Mimo Kine, nijedna druga azijska zemlja ne nalazi se među 15 najteže pogođenih zemalja u pandemiji. Singapur, Južna Koreja, Hongkong i Tajvan su se među prvima našli na udaru novog koronavirusa, ali su brzo reagovali i sada se i na Zapadu ističu hvale na račun azijskih zemalja koje su uspele da zauzdaju epidemiju.
Paradoks je u tome da je Zapad imao više vremena da se pripremi, a opet nije reagovao adekvatno – ni Evropa, ni SAD. Kako je Aziji pošlo za rukom da eskpresno savlada virus?
Stručnjaci objašnjavaju da način na koji će zemlja i njeni građani reagovati na pandemiju zavisi od kulturoloških faktora, vrste vladavine u njoj i prethodnih iskustava.
Kinu, Tajvan i Singapur je 2003. godine napao SARS, dok je Južna Koreja svoju lekciju naučila iy epidemije virusa MERS 2015. Amerika, sa druge strane, uprkos pojedinačnim slučajevima ebole i SARS-a na priobalnim delovima nije imala iskustva sa ozbiljnom epidemijom u skorijoj istoriji – za Amerikance su epidemije bile nešto apstraktno i daleko, nešto što vide na televiziji i nešto što se događa zemljama koje, jednostavno, nisu Amerika.
Evropa je počela da ozbiljno shvata koronavirus tek kada se otvorilo žarište u Italiji, a tada je već bilo kasno.
To dokazuje i brzina implementiranja mera. Nedavno je objavljen izveštaj obaveštajnih službi u kojima se navodi da je američki predsednik Donald Tramp upozoren odavno na širenje virusa, a od 20. januara, kada su SAD zabeležile prvi slučaj, prošla su skoro dva meseca dok nije uvedena socijalna distanca.
Singapur je, sa druge strane, uveo mere čim je potvrđen prvi slučaj.
Spremnost Tajvana takođe proizilazi iz nekih teško naučenih lekcija iz epidemije SARS-a. Tajvan je ustrojio poseban Centralni zapovedni centar za epidemije, koji se može aktivirati kako bi koordinisao odgovor u slučaju epidemije. Kao dokaz koliko je Tajvan želeo da bude ispred koronavirusa, centar je aktiviran 20. januara, dan pre nego što je na ostrvu potvrđen prvi slučaj infekcije.
Južna Koreja, Singapur i Hongkong su zemlje koje se relativno uspešno bore sa širenjem virusa i svima im je zajednička jedna stvar – rigorozno testiranje i praćenje kontakata.
Južna Koreja je u jednom trenutku imala najveći broj zaraženih izvan Kine, ali je širenje virusa zaustavljeno i već sredinom marta na dnevnom nivou je testirano skoro 20.000 ljudi.
Otvoreni su i centri za brzo testiranje, a vrlo brzo je u igru ušla i digitalna tehnologija za praćenje – od nadzornih kamera, transakcija kreditnim karticama, do podataka o lokaciji sa smartfona – kako bi se nadzirali potencijalni prenosioci.
Tajvan je uveo obavezno online izveštavanje i prijavljivanje za svakoga i do 14 dana nakon ograničavanja putovanja. Takođe je koristio „digitalnu ogradu“ za oko 55.000 ljudi u kućnoj izolaciji, pri čemu bi se oglasio alarm ako bi se takve osobe previše udaljile od svojih kuća. Metode tehničkog nadzora koje je koristio Tajvan i neke druge vlade izazvale su zabrinutost organizacija za građanska prava kad je u pitanju privatnost, ali je prema navodima stručnjaka činjenica da je ovakav sistem nadzora efikasan.
Singapurska strategija takođe je podrazumevala testiranje kontakata zaraženih što je omogućilo identifikovanje prenosilaca koji nisu razvili simptome bolesti. Singapur zato beleži i stopu smrtnosti od svega 0,1 odsto.
Singapurske vlaste bile su vrlo jasne, stroge i određene u porukama koje šalju građanima, dok je, potpuno suprotno, britanski premijer Boris Džonson građanima upućivao kontradiktorne poruke.
Pored toga, Britanija je testirala svega 8.200 po milionu stanovnika, upola manje od Singapura čija je stopa bila 16.203 pacijenata po milionu stanovnika. Uz to, testiranje u Britaniji i dalje nije opcija za sve, i tek odnedavno se pored medicinskih radnika testiraju i drugi sa začelja borbe poput policije, vatrogasaca i zatvorskih čuvara.
Jedna od osnovnih razlika između zapadnih i azijskih zemalja je što se građani ovih drugih dobrovoljno stavljaju u ruke vlasti; konfučijanske tradicicije u zemljama poput Kine, Južne Koreje i Singapura daju paternalističkoj državi više prostora za nametanje autoriteta, naročito u vanrednim okolnostima.
Pročitajte još:
Činjenica je da se narukvice koje su korišćene u Hong Kongu i Južnoj Koreji kako bi se pratili izolovani u karantinu ne bi tolerisale u Italiji ili Švedskoj. Štaviše, Švedska je svoj model ponašanja i ležernost u implementiranju mera objašnjavala činjenicom da švedski ustav ne dozvoljava ni suspendovanje građanskih prava i sloboda, ni zabranu kretanja, niti proglašenje vanrednog stanja osim ukoliko zemlja nije u ratu.
Mere koje su preduzete u zemljama poput Japana, Južne Koreje i Tajvana – poput karantina na kruzeru Dajmond princes ili zaključavanja desetina miliona ljudi u Vuhanu – ne bi bilo lako ili uopšte moguće izvesti u naprednim zapadnjačkim demokratijama.
Italija je svojevrsna studija slučaja kao zemlja koja je prva na Zapadu implementirala azijski model; 9. marta je proglašen karantin, ali Italijani nisu poštovali mere. Prema pisanju Gardijana, italijanske vlasti gone najmanje 40.000 ljudi zbog kršenja karantina uvedenog da bi se zaustavilo širenje virusa.
U Americi se već nedeljama održavaju ulični protesti protiv uvedenih mera.
Važan je i kulturološki element koji u Evropi podrazumeva fizičku bliskost – ljudi se pri susretima grle, rukuju i ljube, neprekidno jedni drugima ulaze u lični prostor, dok je u azijskim zemljama stvar drugačija i inače, ne samo kada se preporuči socijalna distanca zbog virusa.
Ljudi su u Japanu izvesno rezervisaniji nego u Italiji.
Otkada pandemija traje, često se nameće teza da su autoritarne vlade bolje opremljene da upravljaju pandemijom zato što imaju moć da nametnu mere koje bi u slobodnom svetu bile neprihvatljive, ali je činjenica i da su takvi režimi skloni zataškavanju informacija.
Slučaj Kine je već prežvakan – režim je ućutkivao sve one koji su na početku pokušavali da upozore na širenje novog virusa, novinari i lekari su nestajali; Severna Koreja tvrdi da nema zaraženih; Laos prijavljuje 19 slučajeva. U ovim zemljama je kultura cenzure jaka i znači da je teško zasigurno znati kakva je situacija zaista u njima.
U Vuhanu su, po ukidanju karantina, počele da isplivavaju optužbe da je stvarni broj preminulih sakriven i da ih je bilo trostruko više nego što zvanične statistike pokazuju.
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare