"I da sve opozicione stranke izađu na izbore, ova vlast neće imati legitimitet, zato što neće pobediti na fer, poštenim i demokratskim izborima. Zato su oni nervozni. Svesni su da je ta podrška zasnovana na ispiranju mozga naciji, kontroli medija, lažima, obmanama i skrivanju. Male grupe opozicionara ne mogu ništa ozbiljno da naruše i ugroze u Srbiji, pred Skupštinom ili na nekom drugom mestu. To može da učini vlast. I svaki put je eskalacija dolazila od vlasti, jer oni raspolažu monopolom fizičke sile", rekao je u intervjuu za Nova.rs istoričar Milan St. Protić.
Govoreći o ideji bojkota i delovanju opozicije, Protić, jedan od lidera petooktobarskih promena, je istakao da među postojećim strankama ne vidi nijednu koja poseduje sposobnost da je građani dožive kao svoju. Prema njegovom mišljenju, u situaciji kad su zatvoreni svi mediji, za opoziciju bi bilo najbolje da više razgovara sa narodom, jer je to jedini način da građanima objasne svoje ideje i programe.
Srbija postepeno izlazi iz turbulentnog perioda koji je uzrokovala pandemija koronavirusa. Šta nam govore iskustva iz istorije, kakve posledice može da ostavi kriza koja je za nama?
Mislim da se ništa na duže staze neće promeniti. Ni u Srbiji, a ni u svetu. U tom pogledu sam prilično skeptičan. I ranije, kad su se događale ovakve kataklizme, one nisu izazivale neke drastične promene zato što je ljudska priroda nepromenjiva. Čovek može da menja svoju okolinu, ali od svog postojanja nije uspeo da promeni sebe. Kad izađemo iz ove krize, kad strah bude prestao i kad se ljudi budu dočekali na svoje noge, sve će da bude isto kao što je i bilo. Tako će biti i u Srbiji. Sve one teškoće i problemi koji su postojali pre pandemije, a koji su bili učaureni dok je ona trajala, sad izbijaju na površinu sa većim intenzitetom nego što je to bilo pre epidemije. Ali i to će da „legne“ na svoje i Srbija će, nažalost, biti tamo gde je bila. Ni korak napred, ni korak nazad.
Stiče se utisak da je politika na kraju ipak trijumfovala nad strukom. Zbog čega je u Srbiji važnije šta govore političari, a ne stručnjaci?
Prvo se postavlja pitanje koji su to stručnjaci. Da li su oni zaista stručnjaci ili režimski poslušnici. Ako bismo malo „začeprkali“ kako su ti ljudi došli na ta mesta i kakve su im, pod navodnicima, stručne biografije, možda bismo i shvatili da su oni tu zato što je vlast to htela, a ne zato što to oni zaista zaslužuju. U krajnjoj liniji, tome nas uči i prethodno iskustvo. Ne ono od pre 20 ili 50 godina, već malo duže od toga. Kod nas su ljudi navikli i naučili da se na položaje ne dolazi zato što nešto znate i zato što ste u svojoj struci najbolji, nego zato što vas je određena vlast izabrala i na to mesto postavila. Bez obzira da li ste vi za to „potkovani“ ili ne. Zato politika u ovakvim situacijama i zemljama kakva je Srbija ima presudnu reč. Ona ima vlast, može da uvede vanredno stanje i da ga ukine. Može da zatvori ljude u svoje stanove i da im ne dozvoli da izlaze. Ljudi koji se bave određenom profesijom, ma koja to profesija bila, takvu moć nemaju. Zbog toga se sa pravom stiče utisak da vlast odlučuje o svemu. Kao što je ta vlast odlučila da drakonskim merama građane Srbije gurne u izolaciju, tako je odlučila i da je iz nje izvuče. Vlast se vodi svojim interesima, a to je da što duže i neograničenije vlada. Bez obzira da li je pandemija, da li ljudi umiru ili se događa neka druga vrsta kataklizme.
Već pri kraju vanrednog stanja imali smo proteste opozicije sa balkona i prozora i kontraproteste i bakljadu pristalica vladajuće stranke. Kako gledate na ove događaje?
S jedne strane, ovo je stara priča u kojoj sam nekada i ja učestvovao devedesetih godina. Oni su karakteristični jer je to za ljude najmanje opasno. Čovek kad se nalazi na svom prozoru ili stanu, oseća se sigurnije nego kad izađe na ulicu da protestuje. U Srbiji ima prilično straha kod građana da iskažu svoje političko uverenje koje je protivno onom vladajućem. S druge strane, za bakljade i izlive nasilja je uvek kriva vlast. Ona je ta koja raspolaže monopolom fizičke sile i ona može nešto da spreči, toleriše ili da pokrene. Za svaki izliv nasilja odgovornost pada na nosioce vlasti. Što je vlast neograničenija i pod manjom demokratskom kontrolom, što ima manje demokratskih sloboda, a one se uvek odnose na neistomišljenike, to je njena odgovornost veća.
Vi ste se suočavali sa kontramitinzima režima Slobodana Miloševića. I mi danas svedočimo situacijama gde vlast ima potrebu da na identičan način odgovori protestima opozicije. Zbog čega to čini, ako već poseduje svu moć?
Mi se nikad u Srbiji nismo izborili sa tim sindromom apsolutne vlasti. Svaki glas koji je protivan vladajućem doživljava se kao subverzivan. Tako je bilo u Titovo doba, tako je bilo i u vreme Miloševića. Onda smo imali jedno koketiranje sa demokratijom u vreme vladavine DOS-a i ovih takozvanih demokratskih snaga, kojima sam i ja pripadao, da bismo se sad vratili na taj obrazac apsolutne vlasti. Ova vlast, kao i one prethodne, najviše bi volela da uopšte nema opoziciju. Kad biste njih iskreno pitali, oni bi vam rekli ‘pa najbolje da mi vladamo sami. Da imamo 250 od 250 poslanika i da vladamo bez ikakvog ograničenja’. To je njima ideal. Problem Srbije i jeste što oni koji postanu vlast ne shvataju ideju demokratije, ograničenja sopstvene vlasti, podele odgovornosti, jednakosti različitih mišljenja u javnom prostoru. Oni uvek misle da su apsolutno u pravu. Da sad pitate aktuelni režim ili onaj Miloševićev, da li su jednu grešku napravili, oni će vam reći da nisu i da je bilo idealno sve što su uradili.
Iz tog predubeđenja, koje karakteriše ljude ograničenog uma, dolazi primitivizam u vršenju vlasti. Vlast kao privilegija, a ne kao servis građana. „Ja ću vama da pokažem i kažem šta je za vas dobro, a šta nije. Vi ste građani podanici i niste dovoljno zreli da razmišljate svojom glavom. Mi vam to ne dozvoljavamo. Od obdaništa pa do fakulteta, ispiramo vam mozgove da bismo vam na kraju rešavali pitanje da li ćete i kad ćete moći da izađete iz kuće, jer ste neodgovorni i neozbiljni“. To smo čuli čak i od predstavnika takozvane struke – da su naši građani nezreli, nepametni i da neko drugi u njihovo ime treba da odlučuje o njihovoj dobrobiti. To je jedno suštinsko pitanje, na koje mi u Srbiji nikada nismo dali pravi odgovor.
Pojedini građani, nezadovoljni postupanjem vlasti u vreme pandemije, odmah su po okončanju vanrednog stanja organizovali protestni skup ispred Predsedništva. Već sutradan smo imali i skup pristalica Dveri koji su se sukobljavali ispred Skupštine sa poslanicima vlasti i ministrom Zlatiborom Lončarom. Mogu li ovakvi događaji da eskaliraju u veće sukobe?
Mogu, ukoliko vlast to želi. Male grupe opozicionara ne mogu ništa ozbiljno da naruše i ugroze u Srbiji, pred Skupštinom ili na nekom drugom mestu. To može da učini vlast. I svaki put je eskalacija dolazila od vlasti, jer oni raspolažu monopolom fizičke sile. Oni mogu da izvedu policiju, Žandarmeriju i naoružane ljude na građane. Građani nemaju ništa. Šta oni imaju? Mogu da viču, da udare neki šamar, mogu i da se pobiju, ali od toga nema velike opasnosti. Opasnosti ima onda kada vlast upotrebi monopol fizičke sile kojom raspolaže. Na stranu kako se ponaša i kako deluje opozicija u Srbiji, ali ona ne raspolaže sredstvima da ugrozi vlast u suštinskom smislu. Zato njena odgovornost ne može da se meri sa odgovornošću onih koji su na vlasti. Isto onako kao što naprednjaci, dok su bili opozicija, nisu nosili odgovornost kao što su nosili tadašnji nosioci vlasti, pa su mogli da prave mitinge, demonstracije, da traže da se njihova reč čuje glasnije nego što je u to doba moglo. Sad kad su se stvari okrenule, vidite da se oni ponašaju potpuno drugačije od onog kako su se ponašali dok su bili opozicija, jer misle da nikad više to neće biti. Inače bi veoma vodili računa o tome kakva su prava i mogućnosti opozicije, znajući da će sutra oni ponovo biti u toj ulozi.
Ideja demokratije je ideja smenjivosti vlasti. Ali, to u Srbiji nikome ko se „popne“ na vlast, ko zasedne u tu fotelju više nije jasno. On misli da će kao Broz vladati večno. Ili kao Putin, koji menja Ustav da bi mogao da bude večni vladar. Ili kao što je u Kini, gde partija odlučuje o tome ko će i dokle da bude na vlasti. To su uzori koje one traže. Oni ih ne traže tamo gde postoji smenjivost, gde jedan bude četiri ili osam godina, pa da je najbolji na svetu ode i dođe neko drugi, gori od njega. Jer je smenjivost vlasti mnogo važnija, nego to da li je neko dobar ili nije.
Kako gledate na to da aktuelna opozicija nije u stanju da se ujedini i usaglasi oko načina na koji treba da se bori protiv režima?
Ja se trudim da što manje govorim o opoziciji i da je što manje kritikujem ili prekorevam, ali mogu da kažem na kom mestu propuštaju svoju šansu. Onda kad su vam zatvoreni mediji, kad vlast drži sve u svojim rukama, a to iskustvo smo mi imali pod Miloševićem, onda je odgovor da se ide u narod. To niko ne može da vam oduzme. Dakle, iz dana u dan – tribine, sastanci, razgovori na ulici, na pijaci i u školi. Gde god može. Sa 20 ljudi, pa će idući put da ih bude 50, ako im kažete pravu stvar. Pa će naredni put da ih bude 100. Iz dana u dan, od grada do grada, od sela do sela. Bez skupih automobila, bez obezbeđenja, bez pompe i svite, jer to ne radi niko. Ova vlast se toliko osilila, kao i svaka apsolutna vlast, da ona o građanima uopšte više ne brine. Njima je ispod časti da se susreću sa tim ljudima, a to je šansa opozicije. Ovi ljudi koji danas vode opoziciju to opoziciono iskustvo uopšte nemaju. Oni su svi došli pravo na vlast, u vreme takozvane demokratske vlasti.
Jedan od primera neusaglašenosti je ideja bojkota izbora, koju je napustio PSG. Da li je njihovom odlukom da izađu na izbore bojkot izgubio smisao?
Mi smo to imali u Miloševićevo vreme. U režimima koji su zasnovani na autokratiji doslednost se skupo plaća. I tad je bilo primera ljudi koji su odlučivali da izađu na izbore i da saučestvuju u Miloševićevim poduhvatima. Ja se sećam izbora 1992. godine, kad je isto bilo pitanje da li da se izlazi na izbore ili ne, pa su u poslednjem trenutku glavne stranke odlučile da učestvuju na izborima. Tad sam ja, upravo zbog nedoslednosti, napustio Demokratsku stranku Srbije. To je uvek boljka u autokratskim režimima. Da li izaći na izbore i saučestvovati u tome ili ne.
Ne vidim u današnjoj opoziciji, o bilo kojoj stranci da se radi, tu sposobnost da pristupi građanima i da ih ljudi dožive kao svoje. Makar i ne mislili isto kao oni i ne slagali se sa njima. Makar sutra i ne glasali za njih, ali nema drugog načina nego da vas građani dožive kao svoje, ukoliko mislite da steknete njihovo poverenje. Potrebno je da dobro spremite šta ćete da kažete ljudima i kako ćete da odgovorite na njihova pitanja. „Braćo i sestre, da li vam je dobro pod ovim režimom? Ako vam je dobro, onda u redu. A ako vam nije dobro, hajde onda zajedno to da menjamo da bi nam bilo bolje. Ako vam je ovo u redu, ako hoćete da vam se ovi „penju na glavu“ i rade šta god hoće – izvolite. Samo nemojte onda sutra meni da se žalite kako ćete da se prodate. Hoćete njih – odlično. Sa mene skidate odgovornost za ono što vam govorim i što obećavam da ću da uradim.“To je pristup građanima. Ako vam ne daju da uđete u kafanu, vi idite na pijacu. Ako vam ne daju na pijacu, vi presrećite ljude na ulici.
Kako gledate na ideju bojkota izbora, koliko je ona posle svega svrsishodna i da li verujete u njen uspeh?
Ja bih to okrenuo na ovaj način – da li ova vlast ima legitimitet i da li će ga imati posle ovih izbora? Ja mislim da neće. Tačno i da sve opozicione stranke izađu na izbore, ona ga neće imati, zato što neće pobediti na fer, poštenim i demokratskim izborima. Zato su oni toliko nervozni. Zašto je vladajuća garnitura toliko impulsivna, kad ima toliku podršku? Zato što je svesna da je ta podrška zasnovana na ispiranju mozga naciji, kontroli medija, lažima, obmanama i skrivanju. Da li ima jedan pristojan čovek koji podržava ili je aktivan u čitavoj hijerarhiji današnje vlasti? Nema nijednog imena i prezimena.
Na strani opozicije, možda ne u opozicionim strankama, ali među onima koji su glasni protivnici ovog poretka, itekako ima ljudi s biografijom. Svejedno da li se to što oni govore nama dopada ili ne, ali to su ljudi koji zaslužuju svako poštovanje i kojima to niko ne može da oduzme. A šta je kod ovih na vlasti? Falsifikuju diplome, lažu, obmanjuju. Zašto to rade? Pa, zato što su iskompleksirani. Zašto neko hoće da stekne doktorat nezasluženo? Zato što je njemu važnije da stavi pored imena dr, nego da li nešto ima ili nema u glavi. Zašto uče decu na Megatrendu? Zato što im je bitno da se predstave kao profesori, a ne da li to nešto vredi ili ne. Kad ih uzmete sve zajedno, celu Vladu Srbije, vi vidite da je to živo neškolovano. Tu svako ima neki problem. Ili je nešto muvao i petljao ili nema diplomu ili je nešto „na mala vrata smandrljao“ ili je nikakav u poslu kojim se bavi, pa se okrenuo politici. Nemate jednog čoveka za koga možete da kažete „u redu, on je moj neistomišljenik, ali ima nešto u glavi, on je neke knjige čitao u životu“. Od predsednika države do poslednjeg ministra.
Boris Tadić i Zoran Živković neretko javno savetuju svoje opozicione kolege, govoreći kako imaju iskustvo velike pobede na izborima i da je ono važno za opoziciono delovanje. Vi imate to iskustvo, koliko je ono važno?
I jeste i nije. Po mom mišljenju, više su bitna iskustva u onome kad smo i gde smo grešili, nego tamo gde smo uspevali. Tako vam je u životu i u politici. Mnogo su blagotvornije i korisnije greške, kad ih sagledate, nego uspesi koje ste napravili. Mi jesmo pobedili Miloševića, ali smo zato na prvom koraku, posle pada Miloševića, pali na ispitu. I to najstrašnije moguće. Posle 12 godina, koliko nam je ovaj narod u Srbiji dao šansu, mi smo kažnjeni. Ovi su došli na vlast, ne zato što ih je narod hteo, nego zato što se u nas razočarao. I toga moramo da budemo svesniji nego te pobede o kojoj svi govore, jer je ta pobeda prazna. Ona nema sadržaj. Mi jesmo sklonili Miloševića, ali Srbiju na bolje nismo promenili. Ako smo je u nečemu promenili, to je što se, bar u to doba, na vlast dolazilo slobodnim i demokratskim izborima. Tako su i Nikolić i naprednjaci došli na vlast. Da je bilo ono Miloševićevo, nikad ne bi došli. Ali, to je suviše malo dostignuće da bi se posle 12 godina zaslužila podrška naroda. I drugo, što bismo mogli sami sebi da pripišemo, to je ukidanje viza za Evropsku uniju. Za 12 godina to je „mršavo“. Prema tome, bolje da kažemo narodu koliko smo i gde pogrešili, ako se nadamo i očekujemo da nas ponovo podrži. Svi oni koji danas predstavljaju opoziciju su, sem izuzetaka, u tome saučestvovali.
Prvo bi morali da izađu i da kažu narodu da to što smo onda radili nije valjalo. To je prva tačka bilo kakvog opozicionog delovanja. Ulepšavati sopstvenu vlast u prošlosti, čak i da je ta vlast bila neuporedivo bolja nego što je bila, je neukusno. Kao što je neukusno da čovek sam sebe hvali. Opozicija se vrti u sopstvenom začaranom krugu, ali to nije nikakvo opravdanje za ono što radi vlast. Prava demokratska vlast bi priželjkivala da protiv sebe ima što bolju i jaču opoziciju, da se s njom ravnopravno bori na izborima, da u parlamentu bude razlika između opozicije i vlasti jedan ili dva poslanika. Kad jedna strana ima 70, 80 ili 60 odsto, to nije demokratija. To ne treba da bude cilj ni onima koji su na vlasti. Njihov cilj treba da bude da im protivinici budu što jači i bolji. Ne vodi Srbiju napred jedna stranka, videli smo kako je to izgledalo pod Titom i „divno“ smo se proveli. Završilo se u najstrašnijem krvoproliću, a da ne kažem koliko smo kao narod zbog toga obeleženi.
„Švajcarci bili pod većim udarom korone, ali su nisu reagovali nervozno kao u Srbiji“
Vi ste prethodni period proveli u Bernu, u Švajcarskoj. Možete li da nam uporedite način na koji se ta država suprotstavila pandemiji u odnosu na mere koje smo imali u Srbiji?
Ja sam pre nekoliko godina napisao knjigu o Švajcarskoj i u njoj sam rekao da između Srbije i Švajcarske nema gotovo nijedne dodirne tačke, osim određenog broja naših znamenitih ljudi, koji su onomad ovde završavali škole i stotinak hiljada naših ljudi koji tu žive. U mentalitetu, organizaciji države, političkom sistemu i načinu života nema nijedne dodirne tačke. Onda je i reakcija na pandemiju bila sasvim različita. U Švajcarskoj do danas ima oko 30 hiljada zaraženih, za zemlju koja jedva ima 8 miliona stanovnika i negde oko 1800 preminulih od korone. S druge strane, Švajcarska nije reagovala ni nervozno, ni nepromišljeno, ni impulsivno.
Mere koje su uvodili i koje su se odnosile na restrikciju funkcionisanja redovnog života bile su veoma umerene. Ni u jednom trenutku nije postojala zabrana kretanja ni za jednu grupu stanovništva. Jedino ograničenje je bilo da se na jednom mestu ne nalazi više od pet osoba. Gradski saobraćaj je radio sa smanjenim intenzitetom, ali u svim gradovima u Švajcarskoj. Ukupna atmosfera je bila prilično relaksirana. Mogli ste da vidite i decu i roditelje i starije ljude na ulici, naravno sa onom neophodnom razdaljinom, koje se Švajcarci pridržavaju. Ali je život funkcionisao, ne mogu da kažem u redovnom stanju, ali u jednoj atmosferi koja nije bila opterećena nervozom vlasti i građana. U ovoj zemlji, koja je inače poznata kao dosadna i u kojoj se ništa značajno i burno ne događa već 400 godina, takve je bila i reakcija na pandemiju.jena reakcija, uprkos tome što je udar korone na nju bio neuporedivo intenzivniji nego u Srbiji, bila je mnogo ublaženija.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare