4
"Prvo se čulo bum. Potom se zvuk rasprsnuo. Razbijenog stakla bilo je svuda po stanu. Nisam stigla da razmišljam, samo sam se sagla ispod stola, a krv mi je liptila niz lice" piše Vivian Ji, dopisnica Njujork Tajmsa iz Bejruta, koja je juče i sama bila žrtva stravičnih detonacija u glavnom gradu Libana, u kojem živi protekle dve godine.
Redakcija Njujork Tajmsa, duže vreme nije uspevala da stupi u kontakt sa njom, a kasnije su saznali da je i njihova novinarka pretrpela povrede, a svoje traumatično iskustvo kasnije je podelila sa čitaocima.
„Prijatelj mi je poslao video snimak u utorak popodne i napisao ‘izgleda da luka gori'“ napisala je.
„A onda se cela moja zgrada zatresla, kao da se desila najjača bura koju sam ikad čula. Naivno sam otrčala do prozora, a onda je usledio mnogo veći bum i zvuk se rasprsnuo. Razbijenog stakla bilo je svuda. Mahinalno sam se samo sagla ispod stola“ napisala je Vivian.
Kad se situacija malo primirila, usledio je šok.
„Posle nekoliko trenutaka sve se malo smirilo, nisam ništa mogla da vidim, oči nisam mogla da otvorim od krvi koja mi je curila niz lice, sa čela upadala u oči i zamućivala mi vid. Moj stan bio je ruševina. Moja žuta ulazna vrata odletela su na trpezarijski sto. Nisam mogla da nađem pasoš, nikakva dokumenta, pa čak ni obuću, da probam da izađem napolje“.
U zemlji koja je u stalnom suočavanju sa katastrofama, ljudi su odmah znali šta da rade, organizovali su pomaganje ranjenima i saniranje ogromne štete.
„Iskustvo generacije koja je rasla tokom 15-godišnjeg građanskog rata u Libanu, se juče pokazalo. Oni su svi instinktivno istrčali u hodnike čim se čula prva eksplozija, kako bi izbegli stakliće čaše za koju su znali da će se razbiti. Iako sam strankinja, komšije Libanci su mi pomogli u narednim satima da se izvučem iz ruševina stana, kao pravi prijatelji“ nastavlja Vivian.
Uspela je jedva da izađe iz stana, a potom i iz zgrade.
„Kad sam sišla na ulicu, staklo je bilo svuda. Na stepenicama me je sačekao čitav prozor, koji sam morala da preskočim. Do tog dana moj komšiluk bio je bajka stare bejrutske arhitekture, a sada izgleda kao scena iz ratnih filmova“ piše novinarka NYT.
Pored nje je prošao motociklista i pomogao joj.
„Vozio je pored mene i gledao moje krvavo lice. Rekao mi je da sednem sa njim, da me poveze u bolnicu. Međutim nismo mogli da priđemo bolnici jer naš put je bio blokiran brdima razbijenog stakla i ispreturanih automobila. Sišla sam sa motora i nastavila peške“ piše Vivian.
Činilo mi se da svi na ulici krvare ili su ležali na asfaltu i previjali se u improvizovanim zavojima.
„Samo sat vremena ranije, svi smo šetali pse, proveravali mejlove ili kupovali namirnice. Samo sat vremena ranije nigde nije bilo krvi, a sada je sve bilo prekriveno krvlju“.
Kad je došla pred bolnicu, zatekla je starije pacijente kako ošamućeni sede u invalidskim kolicima prikačeni na infuziju.
„Jedna žena je ležala na tlu tačno pred ulazom, bila je sva crvena, jedva se pomerala. Bilo mi je jasno da ne primaju nove pacijente, a najmanje nekoga ko je, u poređenju s ovim ljudima, imao sreće kao ja“ napisala je Vivian.
„Uočio me je jedan doktor, po imenu Josef, i očistio mi je lice. Kad se uverio da mogu dalje sama, otišao je, a ja sam odlutala dalje, nastojeći da se setim u koju bih drugu bolnicu mogla da odem.“
Naletela sam onda na prijatelja mog prijatelja, kojeg sam pre toga videla tek nekoliko puta u životu, a on mi je previo ostale rane. Posekotine mi je dezinfikovao libanonskim nacionalnim pićem – arakom.
Njegov cimer je za to vreme, dok sam im ja peškire prljala svojom krvlju, čistio terasu njihovog stana od stakla.
Do tog trenutka nisam znala šta se uopšte dešava u Bejrutu. Neko je pričao da je u luci eksplodirao vatromet. Tek kasnije su nadležni u Libanu potvrdili da je na mestu eksplozija bila skladištena ogromna količina eksplozivnih materija zaplenjenih pre nekoliko godina.
Mimoilazila sam se s drugim preživelima, svi su hodali brže od vozila zaglavljenih u metežu. Ko god bi odavao utisak da je prošao bez povreda, od ostalih bi dobio pozdrav „Hvala Bogu, dobro si“.
I tako sve do kraja večeri. I nakon što su me kolege s posla pronašle i nakon što mi je jedan vozač, po imenu Ralf, u prolazu ponudio prevoz do druge bolnice koja još prima pacijente, i nakon što sam na čelu dobila 11, a na nozi i po rukama još nekoliko šavova, svi su mi stalno ponavljali: Hvala Bogu, dobro si.
