Potresna fotografija koja je u januaru 2016. obišla svet prikazuje neuhranjenog dečaka u Nigeriji i ženu koja mu daje vodu. Ta hrabra i požrtvovana žena, Dankinja Anja Ringren Loven, u ekskluzivnom razgovoru za Nova.rs, otkriva šta je dalje bilo sa dečakom, koji je postao deo njene porodice i kako danas izgleda njihov život u surovoj, ali prelepoj Nigeriji.
Posle nekoliko dana prepiske sa veoma zauzetom i inspirativnom Anjom, uspeli smo da dogovorimo intervju za portal Nova.rs, i da razgovaramo o njenom burnom životu u Africi, borbi za živote napuštene dece Nigerije i naravno o dečaku Houpu (Hope – Nada), čija je fotografija 2016. godine postala viralna, a od tada ga ceo svet prati.
„Drago mi je što razgovaram sa vama jer nikada nisam bila u Srbiji, pa je ovo za mene veoma egzotično. Vi ste, kao i svi, videli Houpovu i moju fotografiju koja je obišla svet, a od tada se mnogo toga promenilo u njegovom, ali i u mom životu. Nakon što sam ga spazila kako sam luta ulicom, izgladneo, mršav i tužan, odmah sam prišla i dala mu vode, a to je bila prva pomoć. Onda smo ga poveli sa nama i rekla sam sebi da ću učiniti sve da preživi. Dali smo mu ime Houp (Nada), jer smo se nadali da će uspeti da se izvuče jer je u momentu, kada smo ga upoznali, bio na ivici. On danas ima sedam godina, ide u školu, igra fudbal i deo je moje porodice“ priča ekskluzivno za Nova.rs, Anja Ringren Loven, humanitarna radnica iz Danske, koja je život posvetila borbi za bolji život u Africi.
Dečak sa fotografije, bio je odbačen od svoje zajednice zbog optužbe da je veštac, pa je sa samo tri godine bio prepušten samom sebi. Anja Loven pružila mu je svoj dom, a ubrzo potom, ona i njen suprug David, osnovali su Centar „Zemlja nade“ (www.landofhope.global ), u kojem vode humanitarnu organizaciju gde zbrinjavaju i obrazuju napuštenu decu Afrike.
„Houp je izrastao u zdravog i snažnog dečaka koji voli da ide u školu i da se igra sa svojim prijateljima. On i moj sin David mlađi su najbolji prijatelji. Zajedno igraju fudbal. Houp živi u našem Centru „Zemlja nade“ sa još 75. dece koju smo spasili moj suprug David, ja i naš tim“ priča Anja, Dankinja zaljubljena u Afriku.
I nastavlja…
„Odrasla sam u brižnoj porodici, okružena ljubavlju i zaštitom. Moja majka radila je u staračkom domu i uvek mi je govorila koliko je važna jednakost među ljudima i ljudska prava. Slušala sam o tome još od kad sam bila devojčica. Svakodnevno je ponavljala koliko je važno brinuti o ljudima kojima je potrebna pomoć. Mama mi je dala sve potrebne alate da se danas bavim ovim poslom. Naučila me je šta znači dobrotvorni rad, saosećanje i preuzimanje odgovornosti za siromašne i slabe“ seća se Anja, kako se rodila ljubav prema poslu kojem je posvetila život.
U pričama njene majke posebno mesto zauzimala su deca Afrike, ali i bol, patnja i siromaštvo sa kojim se bore svakim svojim udahom.
„Mnogo mi je pričala o afričkoj deci, kako gladuju i žive u ekstremnom siromaštvu. Moja majka bila je snažna i nezavisna žena, aktivna u društvu u kojem je pomagala ljudima. Uz nju sam, od malih nogu, razvila neku vrstu potrebe da utičem na društvo oko sebe i da pomažem ljudima, pre svega deci. Kao devojčica sanjala sam o životu u afričkom selu i videla sebe kako se igram sa afričkom decom. Bila sam neutešna kada sam saznala neke detalje o njihovom životu, kao recimo to da nemaju pristup hrani isto kao i ja. Odrasla sam sa snom da ću jednog dana porasti i nešto promeniti u Africi, i u teškom životu ljudi sa tog kontinenta“, priča sagovornica Nova.rs, o svojim snovima koji se svakoga dana ostvaruju.
Anjina majka otišla je prerano. Umrla je od raka kada je Anja imala samo 23 godine.
„Od tada se borim da pronađem duševni mir. Bilo mi je veoma teško da shvatim da je više nema. Bila je centar mog života, moja snaga i vodilja. Trebalo mi je mnogo godina da prihvatim njenu smrt. Ipak, izazovi u životu čine nas jačima, pa sam tako 2011. odlučila da sledim svoj životni san – da promenim Afriku!“ junački priča ova hrabra humanitarna radnica.
Spakovala je kofere i napustila Dansku. Prvo je otišla u Malavi, potom u Tanzaniju, a poslednjih sedam godina živi i radi u Nigeriji.
„Moj suprug David je iz Nigerije, a zajedno smo u našem, inače najveće dečjem centru u Zapadnoj Africi – „Zemlja nade“ spasili do sada živote više od 300 dece. Izvršili smo ogroman uticaj u mnogim lokalnim zajednicama. Vratili smo ljudima nadu i učinili da ostatak sveta postane svesniji situacije u Nigeriji, u kojoj i danas stradaju nevina deca“ naglašava naša sagovornica.
Tokom razgovora osvrnula se i na aktuelne probleme sa kojima se suočava čitav svet – pandemijom koronavirusa.
„U Africi je mnogo veći problem pandemija gladi. Zbog koronavirusa ljudi širom sveta ostali su bez posla i pandemija ih je dovela do ekstremnog siromaštva, a Afrikanci opet kažu, da bi radije želeli da umiru od korone nego od gladi. Kada se u bogatom svetu jave ozbiljni gubici i dođe do karantina, to znači da oni koji već žive u siromaštvu, upadaju u još teže probleme. Čini mi se, nažalost, da strahote Afrike međunarodne medije mnogo ne zanimaju. Humanitarne krize se događaju upravo sada dok mi razgovaramo: u Južnom Sudanu, u Demokratskoj Republici Kongo, u Jemenu, Somaliji i u severnom delu Nigerije. Niko ne obraća pažnju na najgore humanitarne krize u Africi, koje pogađaju više od 20 miliona ljudi, od čega su 1.4 miliona deca. Afrika se danas bori sa najužasnijom katastrofom – pandemijom gladi, kakva se nikada u istoriji nije dogodila“ upozorava Anja, dok apeluje na čovečanstvo.
Govoreći o putovanjima i razlici između Evrope i Afrike, naša sagovornica priznaje da nikada nije bila u Srbiji, ali jeste u Jugoslaviji.
„Čula sam da je Srbija veoma lepa zemlja. Na žalost sve što znam o vašem delu sveta su priče o tragičnom ratu u bivšoj Jugoslaviji. Zapravo, sećam se šta su ljudi govorili o tom ratu iako sam bila vrlo mlada. Danci su nekada odlazili na more u bivšu Jugoslaviju, a onda je izbio rat. Bila je to velika katastrofa“ iskrena je Anja, koja se trenutno nalazi u Danskoj, gde je zatekla pandemija.
Zbog zabrana putovanja i zatvorenih granica, žali se ona, još ne može da se vrati u Nigeriju.
„Onih dana kada je proglašena pandemija Covid-19, trebalo je da putujem u Nigeriju. Međutim virus nas je sprečio, pa smo moj sin David mlađi i ja, ostali u Danskoj. Granice Nigerije su zatvorene, što nam onemogućava da odemo u Afriku, ali čim se otvore, vraćamo se kući!“ odlučna je Anja.
Virus korona pod velom tajne i u debeloj senci proširio se afričkim kontinentom. Slaba zdravstvena zaštita u mnogim zemljama je pred pucanjem, a u Nigeriji vlada krije podatke od naroda.
„Mnogo je više slučajeva od onog broja koji objavljuje vlada. Virus je sporo krenuo, a onda naglo zahvatio sve delove kontinenta. Loši zdravstveni sistemi u afričkim zemljama nisu opremljeni za borbu sa ovakvom pandemijom. Stručnjaci za javno zdravstvo upozorili su da bi Afrika mogla postati sledeći epicentar Covid-19. Plašim se toga jer je na stotine nigerijskih zdravstvenih radnika zaraženo samo zato što nemaju zaštitnu opremu“, revoltirano priča ova humanitarna radnica.
Pročitajte još:
Anja je nedavno objavila biografiju u kojoj piše o životu u Africi u 21. veku, a velikim delom piše o sujeverju i dečijim žrtvama koje su i danas ozbiljan problem kontinenta.
„Sujeverje ubija nevinu decu. U Nigeriji se vekovima upotrebljavao izraz „veštica“ za onoga za koga se veruje da leči magijom. Ti rani lekari doveli su do savremene medicine. Veštica-lekar je osoba za koju se nekad verovalo da ima magijske moći i da može da leči svaku bolest i bori se protiv zlih duhova i kletvi. Međutim u savremeno doba je jako opasno kada nekoga optuže da je veštica, jer to sada ima negativnu konotaciju. Sada se veruje da ta osoba može da izazove smrt, bolest, probleme sa usevima, neplodnost. Vrlo često se upire prstom u decu koja su rođena sa nekom bolešću, pa ih nazivaju vešticama“ opisuje Anja, surovu realnost protiv koje se svakodnevno bori.
Do 2008. godine u jugoistočnim saveznim državama Nigerije, čak 15.000 dece imalo je epitet – veštica. Surovost ovog verovanja pokazuju i istraživanja iz tog perioda, u kojima se navodi da je bilo slučajeva kada su zbog optužbi za veštičarenje, deci i bebama eksere zabijali u nokte i u glavu, sipali im cement u grlo i žive ih palili.
„Kod neke dece i danas se mogu videti ožiljci od kiseline kojom su polivani, neke su trovali, pa čak i žive zakopavali. Unicefov izveštaj za 2010., opisuje ovu decu kao mališane sa fizičkim oštećenjima ili sa epilepsijom. Pojedina deca bila su optuživana da su veštice samo zato što su bila povučena, lenja ili nepristojna“ navodi Lovenova.
Deca koja žive u „Zemlji nade“, u svojim zajednicama bila su proglašena vešticama, a onda ih je Anja spasila.
„Sva naša deca idu u školu i žive normalnim životom. Svi smo veoma vezani jedni za druge. David i ja mislimo da je važno da odgajate dete da bude nezavisno od malena, ali i uz mnogo ljubavi. Deca moraju naučiti nešto o moralu i saosećanju. Deca Afrike su moja inspiracija, ona su moj život. Preživela su mnogo bola i izazova, ali to ih je učinilo jačima“.
Anjina podrška i snaga je, kaže, u njenom heroju – suprugu Davidu.
„On je ne samo moj muž, već i moj mentor. Učim od njega svakodnevno, kako da ostanem usredsređena i budem snažna. Kad se okružite ljudima koji vas nadahnjuju, imate motivacije da nastavite dalje, uprkos preprekama. Cilj mi je da učim svaki dan i da ostanem otvorenog uma. Deca su ovde najugroženija i njihov glas je jedva čujan. To je razlog zbog kojeg smo David i ja otvorili „Zemlju nade“. To je mesto gde se čuje dečiji glas. Tamo se borimo za njihova prava i dajemo im nadu u svetliju budućnost“ naglašava vedra i uvek optimistična Anja Ringren Loven, Dankinja iz Afrike.
