i:
Pandemija koronavirusa je barem trenutno poremetila prioritete – izmestila ih sa onih koje diktira ekonomija na one koje diktira politika. A neki političari svakako žele da iskoriste tu, možda jedinstvenu priliku: kad se već razgovara o državnoj pomoći kompanijama, zašto ne pogledati koja od tih nemačkih kompanija je zaista svesna svoje društvene odgovornosti i uredno plaća porez? Nakon parlamentarnog upita stranke Levice je usledila istraga novinara političke emisije ARD Monitor i lista Süddeutsche Zeitung. Kada je reč o 30 najvećih koncerna Nemačke izlistanim u DAX-u odgovor je kratak: gotovo sve imaju barem nekakvu malu firmu u nekoj poreznoj oazi gde nesmetano mogu da „peru“ svoj novac.
To nije tek pokoja firma „za svaki slučaj“, nego 30 najvećih učestvuje u vlasništvu ukupno 3847 kompanija u poreznim oazama širom sveta, od Paname, Kajmanskih ostrva pa do američkog Delavera koji takođe privlači kompanija „kreativnim“ obračunom poreza. Naravno da je tu i mnoštvo kompanija u zemljama Europe koje su se takođe, barem za strane firme, pokazale predusretljivim kad treba platiti malen – ili nikakav porez: Holandija (527 kompanija), Luksemburg (281 kompanija) ili već tradicionalna oaza Švajcarska (187 kompanija).
Suvlasništvo u čitavom nizu takvih kompanija ima i Lufthansa, iako traži i državnu pomoć i prima pomoć za doprinose njenim zaposlenima koji ne rade puno radno vreeme. Odgovor kompanije je i u ovom slučaju isti: sve je to previše komplikovano da bi novinari, političari i javnost mogli da shvate. Oni zaista imaju firme u takvim poreznim oazama, ali one su nastale tokovima poslovne politike. Međunarodne kompanije imaju čitave vojske poreznih savetnika i po pravilu je takva utaja poreza tek u „sivoj“ zoni.
Amazon je prošle godine samo u Nemačkoj ostvario promet od oko 22,5 milijardi dolara – ukupno je to preko 280 milijardi, a zbog korone će ove godine to svakako biti i više. Čak i u Italiji je amazon.it ostvario promet od preko 2 milijarde dolara. Koliko je poreza platio Amazon za 2018. godine? S obzirom na međunarodne sporazume o sedištu kompanije, on načelno plaća porez samo u SAD po stopi od 1,2% na dobit. Ali tek „načelno“, jer za 2018. ne samo da nije platio porez, nego je i dobio stotinak miliona dolara povrata poreza zbog najavljenih, ali nikad realizovanih investicija. Koliko bi se respiratora moglo kupiti i čitavih bolnica izgraditi da je porez ikad plaćen u onoj državi u kojoj je i zarađen – to ostavljamo Italijanima i drugima da sami izračunaju.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare