Kurdski novinar iz Irana Behrouz Bohani, koji je kao izbeglica proveo šest godina u australijskom zatvoru na Novoj Gvineji, konačno je dobio azil na Novom Zelandu i počinje slobodno da živi. Bohani je stekao planetarnu slavu nakon što je u zatvoru napisao knjigu o užasnim uslovima života iza rešetaka i time postao glas svih zatočenih izbeglica u Australiji, ali i svuda u svetu.
Bohani je iranski Kurd, novinar, pisac i izbeglica koji je tražio azil u Australiji, ali kao i stotine drugih ljudi koji dele njegovu sudbinu, od australijskih vlasti je u skladu s njihovim strogim zakonima odbijen i poslat 2013. u izbeglički zatvor na ostrvo Manus u Papui na Novoj Gvineji.
Kada je izbegao iz Irana, Bohani je stigao u Australiju brodom, ali odmah po iskrcavanjau na australijsku obalu, prevezen je na Novu Gvineju i zatvoren.
Ubrzo je Bohani, uprkos svim mukama koje su ga snašle, postao vodeći glas svih zatvorenika, posebno izbeglih, njihov glas u potrazi za slobodom. Skrenuo je pažnju celog sveta na loše uslove u australijskim zatvorima kada je u ćeliji napisao knjigu u kojoj je do detalja opisan život zatvorenika, njegovih sapatnika.
Tokom šest godina boravka u izolaciji, iza rešetaka, na ovom ostrvu pisao je knjigu, koju je putem poruka na persijskom jeziku preko VatsApa (WhatsAp-a) slao svojom prevodiocu i izdavaču Omidu Tofigianu.
Knjiga je objavljena 2018. godine pod nazivom „No Friend But The Mountains: Writing from Manus Prison“. Ovo delo osvojilo je dve najprestižnije književne nagradu u Australiji.
Knjiga je doživela takav uspeh da mu je Novi Zeland odobrio mesečnu vizu nakon što je u novembru 2019. godine pozvan da govori na književnom festivalu.
„Prvi put sam osetio slobodu posle šest godina“, rekao je Bohani, kojeg, nakon što je na Novom Zelandu podneo zahtev za azil, australijske vlasti više nisu smele nasilno da vraćaju na Novu Gvineju.
Dobiti nagradu od države koja te ne želi paradoksalna je situacija, pa je i kod autora logično izazvala paradoksalna osećanja o kojima je Bohani za BBC rekao:
“Srećan sam jer sam uspeo svet da upoznam sa stanjem u kojem se mi izbjeglice ovde nalazimo. S druge strane, ne mogu da se radujem dok moji prijatelji i ja ovde patimo. Sve što želimo jeste sloboda i odlazak sa ovog ostrva kako bismo započeli novi život.”
Kako je Bohani od 2013. jedini glas izbeglica i gorljivi protivnik australijske politike o čemu redovno piše za britanski Gardijan, uspeo je i da mobilnim telefonom snimi i korežira dokumentarni film o životu na ostvru “Chauka, Please Tell Us The Time”. Svojom knjigom je, kaže, svetu želeo da poruči da izbeglice nisu ni anđeli, ni demoni, već sasvim obični ljudi.
Bohani je delove svoje knjige postavio i na društvene mreže. Njegovo iskustvo, koje je dokumentovao na Tviteru i drugim mrežama, pomoglo je usmeravanju međunarodne pažnje na australijske centre, zatvore za izbeglice, u sred Tihog okeana, gde su ih po njihovom zakonu, mogli zadržavati na neodređeno vreme, zauvek.
Više od 400 tražilaca azila australijske vlasti smeštaju u dva zatvora koja se nalaze u sred mora u Australiji, jedan je na ostrvu Manus koje pripada Papui Nova Gvineja, gde je boravio i Bohani, a drugi je u ostrvskoj državi Nauru.
Nakon što je nedavno dobio azil na Novom Zelandu, posle šest godina golgote koju je preživeo u Australiji, Bohani, sada već priznati književnik i akademik, rekao je da je konačno osetio olakšanje i osećaj sigurnosti za svoju budućnost.
Novi Zeland je formalno priznao njegov status izbeglice, nudeći mu jednogodišnju radnu vizu i mogućnost da dođe do državljanstva.
Pročitajte još:
„Drago mi je što sam konačno slobodan, ali još uvek ne mogu da slavim, jer ima toliko ljudi koji su bili zatvoreni sa mnom na ostrvu Manus i još uvek su tamo, bore se za slobodu, koju će nadam se dočekati“ rekao je Bohani.
Progonjeni novinar u svojoj domovini u Iranu, Behrouz Bohani, svojim porukama na društvenim mrežama bio je jedini glas koji se mogao čuti iz ovih zatvora, jer Australija nije dozvoljavala novinarima i braniocima ljudskih prava da posete ove centre.
Australijska vlada je očekivano branila svoju politiku na ostrvima i politiku zaštite granica, koja se odnosi samo na azilante koji stižu brodom.
Vlada Australije tvrdi da je ovakva politika neophodna. Međutim, uslovi u pritvorskim centrima i sama politika koja omogućava neodređeni pritvor dok se zahtevi za azil obrađuju, osuđena je od strane svih udruženja koja se bore za ljudska prava i ocenjena kao „nehumana“.
Tokom godina koje je Bohani proveo u zatočeništvu dešavao se niz nasilnih incidenata, uključujući nerede u kojima su učestvovali čuvari i izbeglice, tokom 2014. godine, u koijima je mnogo ljudi povređeno, a jedan tražitelj azila ubijen.
Od 2014. godine najmanje 13 tražilaca azila umrlo je u ovim zatvorima, uključujući sedam sumnjivih samoubistava.
Tokom 2017. godine, Australija je platila 70 miliona dolara odštete za 1.905 muškaraca, uključujući Bohanija, nakon što su pokrenuli pravnu tužbu rekavši da su pretrpeli povrede svojih prava na ostrvu Manus. Vlada je ponudila da im plati, ali istovremeno odbacila bilo kakve optužbe.
Novi Zeland je takođe ponudio preseljenje 150 izbeglica iz ostrvskih pritvorskih centara u Australiji, ali je Kanbera to odbila.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare