Ništa bolje ne simboliše pandemiju od zaštitne maske, niti bilo koji drugi predmet bolje objašnjava u kakav je svet pandemija stigla. Globalna bitka za maske je razotkrila okrutna pravila međunarodne politike i granice slobodnog tržišta.
Zaštitne maske su od samog početka komunicirale sa našim najdubljim konzumerističkim impulsima; štaviše, u odsustvu leka ili vakcine protiv novog koronavirusa, maska je jedina zaštita koju možemo da kupimo. Stvar komplikuje činjenica da je maska proizvod, a mi istrenirani kao nekakvi Pavlovljevi psi da na proizvode refleksno reagujemo.
Maska je tako – obično parče jeftine plastike – u svakom kutku svake zemlje i nacije postala najtraženije (i fetišizirano) dobro. Kada se tržište maski naziva „najluđim koje je iko ikada video“, to je verovatno adekvatan opis.
Nacionalne vlade mahnito nabavljaju i skupljaju maske (hoarding je prava reč za to) i koriste ih kao žetone u geoplitičkim igrama, piše Gardijan. Proizvode ih Prada, Gucci i Balenciaga, a na sajtu MaskClub.com možete se pretplatiti na maske za nepunih deset dolara mesečno. Novinar Gardijana piše da je prošle godine čuo od nekog insajdera iz modne industrije da je Burberry razmatrao da modeli na revijama nose zaštitne maske kao simbol apokaliptične budućnosti koja nas čeka. A onda je u martu ta apstraktna budućnost postala vrlo realna.
Iz perspektive medicine, maska može biti pitanje života ili smrti; u međuvremenu je dobila i ulogu svojevrsnog talismana, nečega što razdvaja telo od zaraženog društva.
Gungula je nastala i pre nego što su počele da pristižu mešovite informacije o tome ko i zašto zapravo treba da nosi masku. Svetska zdravstvena organizacija je, paradoksalno, napravila najveću zbrku. Prvo je saopšteno da zdravim ljudima maske nisu potrebne, ali su ih ljudi svejedno kupovali. Kada više nije bilo moguće nabaviti ih bilo gde, ljudi su improvizovali. A onda je SZO početkom aprila obrnula ploču i nastala je nova navala.
Maske su u ovoj pandemiji izvesno otkrile više nego što su sakrile. Konačno su izložile političke i ekonomske odnose i dinamiku na globalnoj ravni u pravom svetlu: sopstveni interesi uvek su između redova priče o globalizaciji i otvorenosti.
Demagozima je pandemija servirala savršen izgovor da se ponašaju kao da njihove zemlje moraju da opstanu pre svih drugih, a takve tendencije u kombinaciji sa iskarikiranom odanošću ideji slobodnog tržišta imale su, očekivano, razorne posledice. Maske su se u roku od nekoliko nedelja iz neophodne opreme transformisale u robu za eksploataciju.
Sirovinu od koje se trenutno neophodne maske proizvode niko na Zapadu nije smatrao preterano strateški važnom, pa se njihova proizvodnja u poslednjih nekoliko decenija natenane preselila u fabrike sa jeftinom radnom snagom u Aziji. Kina proizvodi polovinu sirovine i kada je potražnja naglo skočila, svet je još jednom dobio ilustrativan dokaz da svi putevi proizvodnje i trgovine vode u Kinu.
Kada je Kina u nekom trenutku odbila da isporučuje maske Zapadu, svi su se našli uvređenim. Međutim, svaka kukumavka SAD i ostatka zapadnog sveta što Kina agresivno ganja isključivo sopstvene interese je licemerna: takav ishod, ta kineska moć i njeno bogatstvo, upravo su plod međunarodnog konzenzusa da je prvi prioritet uvek najmanja moguća cena proizvodnje i najveći mogući profit. Kina je u tome šampion, a Kinezi definicija jeftine radne snage.
Takva zapadnjačka filozofija je delegirala proizvodnju maltene svake moguće robe Kini.
Kinezi su se dovijali – fabrike koje proizvode drugu robu su se preorjentisale, i ubrzo se isto dogodilo i na Zapadu. Odjednom je niklo bezbroj posrednika, proizvođača i krojača koji se nikada ranije nisu bavili zaštitnim maskama, od velikih kompanija poput BMW-a do amaterskih šivača koji su na internetu ispekli zanat.
Sa ograničenim resursima i prevelikom potražnjom, računica je jasna: jedna maska više za jednog je jedna maska manje za drugog. To je dalje iniciralo ponovno pokretanje starih sukoba.
Kada su pakistanski mediji u aprilu preneli da je Kina Pakistanu poslala maske sašivene od donjeg veša, indijski nacionalisti su na Tviteru brže bolje počeli sa izrugivanjem. Nekoliko nedelja pre toga su britanski tabloidi izvestili da je pogranična policija Francuske zaplenila dva kamiona sa maskama namenjenim britanskom NHS i potvrdili najgore sumnje svakog evroskeptika. „Ovo vam pokazuje sve što treba da znate o evropskoj saradnji“, rekao je jedan torijevac.
Sjedinjene Države su odreagovale kao prave siledžije; u aprilu su procurele priče o tome da Amerikanci praktično otimaju – mada uredno plate sve – maske već spakovane u avione i spremljene za druge zemlje. Pojave se sa gomilom para i jednostavno otkupe pakete namenjen Francuskoj, Nemačkoj, Kanadi, kome god.
Pročitaj i:
Na evropskom tlu je situacija eskalirala u Italiji. Dok se koronavirus mahnito širio Lombardijom, evropski blok – odnosno Nemačka i Francuska – usvojio je regulativu o maskama kao strateškoj opremi i ne samo zabranio izvoz zaštitne opreme, već predvideo i da se maske u tranzitu kroz ove zemlje mogu prisvojiti bez obzira na to kome su namenjene. Tako su Francuzi i Nemci zadržali maske koje je Italija naručila iz Indije, Turske i Vijetnama.
Kina je mudro odigrala i poslala opremu Italiji, iskoristivši situaciju da se repozicionira na globalnoj sceni kao dobrotvor, i iako je svima bilo jasno kakvi su motivi komunističke Kine, iako su Nemačka i Francuska blagovremeno popustile i donirale maske Italiji, šteta je već bila učinjena.
Novinar Gardijana zaključuje da su svi sa kojima je razgovarao o maskama i mahnitoj potražnji za njima saglasni u jednom: maski će biti, milijarde njih, svi ćemo ih nositi. Još da svaka zemlja proizvede i uskladišti sama ono što joj treba.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare