Redžep Tajip Erdogan nekada je važio za liberalnog reformistu koji će Tursku povesti put Evrope. Premda su kritičari još tada upozoravali da je turski predsednik „vuk u jagnjećoj koži“ i da je ušao u „voz demokratije“ samo da bi ga u pravom trenutku ponovo napustio – što je i učinio kada je razvlastio svoje sekularne protivnike i potčinio sebi vojni aparat – već je bilo kasno: ustoličio se kao moderni sultan kome se presto povremeno zadrma, ali i dalje niko ne uspeva da ga zaustavi.

Režim jednog čoveka je, posle protesta u parku Gezi, korupcijskog skandala i pokušaja puča, i definitivno rođen pošto je u junu 2018. godine usvojen predsednički sistem koji mu daje ovlašćenja kao da je monarh.

Erdogan se pozicionirao na mesto na kojem se danas nalazi u velikoj meri zahvaljujući činjenici da su ga evropski i svetski lideri potcenili. Mislili su da će ga, ako ništa, lako potkupiti – ako se Turskoj isporuči poneka milijarda, ona će služiti kao brana koja će evropski kontinent štititi od priliva migranata.

Kada je pre nekoliko dana najavio da će Turska ipak propustiti milione izbeglica koje su se uputile ka Evropi, dogodilo se upravo ono čega se Evropa strahovito boji: pokrenut je novi izbeglički talas, migrantska kriza nasilnija i brutalnija nego prošle, i Sirijci na grčko-turskoj granici, njih deset hiljada, sada su zaglavljeni u okrutnoj igri moćnih ljudi koji odmeravaju snage preko njihovih leđa.

Taj limbo nasilja, krvi i pograničnih patrola koje se ne libe da izbeglice tuku, na njih pucaju, bacaju suzavce i tretiraju ih kao životinje, tek je jedan od Erdoganovih hirova da Evropskoj uniji vrati milo za drago. Zeleno svetlo za obračun mu je dao američki predsednik Donald Tramp – posle dramatičnog cepanja pisanja, doduše – kada je u oktobru prošle godine Bela kuća prvo saopštila da će se američke snage skloniti Erdoganu sa puta.

Vašington je napustio svoje kurdske saveznike u borbi protiv islamista, Erdogan je u Siriju ušao kao kralj i konačno pre nekoliko dana Idlib proglasio turskom teritorijom. Više od 30 ubijenih turskih vojnika su, očigledno, mala cena za ono što je dobio.

On nije samo arogantan da očekuje pomoć NATO u Siriji, već sebi čuva poziciju onako kako je to uvek činio i uspevao da drži EU u šaci – ucenama. Ucena je veto na plan odbrane za baltičke zemlje i Poljsku kojim je Turska zapretila alijansi ukoliko se sirijske Narodne zaštitne jedinice, vojne snage Zapadnog Kurdistana, ne proglase terorističkom organizacijom. Ucena je bila da Ankara može da kupi ruske ratne avione ako SAD otkažu isporuku aviona F-35. Ucena je bila i da će Turska propustiti migrante ka Evropi, pošto je kasnije jasno rekao da se migrantska kriza rešava evropskom podrškom Turskoj u Siriji.

Sporazum sa Briselom je potpisan 2016. godine, a predviđao je da Turska zaustavi prolazak migranata u Evropu u zamenu za pomoć od šest milijardi evra, mada je još pre toga upotrebio izbeglice iz Sirije i sa Srednjeg istoka da uceni Angelu Merkel pred izbore 2015. i od Nemačke dobije i novac i javnu podršku.

To je prosta računica: Evropi je uvek jeftinije da potplati Erdogana nego da integriše stotine hiljada izbeglica u razvijena evropska društva. Ovog puta, međutim, nije do para, a izbeglice jesu postale moneta geopolitičkih interesa, kako je upozoravao nemački ministar spoljnih poslova Haiko Mas, pošto su izbeglice efikasno sredstvo ucene i kad sve drugo zakaže.

U međuvremenu, ako Trampu ne šalje poruke i ne telefonira mu, koketira sa Putinom. Iako su Ankara i Moskva dva glavna međunarodna aktera u sirijskom sukobu gde navodno pokušavaju da dođu do dogovora uprkos suprotstavljenim interesima, Erdogan je već najavio put u Rusiju kako bi porazgovarao sa ruskim predsednikom i dodvoravao mu se obećanjima o novim ruskim avionima.

Takav je bio otkada je ušao na političku scenu. Prvo je glumio prijatelja Evrope, onda je postao evrofob, čas je saveznik, čas protivnik Islamske države, čas se ljubio sa Asadom, čas mu je bio zakleti neprijatelj, sa NATO se čas voli, čas je na krv i na nož, i u njegovoj političkoj karijeri je bilo svega osim konzistentnosti. Dosledan je jedino deevropeizaciji Turaka.

Dok Erdogan tera svoju priču, postavlja ultimatume i preti, EU bezglavo saziva vanredne sastanke i pokušava da ojača Fronteks. Mislila je da će je pomoć Turske manje koštati: tek toliko da zažmuri na tragično kršenje ljudskih prava i uspostavljanje neo-otomanske ere, da udeli koju milijardu evra, da Turskoj ne omogući ukidanje viznog režima i da će Erdogan to zaboraviti.

Izgleda je Evropa ona zaboravna, pošto je očigledno smetnula s uma njegove reči od pre dvadesetak godina da „demokratija za nas nije krajnji cilj, već sredstvo za postizanje cilja“, da se „vozom demokratije vozimo koliko možemo, a onda ćemo u jednom trenutku izaći iz njega“, i previdela da će svim ustupcima koje učini predsedniku Turske samo ojačati njegovu poziciju.

Erdoganu je podilazila čak i Angela Merkel hvaleći „izuzetan doprinos“ Turske u izbegličkoj krizi, bez ijedne reči o desetinama hiljada političkih zatvorenika, o slobodi štampe koja je zgažena, ubilačkom pohodu na Kurde u sopstvenoj zemlji i osvajačkom pohodu na Siriju.

Evropa se pouzdala u Tursku da će čuvati evropsku kapiju, bez ikakvog plana B, ali je valjda svakom evropskom lideru i apartčiku sada jasno da su sami stvorili čudovište – mislili su da će ga preći, a na kraju je Redžep Tajip Erdogan taj koji je prešao sve, jer poslednja izbeglička epizoda jasno stavlja Evropi do znanja da je stvar gotova kada Erdogan to kaže. Euraktiv je dobro primetio da neće biti potrebni ni toliki milioni migranata čiji je ulazak na evropsko tlo Erdogan najavio da bi postigao ono što želi – da ponizi Evropu biće dovoljno i nekoliko stotina hiljada.