Liban i Sirija su istorijski isprepletani, što međusobno, što jer su obe zemlje bile poprište nekih tuđih ratova.
Liban je u oktobru 1989. potpisao mirovni sporazum o okončanju petogodišnjeg građanskog rata. Rat je bio težak, bolan i krvav, i premda je od njegovog završetka prošlo više od 20 godina, Liban i dalje progone njegove senke.
Razorna eksplozija koja se nedavno dogodila u Bejrutu i odnela desetine života, sravnivši pola grada sa zemljom, tek je poslednja u nizu nesreća koje su pogodile ovu zemlju.
Pročitaj i:
Liban jeste fini biser Bliskog istoka, ali je jednako toliko i zemlja stalnih tenzija koje neprestano tinjaju i povrh svega zemlja koja svakog trenutka može da sklizne u novi krvavi sukob.
Rat je podelio libansko društvo i njegovi zaostaci – od nerešenih zločina, preko brzopleto donetih zakona o amnestiji, sve do odsustva istinskog pomirenja – mogu lako da Liban gurnu u novi krug nasilja u regionu.
Trajna nestabilnost jednim delom je posledica neuspeha vlade da se efikasno pozabavi zloupotrebama tog istog građanskog rata, a delom rezultat uloge raznih vojnih frakcija prisutnih u toj zemlji, poput Hezbolaha, ali i mešanja drugih zemalja u unutrašnja pitanja Libana.
Sa jedne strane, SAD nastavljaju da vrše ekonomski pritisak na Liban da bi se javnost konačno usmerila protiv Hezbolaha i Americi je pošlo za rukom makar da Liban gurne u najtežu finansijsku i ekonomsku krizu u svojoj istoriji zbog manjka američkih dolara. MMF ne pomaže kad u zamenu za pomoć traži od Libana reforme koje su praktično neizvodljive.
Americi i saveznicima je trn u oku bila i donedavna libanska vlada jer su u njoj sedeli ministri iz sve šiitske stranke, pokreta Hezbolah i Amal.
Nedavno održani protesti nisu bili rizični samo zbog već ionako kompleksne situacije sa epidemijom koronavirusa, već upravo i zbog pozivanja na primenu Rezolucije 1559 Saveta bezbednosti UN koja poziva na razoružanje Hezbolaha i jačanje libanske vlade kako bi nametnula svoju vlast na celoj teritoriji. Ako se Hezbolah uključi u sukobe, SAD i Izrael bi gotovo izvesno započeli rat protiv tog pokreta.
A ako do takvog rata dođe, dogodiće se isto što i u Siriji – stradaće nedužni ljudi.
Žestoke borbe izraelskih vojnika i ekstremista Hezbolaha, izazvale su velika razaranja u nekim delovima Libana i vratile gorka sećanja na građanski rat i mešanje regionalnih sila u unutrašnje stvari zemlje koja je svojevremeno bila dragulj ekonomskog prosperiteta na Bliskom istoku.
Izrael u poslednje vreme često koristi vazdušni prostor Libana za pokretanje napada na Siriju, uprkos tome što Liban uporno protestuje zbog kršenja svog suvereniteta.
Izrael definitivno želi da se obračuna sa Hezbolahom i Liban bi tu mogao da bude kolateralna šteta. Izraelski plan anektiranja Zapadne obale samo povećava šanse za sukob.
Pored toga, sankcije usmerene protiv Hezbolaha kao da stvarno imaju za cilj da se izgladne Sirija i Liban.
Sirija je sve siromašnija i gladnija i zatvorenija i život je tamo, po svemu sudeći, sve gori. Rat nije okončan i već traje skoro kao dva Svetska rata zajedno. Niko tačno ne zna koliko je rat naškodio sirijskoj ekonomiji. Ono što je preostalo našlo se na udaru nove krize.
U ratu u Siriji izvesno je samo jedno – svi pokušaji da se on privede kraju su osujećeni, i uprkos svim ofanzivama, mirovnim konferencijama i stranim intervencijama, narod u Siriji i dalje pati.
Sukob u Siriji opisuje se kao građanski rat, mada je u tome istinita samo postavka da je ovaj rat počeo kao ustanak sirijskih građana kada su 2011. godine izašli na ulice tražeći da se uspostavi demokratska vlast i stane na put korupciji. Protivljenje vlasti predsednika Bašara Al Asada brzo je preraslo u rat u koji su se uključile najmoćnije strane sile, kao i čitav niz naoružanih opozicionih grupa, potom Kurdi i, očekivano, Islamska država.
Pročitaj i:
Na strani sirijske vlasti su Rusija, Iran, Hezbolah i šiitske muslimanske milicije, a na strani pobunjenika – Turska, arapske zalivske zemlje, SAD i Jordan.
Liban i Sirija su istorijski isprepletani, što međusobno, što jer su obe zemlje bile poprište nekih tuđih ratova, a sada su za Siriju kritični faktor i libanske banke koje se nalaze na ivici kolapsa.
Sirija je koristila Liban kao vezu sa spoljnim svetom. Kad su libanske centralne banke uvele stroga ograničenja kako bi sprečile potpuni kolaps banaka u zemlji, kako je pisao BBC, sirijska valuta pala je sa finansijske litice pravo u ponor.
I Siriju je, takođe, teško pogodio Cezarov zakon uveden u junu. Nazvan je tako u čast šifrovanog imena vojnog fotografa koji je pobegao iz Sirije sa 53.275 slika mučenja i smrti napravljenih unutar režimskih zatvora.
Prema ovom zakonu, američka politika je da „diplomatske i mere ekonomske prisile moraju biti primenjene kako bi se vlada Bašara Al Asada privolela na to da zaustavi ubilačke napade na sirijski narod i podrži tranziciju ka sirijskoj vladi koja poštuje vladavinu zakona, ljudska prava i miroljubivu koegzistenciju sa susedima.“
Pored Asadovog režima, jedna od meta je i Iran, ključni saveznik Sirije pored Rusije.
Ekonomske sankcije su, međutim, instrument koji pogađa ljude kojima bi trebalo da pomogne više nego one kojima želi da nanese štetu. Mala je vajda da će sankcije naterati Asada da se makne s vlasti, ma koliko bile surove i ma koliko se zapadne zemlje tome nadale.
Ipak, upravo sankcije ostaju glavno oružje stranih sila za borbu protiv pobuneničkih frakcija ili pak režima u Siriji i Libanu. Okrutna igra sudbine je da su te iste strane sile stvorile čudovišta protiv kojih se sada bore.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar