U vreme koje sluti najtežu ekonomsku krizu u istoriji, kada se spoljni dugovi većine zemalja broje u milijardama, a jedinstvo EU je poljuljano, autoritarna i komunistička Kina sve više se uvlači u unutrašnje sisteme razjedinjenih i oslabljenih evropskih država. Nametanjem svog načina upravljanja, nadzora građana i diktature, ali i pozajmljivanjem finansijskih sredstava uz velike olakšice, Kina preti da potpuno uruši demokratska uređenja.
Danas je lako uvući se u krhke institucije evropskih država koje sa osmehom otvaraju vrata uticaju Komunističke partije Kine. Nacije koje su u tranzitu dugo su dokumentovale agresivnu spoljnu politiku, koju je nad njima sprovodila Rusija, čiji je cilj bila destabilizacija transatlantskog saveza i ponovno uspostavljanje onoga što ova zemlja smatra „sferom uticaja“. Međutim poslednjih godina, Narodna republika Kina, odnosno njen predsednik Si Đinping, nije bio ništa manje aktivan u promociji svojih ciljeva spoljne politike.
Iako je međunarodni angažman Kine često manje direktno bio suprotstvaljan drugim zemljama od ruskog, ipak ima podmukli uticaj na razvoj i funkcionisanje demokratskih institucija u regionu, koji se proteže od centralne Evrope do centralne Azije.
Kampanja uticaja Komunističke partije Kine usredsređena je na dva glavna cilja – širenje uticaja zemlje u inostranstvu i promovisanje pozitivnog imidža Kine u svetu. Kampanju na kojoj ozbiljno radi kompletan kineski diplomatski korpus, najbolje karakteriše njegova fleksibilnost. Prilagođava svoj pristup svakoj pojedinačnoj zemlji, koristeći institucionalne slabosti i vešto se uklapajući u korumpirane političke i ekonomske strukture.
Ukupni uticaj ovih mera je dalje degradacija dobrog upravljanja, transparentnosti i vladavine zakona, kao i stvaranje dodatnih puteva za grabežljive, lokalne političke elite, da ostanu na vlasti i dodatno izgrade sistem u svoju korist.
Najizrazitiji primer širenja antidemokratskog uticaja Kine u regionu je oblast tehnologije i nadzora. Kineski tehnološki gigant Huavei potpisao je „Sporazum o sigurnom gradu“ sa vladama u 10 od 29 zemalja NIT-a (National Institutes of Technology), od kojih svaka ima evidenciju lošeg upravljanja i ozbiljnih problema sa korupcijom.
Na primer, u Tadžikistanu i Uzbekistanu, postavljeno je skoro hiljadu kamera za praćenje svih događaja u javnim prostorima. U Srbiji, još jednoj zemlji koja je uvela Huaveijev sistem nadzora prepoznavanja lica i registarskih tablica, policajci su učestvovali u zajedničkim vežbama sa svojim kineskim kolegama, učeći kako Kinezi „onesposobljavaju teroriste“.
Ova partnerstva izazivaju zabrinutost da bi sve veći doseg Kine mogao ojačati autoritarne vođe, doprinoseći represiji i umanjivanju demokratskog upravljanja i aktivnog civilnog društva. Čak i u demokratijama, stručnjaci ukazuju na ranjivosti koje kineske vlasti mogu da iskoriste, pošto su kineske tehnologije integrisane u sektor nadzora.
Pročitajte još:
Uticaj Kine naročito je u Srbiji bio prisutan za vreme uvođenja mera za suzbijanje koronavirusa, kada je prisustvo i odobrenje kineskih stručnjaka, bilo sve o čemu su govorili predstavnici srpske vlasti. Krajem marta je predsednik Srbije Aleksandar Vučić, na jednoj od konferencija, posle sastanaka sa kriznim štabovima i kineskim stručnjacima, govorio o mogućnosti da 10 centralnih beogradskih opština budu izolovane, a sve po ugledu na Kinu.
„To ćemo uraditi čim bude bilo potrebe za tim. Da li će to biti sutra ili prekosutra, nije bitno. Naši kineski prijatelji su zadovoljni merama koje smo preduzeli i uz konstantne razgovore i dogovore sa njima preduzimaćemo nove mere“ rekao je tada Vučić.
Dakle sve što su radili bilo je uz dogovor i saradnju sa „kineskim stručnjacima, prijateljima, braćom…“ koji su morali biti zadovoljni, a to je građanima Srbije moralo biti jasno stavljeno do znanja.
Zapadnom svetu Srbija, kao jedna od najsiromašnijih evropskih zemalja nije izgledala kao najbolji partner za Kinu, koja očigledno želi veću ulogu u Evropi, pisao je još 2017. godine Politico.
“Ipak, dugogodišnje veze između te dve zemlje, kombinovane sa geografijom, pomoći će Beogradu da postane centar evropskog poduhvata Pekinga. Za Srbiju i njene susede prednost u tome je očigledna – svima su očajnički potrebne investicije u infrastrukturu. Kina ima mračnije motive, ali su oni jasni, Peking želi značajno da zagazi na jugoistočni prag Evrope, povećavajući svoj uticaj u zemljama koje bi jednog dana mogle da postanu članice Evropske unije“, dodaje se u ovom članku.
Podsećajući na aktuelne kineske investicije, Politiko tada piše i da kinesko davanje novca ne mora da bude u vezi sa povraćajem istog, što je politika međunarodnog razvoja koja je suprotna, recimo, Svetskoj banci.
“Uzmite za primer planiranu prugu koja povezuje Beograd sa primorskim gradom Barom. Ovaj projekat bi mogao da košta oko 600 miliona evra. Sa ekonomskim rezultatom koji ne bi mogao da bude naročito veliki, teško bi bilo ubediti evropske lidere da podrže taj projekat. Ipak, Kina je ušla u priču. Zaista, strukturni fondovi Evropske unije su van domašaja državama koje nisu članice. Kina je jedina alternativa za države kao što je Srbija. Ministarka Zorana Mihajlović na pitanje:“Zašto Kina“ odgovorila je: „Zato što Kina ima novca““, pisao je Politiko još pre tri godine.
Drugo područje širenja kineskog uticaja u regionu su – mediji, u kojima kineske vlasti intervenišu kako bi oblikovali sadržaj u svoju korist. Tri glavne strategije fokusiraju se na promociju preferiranih narativa Komunističke partije Kine, suzbijanje kritičkih stanovišta i upravljanje sistemima za isporuku sadržaja. Češka je pružila savršen primer primene ove sveobuhvatne strategije krajem 2019. godine. Tada se pojavila vest da je Petr Kelner, najbogatiji građanin ove zemlje, koji ima ozbiljne poslovne interese u Kini, optužen za finansiranje kampanje za uticaj medija koja ima za cilj promovisanje pozitivnog imidžu zemlje i napad na njene lokalne kritičare. U zemljama Centralne i Istočne Evrope, kineskim diplomatama je omogućeno da objave pogrešne priloge koji podstiču pro-kineski narativ.
„Dužničko ropstvo“
I na kraju, Kina je želela da stekne uticaj u regionu kroz strategiju dužničke diplomatije. To znači da obezbedi sredstva finansijski oslabljenim zemljama sa svojim novčanim sredstvima, na način koji stvara političku zavisnost. Kineska prednost u regionu je sposobnost ove istočne zemlje da odobrava kredite sa nekoliko uslova koji su mnogo povoljniji u poređenju sa EU, koja ima strože smernice za pozajmljivanje i vraćanje finansijske podrške. Kao rezultat toga, inostrani dug u regionu sve se više se nalazi upravo u rukama kineske vlade: Tadžikistan, Crna Gora i Severna Makedonija duguju Kini 41, 39, odnosno 20 odsto ukupnog duga zemlje. U aprilu 2020. godine, na udaru koronavirusa, Kirgistan je zamolio za olakšice pri otplati duga, a ova zemlja kineskoj „Ekimbank“ duguje čak dve petine svog ukupnog spoljnog duga.
Sve ove strategije ubrzano slabe načine demokratskog nadzora u zemljama i omogućavaju autoritarnim sistemima da se što duže održe na vlasti i da jačaju u tom smislu. Kao i Rusija, tako je i Kina oportunistički akter u regionu, u smislu da koristi sve unutrašnje, domaće ranjivosti jedne zemlje. Njenom korozivnom uticaju može i treba se suprotstaviti, ali finansijska ulaganja i politički dogovori to ne dozvoljavaju. Konačno, oštra i agresivna politika Kine imaće manje potencijala za prodor i razvoj u drugim zemljama, ukoliko se demokratski lideri fokusiraju na vraćanje demokratskih institucija u regionu.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare