Stvarne uzroke tragedije koronavirusa (COVID-19), koja je zadesila Italiju i veliki deo zemalja Evropske unije, otkriva nam kroz svoju analizu Igor Rudan, cenjeni hrvatski epidemiolog.
U tekstu koji prenosi Večernji list pokušao je da prodre u srž „infodemije“ koja je bila prisutna u medijima, ali i na društvenim mrežama, tokom protekle tri nedelje.
U ovom informativnom i krajnje značajnom tekstu, između ostalog Rudan piše:
S jedne strane, naš Štab u Hrvatskoj, kao i svi stručnjaci i naučnici kojima je prepušten medijski prostor, pozivali su na oprez, ali bez panike. Naglašavali da se ne radi ni o kakvoj kataklizmi, već o epidemiji ozbiljne respiratorne zarazne bolesti. Uzrok te bolesti je novi koronavirus, za koji nemamo vakcinu. Dakle, radilo se o nepoznatoj opasnosti, ali naši epidemiolozi bili su mirni. Znali su da će razvoj epidemije moći da procenjuju uz pomoć brojki, a situaciju da kontrolišu protivepidemijskim merama.
S druge strane, pratili smo dešavanja u Italiji. Iz dana u dan stizale su apokaliptične vesti sa neverovatno velikim brojem zaraženih i umrlih. Dnevni izveštaji iz Italije činili su se nespojivim sa onim što su stručnjaci i naučnici u Hrvatskoj govorili. Neki su zaključivali da se i Hrvatskoj sprema sličan scenario, ako ne i gori. Stanovništvo je bilo zbunjeno.
Naime, u članku „20 ključnih pitanja i odgovora o koronavirusu“ od devetog marta na Index.hr, u odgovoru na pitanje broj 18: „Uz efikasnost karantina u Kini, možemo li izvući još neke pouke iz ove pandemije?“, naveo sam:
„Nastavi li se virus širiti tokom cele 2020., na vrlo okrutan način pokazaće koliko dobro funkcionišu javno-zdravstveni sistemi pojedinih država. To će biti vrlo važne lekcije u pripremi za neku buduću pandemiju, koja bi mogla biti još i opasnija.“
Korona je podelila svet na zemlje koje su se oslonile na epidemiologiju, pratile matematiku i logiku epidemije, kao i na one gde to nije slučaj i veliki broj ljudi, na žalost, će nepotrebno stradati.
Epidemija je ozbiljna opasnost za sve nacije, posebno jer se tokom njenog trajanja ljudi manje interesuju za sve druge teme. Što se pokazalo proteklih nedelja.
Među državama koje uspešno odgovaraju novom izazovu, pre svih je Kina. Epidemiju u Vuhanu, koja se proširila u svih tridesetak njenih pokrajina, do danas je sasvim suzbijena. Kina se oslanjala na savete svoje epidemiološke legende, 83-godišnjeg Džonga Nanšana, koji je pre dvadesetak godina stekao autoritet suzbijanjem SARS-a. Kina je suzbila epidemiju za samo sedam nedelja, a s brojkom umrlih koja bi na kraju mogla biti manja od 5.000. Poređenja radi, to je kao da se u Hrvatskoj broj umrlih kao posledica ove epidemije zadrži na 14.
Međutim ljudske greške koje mogu dovesti do nepotrebnog širenja zaraze su: 1. nesnalaženje epidemiologa u parametrima epidemije; 2. neodlučnost vlasti u donošenju odluka temeljem preporuka epidemiologa; i 3. neodgovorno ponašanje stanovništva u pridržavanju uputstava vlasti.
Većina zemalja koje se oslanjaju na nauku, tehnologiju i struku imale su mali broj žrtava i relativno brzo su suzbile epidemiju, a među njima su Singapur, Hong Kong, Japan, Južna Koreja, Ujedinjeni Arapski Emirati i Katar. Znači da u zemljama koje se oslanjaju na znanje i ispravno primenjivanje protivepidemijskih mera, koronavirus je bolest koja ne bi trebalo životno da ugrozi više od jedan odsto zaraženih.
Šta se, onda, dešava u Italiji i Španiji, donekle i u Francuskoj, Švajcarskoj, Belgiji, Austriji, Danskoj i Portugalu? Neću pominjati Nemačku, Švedsku, Holandiju, Veliku Britaniju i SAD, jer su se one neko vreme priklanjale ideji o namernom puštanju epidemije da se razvije i zarazi deo stanovništva.
Pročitajte još:
Kako je moguće da Italija danas ima gotovo 85.000 zaraženih i više od 9.000 umrlih? Da Španija ima 72.000 zaraženih i više od 5.600 umrlih, a Francuska gotovo 33.000 zaraženih i 2.000 umrlih? I da se čak i Švajcarskoj, za koju bi se očekivalo da bude među najuspješnijim zemljama, desi da se zarazi 13.250 osoba, a umre ih 240. Uzroci toga postaju sve jasniji.
Prvo, u Evropi je verovatno došlo do preranog opuštanja vezanog za COVID-19. Dotadašnji je razvoj epidemije krajem februara bio je potpuno nalik onom prethodno viđenom za SARS i MERS. Tada je bilo suzbijano primarno žarište, a u više od 25 zemalja virus je bio zaustavljen na prvoj liniji odbrane. Krajem februara i za COVID-19 je već bilo jasno da će biti uspešno suzbijen u primarnom žarištu, Vuhanu. Bilo je razumno očekivati da bi se epidemija uskoro mogla zaustaviti. Svetska zdravstvena organizacija odlagala je proglašenje pandemije do 11. marta, a i svetske berze skočile su od 27. februara do 3. marta za oko 10 odsto. Međutim, kao i kod svakog nepoznatog virusa, prerano opuštanje je vrlo opasno, što će se kod COVID-19 kasnije pokazati.
Drugo, na naplatu je došao ležeran odnos italijanskih vlasti i Evropske Unije na fenomen masovnog useljavanja kineskih radnika u severnu Italiju. Oni su danonoćno radili u tekstilnoj industriji, proizvodeći modne artikle, kožne torbe, cipele… Neke procene govore da je Italija dozvolila možda i do 100.000 kineskih radnika iz Venzoua i Vuhana, koji se nalaze južno i zapadno od Šangaja, da rade u tim fabrikama. Uvedeni su čak i jeftini letovi između Vuhana i Milana. O ovom fenomenu je pisano u poznatom časopisu „Njujorkeru“ još u aprilu 2018. Nakon povratka s kineske Nove godine sredinom februara, italijanske vlasti su u svojoj „prvoj liniji odbrane“ na aerodromima, strogo proveravale ove radnike. Među njima se to pročulo, pa su neki počeli ulaziti u Italiju zaobilaznim putevima, preko drugih aerodroma u EU gde kontrole nisu bile stroge. Tako su iza leđa italijanskoj „prvoj liniji odbrane“ verovatno pokrenuli epidemiju koronavirusa, koja je u prvim nedeljama ostala neprepoznata.
Treće, mnogi zaraženi iz severne Italije provodili su vikende na evropskim skijalištima, a hladnoća je pomogla u širenju. Evropska skijališta su krajem februara i početkom marta postala pravi rasadnici koronavirusa. Tako se pojavio veći broj zaraženih u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji, Belgiji, Austriji, Danskoj i Portugalu. Njihove su prve linije epidemiološke odbrane bile usmerene na avionski prevoz iz Azije, a ne na vlastite povratnike sa skijanja.
Četvrto, za rani razvoj epidemiološke situacije u svakoj državi, važno je u kojoj se podskupini stanovništva virus počeo širiti. U Severnoj Italiji u ranoj fazi epidemije, virus se počeo širiti u bolnicama i domovima za stare. Oni nisu imali ni približno dovoljne kapacitete za pomoć teškim slučajevima.
Peto je svakako nesnalaženje italijanskih epidemiologa u praćenju matematičkih parametara epidemije, ili njihova loša komunikacija sa vlastima u severnoj Italiji, ili neodlučnost vlasti u donošenju mera izolacije.
Za razliku od Kineza, koji su odmah izolovali virus i uveli karatin, Italijani su čekali da se nagomila broj zaraženih i tek onda su, sa velikim zakašnjenjem naredili izolaciju. U Italiji bi svakoga dana umrlo bar stotinu puta manje ljudi, da je karantina proglašen dve nedelje ranije i da se stanovništvo držalo preporuka i ozbiljno ih shvatilo. Možda bi umirala samo jedna osoba dnevno, da se nije desio ovaj neverovatan propust epidemiologa i vlasti u zaštiti naroda od epidemije.
Takođe, zemlje EU žive u blagostanju već decenijama, usmereni na svoje ekonomije. Osim ekonomskih pitanja, nisu imali neke ozbiljne izazove na koje su morali da odgovaraju, a posebno se nisu bavili bolestima, jer su gotovo sve iskorenili ili imaju vakcine. Ono što posebno Italijanima nije išlo na ruku je što su prvi u visokorazvijenom svetu „gledali“ kako im se epidemija nekontrolisano širi među stanovništvom.
Govori se kako je virus u Italiji možda mutirao i postao opasniji. Međutim, stope umiranja do ljudi 70. godine praktično su jednake u Kini i Italiji. Za razliku od Kine, u Italji niti je bilo dovoljno respiratora, a ni lekara. Pritom Ialijani žive prosečno znatno duže od Kineza i ima ih znatno više u najstarijem dobu.
Možda najvažnije u svemu ovome je što koronna virus ne ubija ljude mlađe od 50 godina, osim ako nemaju neku hroničnu bolest, ili pak nepoznatu u svom imunosastavu koja ih čini osetljivim na virus. To nam daje još jednu moguću strategiju izlaska iz karantina, gde bi prvo mogli izaći deca i mlađi od 50 godina ako nemaju hronične bolesti, pa se polako izložiti zarazi i stvoriti imunitet. Još jedna neobična činjenica vezana uz situaciju u Italiji koja široj javnosti neće biti intuitivna, je da stvaran broj umrlih u Italiji pripisivih bolesti COVID-19 neće biti moguće proceniti još nekoliko meseci nakon što se epidemija završi. Trebalo bi uporediti broj umrlih u pojedinim oblastima Italije s prosekom u istom periodu prethodnih nekoliko godina. Moglo bi se pokazati da bi određen deo već obolelih, ionako preminuo u istom mesecu ili godini, a COVID-19 je samo ubrzao tu neminovnost za nekoliko nedelja ili meseci.
