Kada je reč o spoljnoj politici, Emanuel Makron je definitivno svetski lider. Ali što više priča, to više francuski predsednik otkriva svoje nedostatke na međunarodnoj sceni.
Svaki put kada Makron da intervju ili održi govor, veliki deo francuskih i evropskih zvaničnika je impresioniran grandioznom strateškom vizijom koju elokventno skicira.
Britanski zvaničnici i novinari mogu samo da kukaju što njihov premijer Boris Džonson – uprkos klasičnom obrazovanju – nije ni prineti oratorskim veštinama Makrona. Nemački zvaničnici privatno priznaju da ponekad zavide Makronu na njegovom živopisnom nastupu koji je potpuno u suprotnosti sa strogim stilom Angele Merkel. Čak i političari baltičkih i istočnoevropskih zemalja hvale njegove intelektualne veštine.
Pročitajte još:
Slične reakcije usledile su posle velikog intervjua na temu globalne politike koji je Makron dao listu Grand kontinent koji objavljuje francuski trust mozgova. Njegove analize i provokativni citati čine ga više glavnim misliocem nego glavnokomandujućim jedine nuklearne sile u EU i stalne članice Saveta bezbednosti UN.
Makron je sada na vlasti tri i po godine i, iako je postigao neke uspehe, njegov spoljnopolitički skor često nije bio u skladu sa njegovom visokoparnom retorikom i ambicijama.
Njegov „zlatni jezik“ samo maskira opseg francuske nemoći na brojnim spoljnopolitičkim planovima. Uz svu priču o „evropskom suverenitetu“ i „strateškoj autonomiji“, Makron je za sada pokazao samo limite onoga što Francuska i Evropa mogu da postignu na međunarodnom planu bez pomoći Sjedinjenih Država.
„Francuska je bila malo više ambiciozna i nije uspela da ubedi SAD da nastave saradnju sa njima na velikim pitanjima: Irana, klimatskih promena, trgovine ili kovida“, rekla je Politiku Tara Varma, šef pariske kancelarije Evropskog saveta za spoljne odnose.
Makron je i sam priznao da je naišao na poteškoće na transatlantskom frontu. U Donaldu Trampu je imao unilateralnog američkog predsednika koji je entuzijastično zagovarao izlazak SAD iz međunarodnih organizacija i dva ključna internacionalna sporazuma: Pariski dogovor o klimi i Iranski nuklearni sporazum. Makron je hrabro pokušao da ograniči štetu nanetu tim potezom Vašingtona i održi dogovore koliko je moguće u životu, ali njegove retoričke veštine nisu uspele da ubede Ameriku da promeni svoj kurs.
U Džou Bajdenu, Makron će imati partnera u Beloj kući koji je posvećen saradnji sa tradicionalnim američkim saradnicima i povratku u međunarodne okvire. Ali, ono što je najvažnije, Makron nije uspeo da zacementira svoju viziju strateški autonomne Evrope kao temelja spoljne politike EU, iako je zdušno radio na tome.
Ta realnost ove nedelje se naročito dobro videla u sukobu francuskog predsednika i nemačke ministarke odbrane Anegrete Krampa-Karenbauera koja je uspela da ga „nadmanerviše“ u raspravo oko toga – koliko brzo EU realno može da pripremi svoje odbrambene kapacitete, dok se SAD okreće ka Aziji.
Makronovo najveće dostignuće do sada je EU fond za oporavak od posledica korone, kulminacija dugogodišnje francuske ambicije da Unija na sebe preuzme zajednički dug. Iako je podrška Merkelove bila ključna, Makronova vlada je blisko sarađivala sa Berlinom na pravljenju ovog plana koji je kao trešnja na vrhu torte višegodišnjeg rada na približavanju Pariza i Berlina.
Pročitajte i:
U drugim oblastima, Makron je privoleo Evropu da zauzme jedinstveniji stav prema Kini, a pogurao je Stari kontinent dublje u digitalni domen, igrajući ključnu ulogu u Krajstčerč kolu, dogovoru zemalja i kompanija da eliminišu ekstremistički sadržaj sa interneta posle terorističkog napada na Novom Zelandu 2019.
Takođe je radio na promeni trgovinskih sporazuma kako bi bili u skladu sa Pariskim dogovorom i pokušao je da organizuje sveobuhvatniji pristup pandemiji koronavirusa.
Pa ipak, neke od njegovih izjava o uticaju Francuske na globalni pejzaž su malo preterane, kao ona da je Francuska odigrala ključnu ulogu u ostanku Kine u Pariskom sporazumu.
„To su puste želje“, rekao je Antoan Bondaz, saradnik Fondacije za strateško istraživanje. „Kina je u sporazumu ostala jer joj je to bilo u interesu i jer je tako mogla da promoviše svoj narativ da su SAD unilateralisti dok je Kina multilateralna sila. Njihove obaveze u okviru tog sporauuma su dugoročne pa neće imati veliki uticaj na ekonomiju sada“, dodao je on.
Kada je reč o Evropi, Francuska je pod Makronom bila hiperaktivna na više frontova – diplomatski, a često i vojno. Ali je retko kad uspela da značajnije utiče na globalnu scenu podrivajući tako ambicije Francuske da bude lider evropskog bloka koji bi bio rival SAD i Kini.
„Francuzi ispunjavaju sve svoje obaveze – na Mediteranu, u zalivskim zemljama, pa čak i u centralnoj Evropi i sprovode svoju impresivnu i ambicioznu agendu. Ali i pored svoje grandioznosti, Francuska je osrednja sila koja ne utiče na ishod“, kaže Tobajas Šnajder, saradnik Instituta za globalnu politiku sa sedištem u Berlinu.
Ranije ovog meseca, Francuska je isključena iz dogovora o primirju u Nagorno-Karabahu uprkos naporima Makrona da se uključi. Ruski predsednik Vladimir Putin posredovao je u sporazumu, a na ishod je uticala i Turska koja se direktno umešala u sukob na strani Azerbejdžana.
U Libanu, pokušaji Francuske da sponzoriše i posreduje u rešavanju političke krize su takođe propali. Makrona su iz priče istisnuli lokalni političari i zasenio veči američko-iranski sukob, uprkos istorijskim vezama Francuske sa Libanom i Makronovom ličnom zalaganju.
Na istočnom Mediteranu, Makron se žestoko usprotivio onome što on doživnjava kao hegemonističko ponašanje Turske ali nije dobio podršku NATO i EU saveznika. Iako su mnogi podržali Grčku i Kipar u njihovom sporu sa Turskom, to su uradili mnogo pažljivije i suptilnije od Makrona.
„Makronov merkurijanski pristup bez filtera spoljnoj politici nije baš primamljiv partnerima. Zajednička evropska spoljna i bezbednosna politika ne može samo da znači podršku francuskom šepurenju“, rekao je Šnajder.
Francuska je u Libiji prvobitno podržavala autokratu Kalifu Haftara uzdrmavši tako evropske redove, ali bez uspeha. Turska vojna intervencija pretegla je u korist Haftarovog rivala koga je priznao i UN, Fajeza al Saradža.
A Makronova odluka da razgovara sa Rusijom ne samo da je unela sumnje u njegove odnose sa istočnoevropskim i baltičkim državama, već još uvek nije požnjela rezultate, što je i njegov ministar odbrane priznao.
Makron je u nedavnom intervjuu rekao da je „de fakto situacija postala nova doktrina za mnoge zemlje“, navevši kao primer Rusiju i Tursku koje nekažnjeno štite svoje interese van svojih granica. „Zbog toga moramo da nađemo mehanizme da se sa time izborimo“, rekao je on.
Problem je što francuski predsednik još uvek nije našao efikasan mehanizam da to uradi. Drugi problem je što je izbor reči u suprotnosti sa tvrdnjama Makrona da želi blisku saradnju sa saveznicima.
Uprskoj dolasku prijateljskije američke administracije, Makron nijednom u intervjuu nije pomenuo reč „transatlantski“, iako je više puta pomenuo potrebu strateške autonomije Evrope, što su analitičari i političari iz istočne Evrope, Baltika i Nemačke primetili.
„To je zabrinulo evropske transatlantičare“, zaključio je Šnajder.
***
Pratite nas i na društvenim mrežama:
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar