Iako još nema detaljnih istraživanja javnog mnenja, sve se više naziru moguće projekcije rezultata parlamentarnih izbora 5. jula, a onda i mogući ishodi u pogledu buduće vlade i parlamentarne većine u Hrvatskoj.

Bez obzira na to što su ostale skoro tri nedelje do održavanja izbora, teško je očekivati da će neki događaj jako uticati na rezultate izbora, a izlaznost je faktor koji je ionako teško predvideti. Dosad objavljivane ankete uglavnom su zahvatale Hrvatsku kao jednu izbornu jedinicu pa samim tim iščitavanje postotaka može biti dosta varljivo.

Ionako su kod anketa najvažniji trendovi, piše Indeks.

Prisetimo se samo da je jako malo istraživanja javnog mnijenja uoči prvog kruga predsedničkih izbora davalo prednost Milanoviću – on bi u anketama redovno završavao na drugom mestu u oba kruga, a na kraju je pobedio i u prvom i u drugom krugu. Ono što se ipak moglo primetiti jeste neumoljivost trenda – dok je Milanović sve vreme lagano rastao, Grabar-Kitarović lagano je padala.

Poučeni tim iskustvima može se pristupiti i ovim izborima, zbog čega se mogu izdvojiti četiri moguća scenarija, sa određenim podvarijantama, po redu verovatnosti.

1.) Restartova vlada s mandatarom Davorom Bernardićem uz podršku u parlamentu levo-zelene koalicije, Čačića, možda HNS, koalicije Stranke s imenom i prezimenom i Pametnog i manjina. Uz možda i pokoji „leteći“ mandat to može biti famozna brojka od minimalno 76 ruku.

2.) Vlada HDZ i Škorinog Domovinskog pokreta, uz eventualnu podršku u parlamentu pokojeg „letećeg“ mandata i dela manjina. Iako bi verovatno teško zajedno imali 76 mandata, pokoji mandat sa strane od navedenih lako bi ih mogao dogurati do potrebne brojke, ali tu tek slede problemi i podvarijante:

2a) Plenković kao mandatar – s obzirom na to da Škorini ljudi izričito i sve jasnije tvrde da bi išli s HDZ-om, ali da im je neprihvatljiv Plenković kao premijer, vrlo je moguće da bi HDZ-ovo čvrsto i logično insistiranje na Plenkoviću kao mandataru bilo podsticaj za „žetoniziranje“ dela Škorinih ljudi, tj. njihov rascep oko tog pitanja. Kada bi se to dogodilo, verovatno bi i sitni, „leteći“ mandati pritrčali Plenkoviću, a onda vrlo verovatno i kompletni manjinski zastupnici.

2b) Plenković nije mandatar – pitanje da li bi HDZ dopustio manjem koalicionom partneru ovaj put kad su se već jednom opekli s Timom Oreškovićem. No, u tom bi slučaju Škorini ljudi ostali kompaktni, a mogli bi privoleti i deo „letećih“, ali i deo manjina (sigurno bez SDSS-a, verojatno bez Radina, ali vrlo moguće s Kajtazijem i predstavnicima Čeha, Mađara i Albanaca). U ovom slučaju ne treba isključiti ni opciju da Most opet, treći put, podrži HDZ. Jer, triput je triput, a i treći je predsednik HDZ-a. Zašto ne? Petrov nije ovaj put čak ništa ni overavao.

3.) Niko ne uspeva u više pokušaja da sastavi većinu i nužni su novi izbori. Ova je opcija, bez obzira na to što će svakome biti jako, jako teško doći do 76 ruku, ipak malo verovatna jer će pritisci da se vlada kako god i što pre sastavi biti vrlo veliki, kako zbog mogućeg drugog talasa koronavirusa i prateće krize na svim poljima tako i zbog popratne famozne političke stabilnosti.

4.) Koalicija HDZ-a i SDP-a – vrlo malo verovatno, za to postoji samo statistička verovatnost, ali u slučaju scenarija pod 3.) mogućnost toga se ipak malo povećava. Zašto je pak sada vrlo malo verovatna „velika koalicija“, za to odgovore treba da pronađemo u identitetu i nasleđu tih političkih stranaka i sličnim slučajevima u nekim drugim evropskim zemljama gde levi i desni centar nikad nisu koalirali, iako je za to bilo sasvim izvesnih prilika (primer Španije poslednjih godina).

Kako bilo, čekaju nas zanimljiva vremena, što vrlo vjerojatno ne znači ništa dobro. A ni famozna „politička stabilnost“, koja će zasigurno uskoro opet biti aktualna mantra, ne garantira, po svoj prilici, ni stabilnost ni sigurnost.