Uvođenje mera fizičke distance, posledično i društvene izolovanosti, do konačnog proglašenja vanrednog stanja ili stanja prirodne nesreće, brojne je porodice dovelo do prestanka rada (ili čak gubitka posla), povlačenja u kuću, kao i opšteg sužavanja kontakt prostora.

Porodice širom Bosne i Hercegovine, regije, ali i sveta suočile su se sa opterećujućim razmišljanjima o tome kako platiti redovne obaveze – od električne energije preko računa za vodu sve do mesečne stanarine ili kredita. Uz sve to, nametnut je novi način školovanja dece na koji se zajednica ljudi morala žurno adaptirati, kako ne bi “stagnirali” za izazovima tzv. nove normalnosti. Pandemija je sa sobom, evidentno, donela široku lepezu društvenih izazova i problema, dovodeći stručnu i laičku javnost pred pitanja: čemu mere koje socijalni ambijent vode u potpuni kolaps? Da li je realna i razumna dilema zdravlje ili sloboda? Kolika je cena sveprisutnog zaključavanja i ko će je platiti?

U ovom tekstu fokus usmeravamo na kršenje ljudskih prava i rodno-zasnovano i porodično nasilje koje je u doba pandemije novog virusa korona u BiH bilo zaoštreno, intenzivirano i, ponovo, pozicionirano na samu ivicu interesa šire zajednice. Ovdašnje nevladine organizacije programski usmerene na zaštitu žrtava zapažaju kako je tokom pandemije COVID-19 ustanovljeno niz problema i poteškoća u radu sa žrtvama nasilja, a to je imalo za posledicu otežan prijem žrtava u sigurnu kuću i pružanje adekvatnih odgovora podrške za žrtve porodničnog nasilja. Prvenstveno, referalni mehanizmi za zaštitu i podršku žrtvama nasilja nisu funkcionirali i to je u velikoj meri otežalo zbrinjavanje žrtava u sigurnu kuću, ali i pristup adekvatnoj podršci i pomoći različitih aktera.

Povećan broj poziva

Kako za portal N1 svedoči aktivistkinja Sabiha Husić, predsednica Udružeja “Medica” iz Zenice, centri za socijalni rad imali su skraćeno radno vreme i obustavili su direktne kontakte sa korisnicima i korisnicama. U okviru zdravstvenih ustanova zabranjen je ili sveden na minimum pristup zdravstvenoj nezi, dok je policija – tvrdi Husić – u razdoblju pandemije bila usmerena na provođenje mera vezanih za COVID-19, te vrlo često nije izlazila na teren odnosno pružala odgovore na potrebe žrtava nasilja.

“Žene su zvale na SOS telefon i druge dostupne brojeve telefona, pa je policija tek po pozivu Medice Zenica i insistiranju udruženja izlazila na teren i poduzimala radnje iz svoje nadležnosti. Takođe, nepoštivanje zakona i (ne)finansiranje sigurnih kuća u FBiH dovelo je do toga da su menadžerke sigurnih kuća rešavale to pitanje na različite načine, što se odrazilo na žene i decu žrtve nasilja”, tvrdi Husić u razgovoru za N1, te dodaje kako je sve to stvaralo značajne probleme s obzirom na povećanje potreba za hranom, higijenom, zaštitnim sredstvama, medicinskim potrepštinama i stručnim kapacitetima.

Smernice za prevenciju i kontrolu infekcije u ustanovama za trajni smeštaj i zbrinjavanje u kontekstu epidemije COVID-19 bolesti, koje je izdao Federalni zavod za javno zdravstvo dovele su i do Naredbe Federalnog štaba civilne zaštite vezane za obligatorno ispunjavanje sanitarnog upitnika i provođenje trijaže u postupku ostvarivanja prava na smeštaj u ustanovu socijalne zaštite, kao i u drugim postupcima ostvarivanja kontakta s potencijalnim korisnicima i korisnicama, što je dodatno uzrokolavalo da se oteža prijem žena i dece u sigurne kuće.

Telefonske linije, online podrška te elektronska pošta Medice Zenica i drugih ženskih organizacija koje vode sigurne kuće u BiH, prema tvrdnjama Sabihe Husić, ukazuju na to da je povećan broj poziva usled nasilja u porodici, a što je posebno primetno krajem marta, tokom aprila i taj trend se nastavio u maju i junu.

Prijem u sigurne kuće FBIH pokazuje da je u aprilu svega jedna osoba primljena u sigurnu kuću. A pozivi na SOS telefone rapidno su porasli u mesecu aprilu, u jeku pandemije.

“Najčešći razlozi zbog kojih su žene zvale su: nasilje od partnera, nasilje od brata, nasilje od bližih rođaka s kojima dele prostor stanovanja, odnosno kuću, suicidalne misli usled nasilja od strane partnera i njegovih roditelja, zdravstvena problematika dodatno pogoršana usled nasilja, teška socio-ekonomska situacija, nemogućnost nabavke osnovnih egzistencijalnih potreba hrane, higijene, ogreva, zabrinutost za neplaćene režije i nemogućnost nabavke i kupovine medikamentozne terapije uslijed nedostatka finansijskih sredstava”, rekla je za N1 Sabiha Husić, koja više od dve decenije pomaže ženama i devojčicama koje su žrtve seksualnog nasilja, žrtvama silovanja u ratu, u postratnom periodu, ali i žrtvama porodičnog nasilja.

Nametanje krivice

Tokom pandemije COVID-19, prema beleškama nevladinih organizacija, korišćeni su različiti oblici nasilja prema ženama i deci: od onih vidljivih – fizičkog nasilja do suptilnih – psihološkog nasilja, kao i nametanja krivice ženi za nemogućnost izlaska. Žena je, na primer, optuživana da je kriva što muž ne može u kladionicu, da žena utiče na lekare: “ona će me ubiti – ona, moja žena – plaća lekare da me ubiju koronom” i sl. Žena je, u očima zlostavljača, bila kriva i za slabu ekonomsku situaciju, ali i gubitak posla.

“Dodatna izolacija je takođe bila izražena primerom oduzimanja telefona kako bi prestala svaka vrsta komunikacije s drugima, provociranje i psovke, nazivanje pogrdnim imenima, pretnje ubistvom, razbijanje stvari u stanu”, prenosi Husić o tome kakvi problemi se beleže kada je reč o nasilju nad ženama tokom novonastalih okolnosti uzrokovanih pandemijom koronavirusa.

Ni u drugom bh. entitetu situacija nije bila bitno drugačija. U Republici Srpskoj, Fondacija Udružene žene svoj rad je prilagodila uslovima pandemije COVID-19. Radila je, tvrde: Sigurna kuća, pravno savetovalište i SOS telefon sa savetnicama, koje su u uvek psihološka podrška za žrtve rodno zasnovanog nasilja. Pružale su pravne savete i psihološku podršku i putem elektronskih medija.

Nefunkcionalni sistem

Žene nerado prijavljuju nasilje u vremenu bez pandemije, duboko verujući da će se tražiti greške u njihovom ponašanju, da će biti okrivljene za neuspeh porodice i da su same doprinele nasilju.

Sve, naime, još ukazuje na to da su stavovi bh. građanstva pod jakim patrijarhalnim uticajima što se manifestuje na ćutnju o nasilju. Međutim, iako sistem nije na adekvatan način odgovorio na izazove, ženske nevladine organizacije su pokušavale da pošalju poruku ženama koje trpe nasilje da ima izlaza iz nasilnog odnosa, da prijave nasilje, da nazovu SOS telefon i mnoge su aktivistkinje konkretno pružale intervencije shodno raspoloživim resursima.

Kada će sistem biti dovoljno jak da preuzme glavnu ulogu u obrani žrtava i obeshrabrivanju potencijalnih počinioca nasilja, pitanje je za neke nove stručne rasprave, ali i za građane koji posredno ili neposredno mogu djelovati u pravcu korigiranja zakržljalog sistema.